Amerikanci su, posle poraza mirovnjaka u Africi, a pre toga na osnovu svog iskustva iz napada na Jugoslaviju, rešili da plave šlemove ubuduće pomažu samo iz vazduha, pod uslovom da UN plate skupe letove američkih bombardera. Najčudniji predlog došao je iz Haga: da se mirovne snage - privatizuju

      Mirovne snage Ujedinjenih nacija poslednjih godina doživljavaju neuspehe u održavanju mira u kriznim područjima širom sveta. S jedne strane, plavi šlemovi su sve češće u situacijama u kojima se teško pravi razlika između održavanja mira i nametanja mira, pri čemu ovo drugo donosi opasnost da mirovnjaci upotrebe oružanu silu protiv onih koje treba da pomire ili da se čak svrstaju uz jednu od strana u sukobu. S druge strane, zahtevi za "robustnije" delovanje mirovnih snaga, obrazloženi pravom na nužnu samoodbranu, nesumnjivo govore o poljuljanom ugledu Ujedinjenih nacija i u suzbijanju međunarodnih kriza.
       Ranije se verovalo da već sam autoritet UN treba da štiti plave šlemove kao što autoritet Skotland jarda štiti nenaoružanog "bobija" na londonskim ulicama. Danas, u kriznim oblastima nije tako, što ubedljivo pokazuje fijasko "plavih šlemova" u Sijera Leoneu, a izgleda da više nije tako ni na londonskim ulicama.
       U Somaliji su 1993. američki mirovnjaci bili masakrirani, pored ostalog i zato što su pod "plavim šlemovima" pokušali da dejstvuju poput Ramboa. U Bosni su potom francuski vojnici bili vezani lancima za stubove mostova koje je NATO nameravao da bombarduje. Onaj čuveni "dvostruki ključ" iz Bosne, koji je mirovne snage UN podredio NATO-u, što je bilo faktičko priznanje o poljuljanom ugledu plavih šlemova, na Kosovu nije ni pominjan. Na Kosovo NATO nije došao pod plavom zastavom, a Unmik ni posle 11 meseci ne uspeva da dokaže svoju efikasnost i, što je još žalosnije, svoju nepristrasnost. Sada je u Sijera Leoneu jedan nasilnik, koji se ponaša kao afrički Pol Pot, pretvorio pet stotina plavih šlemova u svoje taoce i osujetio njihovu mirovnu misiju. Tim povodom u Ujedinjenim nacijama konačno je postavljeno ključno pitanje: čemu služe i kako treba da dejstvuju mirovne snage.
       Predočeno stanje u Sijera Leoneu više se ne tiče samo te zemlje, nego cele Afrike. Crni kontinent već ima nekoliko otvorenih ratnih frontova za čije gašenje mirovne snage UN očigledno više nisu sposobne, a velike zapadne sile čak ni dovoljno zainteresovane - ako žalopojke Kofija Anana nisu preuveličane.
       Posle iskustva u Somaliji Amerikanci ne žele da se uključuju u operacije UN u kojima mogu da ginu njihovi vojnici. Sličan pristup krizama u Africi imaju i ostale velike zapadne sile, osim kad su direktno pogođeni njihovi nacionalni, prevashodno ekonomski interesi. Zapad je zauzeo stav da ne želi da "spasava Afriku od nje same" i da afričke krize i sukobe ubuduće treba da rešavaju sami Afrikanci. Ispostavilo se, ne samo u Sijera Leoneu, da to nije moguće, jer su afrički "plavi šlemovi", kojima se uglavnom pridružuju mirovnjaci iz drugih siromašnih zemalja trećeg sveta, za to slabo obučeni i tehnički slabo opremljeni. Uz to, sve mirovne operacije UN su skupe.
       Kofi Anan je predložio da se, prilikom izrade nove "koherentnije strategije održavanja mira", ustanove "jasnije smernice" delovanja mirovnih snaga i ustale čvrsti mandati. Tako bi UN bile involvirane samo "ako postoji mir koji treba održati". Tačnije, nužna je saglasnost sukobljenih strana o primeni mirovnih sporazuma, a ne da se "plavi šlemovi" šalju da mir nameću. Istovremeno, Savet bezbednosti bi morao davati jasnija ovlašćenja mirovnim snagama kad mogu "koristiti sva neophodna sredstva radi ostvarenja svojih misija", odnosno kad mogu da koriste, u samoodbrani, oružanu silu.
       Amerikanci nisu žurili sa odgovorom koji je Anan željno očekivao. Posle teškog poraza mirovnjaka u Sijera Leoneu, a pre toga na osnovu svog iskustva iz napada na Jugoslaviju, oni su rešili da "plave šlemove" ubuduće pomažu samo iz vazduha, pod uslovom da UN plate skupe letove američkih bombardera. Tako životi vojnika iz bogatih zemalja postaju sve skuplji, a životi civila iz siromašnih zemalja sve jeftiniji.
       Najčudniji predlog, međutim, došao je iz Haga: da se mirovne snage privatizuju. Jonah Šulhofer-Vol, istraživač iz holandskog Aserovog instituta za međunarodno pravo, predložio je nedavno u "Vašington postu" da se razmišlja o mogućnosti angažovanja privatnih poluvojnih kompanija za gašenje ratnih žarišta umesto "plavih šlemova". Jednu takvu kompaniju - "Egzekjutiv autkamz" (EO) iz Južne Afrike - već je bila angažovala vlada u Sijera Leoneu i ona je uspela da buntovnike prinudi na mirovni sporazum. Njena operacija u toku 21 meseca bila je efikasna i koštala je 35 miliona dolara, dok bi polugodišnja neefikasna misija "plavih šlemova" premašila 260 miliona, tvrdi ovaj štedljivi Holanđanin.
       Druga takva kompanija, "Sandlajn internešenel", bila je u sličnim operacijama uspešna ne samo u Africi nego, 1994, i na "ratištima u bivšoj Jugoslaviji, gde je obezbedila kontakt 45 pograničnih monitora sa Stejt departmentom", otkriva ovaj holandski naučnik.
       Naravno, UN ne žele plaćenike, a svi zaziru i od mogućnosti postojanja privatnih vojski, ali pogibija takvih vojnika se ne tiče država, dok je pogibija regularnih vojnika veliki politički problem za svaku vladu, objašnjava predlagač.
       Uprkos svemu, ne izgleda sve izgubljeno. Ni UN ne žele nove neuspešne misije i Ananovo insistiranje na jasnim mandatima mirovnih snaga izgleda da implicira da "humanitarna intervencija", primenjena povodom stanja na Kosovu, nije prihvaćena kao univerzalno pravilo. Ili je Afrika jedno, a Evropa drugo.
       DRAGOSLAV RANČIĆ