NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Duh vremena<br>Milivoje Glišić
Gašenje Srbije

Zato što vlada toliko radi, ministar Branislav Ivković pita se o granicama vladine izdržljivosti

      Ja sam za korisni patriotizam. Kad smo već iskreni patrioti, red je da nešto zaradimo. Iskrenost ima cenu.
       Patriota bi najpre trebalo da dobije stan ili kuću, kako bi se čvršće vezao za našu zemlju, za rodno tle, za rukovodstvo rodnoga tla. Zato patriote nisu za promene; promene ih pomeraju s mesta.
       Da je sreće, svi bismo bili patrioti i svi bismo imali posao, kuću i državnu televiziju.
       Dedinje bi bilo naše.
       JUL bi ušao u koaliciju s narodom.
       Čanak bi ostao bez bandere.
       Kina bi nas volela u celini, a ne parcijalno.
       Ima ih, međutim koji ništa ne rade, samo primaju pare sa Zapada i smišljaju pakosti, dok drugi rade preko svake mere. Legendarnog Mrkonjića već sam obradio, uzeću svetao primer Branislava Ivkovića, ministra za nauku i tehnologiju u Vladi Srbije, šefa Opštinskog odbora Socijalističke partije Srbije na Vračaru. Tegli po ceo dan, glavu ne diže, živi na sendvičima. Ili je u Vladi ili na Vračaru. A onda mu je, dok je radio, eksplodiralo sedište na Vračaru. Odmah je saopšteno, čemu istaga, da je taj gnusni čin delo NATO agenture, tj. celokupne opozicije, po nalogu iz Vašingtona. Doktor Ivković se iznervirao: Rubikon je pređen, bomba je bačena!
       Kad se primirio od detonacije i popravio sedište na Vračaru, ministar Ivković je izjavio da ne bi licitirao kada će lokalni izbori u Srbiji, zato što Vlada nije Skupština pa da ih raspiše; u Vladi ne razmišljaju o izborima (koje traži NATO opozicija), jer rade iz sve snage:
       - Iz godine u godinu, a više od šest godina sam u Vladi - naglasio je Ivković - sve više radimo. Pitam se gde je granica fizičkih i ljudskih moći!
       Pošto je nauka moja slabost, obratio sam se psihijatru za komentar. Hvalisava izjava, kaže psihijatar. I naglašava da je izbor reči, fizičke i ljudske moći, naročito zanimljiv. Zapitanost o fizičkim moćima mogla bi se očekivati od maratonca, rvača ili rudara, od nekoga ko se bavi mišićnim radom. Zapitanost o ljudskim moćima asocira na pitanje etike i morala, s jedne, i na pitanje neke velike patnje, s druge strane. Obično se kaže: šta sve živ čovek može da podnese. Izgleda da u Vladi Srbije živ čovek mora sve da podnese...
       Kako ova formulacija dolazi od ministra za nauku i tehnologiju, nameće se pitanje zašto ministar marginalizuje i minimizuje svoj resor: zašto se ne pita gde su granice intelektualnih moći? Zašto - pitanje za psihijatra ostaje otvoreno.
       Očekivalo bi se, dakle, da Vlada više misli, a manje radi. Mislim, telesno.
       Elan istaknutih patriota izražava se i delom i rečima. Neumorni mr Ivan Marković, savezni ministar telekomunikacija iz JUL-a, ističe da je stvar s radio i TV predajnicima uzeo u svoje ruke:
       - Sada imamo inspektora toliko da je dovoljno da pogasim tri Srbije i tri Crne Gore!
       Šta to, zapravo, znači? Psihijatar: to je doživljaj omnipotencije kakav se sreće samo u najranijem detinjstvu, naravno, u normalnim detinjim uslovima. (Omnipotencija, na prvom nivou, nema veze sa seksualnom aktivnošću - ili ima? - to je uglavnom stručni izraz za osećanje svemoći). Taj omnipotentni čovek ima sledeći osećaj: ne samo da mogu sve da uradim, nego i hoću ukoliko me neko ne umilostivi; u konkretnom slučaju, odustajanje od gašenja tri Srbije i tri Crne Gore omnipotentni ministar doživljava kao milost, čime se učvršćuje omnipotencija i ulazi se u začarani krug. Ministar ima ne samo vlast, nego - tako on oseća - i čarobni štapić!
       Mr Marković zaoštrava borbu rečima kao borbu ideja i egzibicionisti iz opozicije Nenadu Čanku - ima i takvih - govori: "Jedan okrugli debeljko rekao je da će vešati one koje je narod izabrao (da li je i Markovića izabrao narod? - pitanje M. G.) i svojom neuračunljivošću osvetlio je ko je takozvana opozicija u Srbiji. Taj mali debeljko stavio je u senu najnesposobnijeg čoveka na političkoj sceni Srbije, Vuka Draškovića, i drugog po nesposobnosti, Zorana Đinđića. Kada je ovaj mali debeljko pozvao na linč izabranih predstavnika u Beogradu, pozvao je na linč svog naroda koji je sa 70 odsto izabrao predsednika".
       Komentar psihijatra: uvrede na lični izgled karakterišu dečji uzrast. Deca su autentično surova i upiru prstom u fizičke mane, zato što je u dečjem uzrastu strah od telesne povrede, u suštini strah od kastracije, toliko jak da se deca podsmevaju onome čega se sama najviše plaše. U dečjem uzrastu strah od kastracije normalno je nerazrešen, kod odraslih dečjeg uzrasta patološki je nerazrešen!
       Pravo govoreći, koliko je Čanak oštetio opoziciju, toliko je pomogao Markoviću i Šainoviću; imaju o čemu da pričaju.
       Pouka: nemojte im govoriti šta ćete im raditi, dok ne odu s vlasti.
       Kad je puklo na Vračaru, ministar Ivković se nije dao pokolebati. Iste večeri je zasukao rukave. A tamo mu je, u sedištu, bila supruga sa dečicom, napustili su sedište pet minuta ranije. Moguće da neko pita šta će tamo dečica? E pa zato što ministar Ivković daje celog sebe svojoj partiji, kao i sve oko sebe. Kalio se, kao čelik, u radu na kontramitingu u zimu 1996. Kontramiting je propao, ali dr Ivković ni tada nije klonuo duhom. Poslali su ga na Vračar, na popravni. Odmah je raspisao konkurs za Kalenića pijacu kao urbanističku celinu. Ide po kućama, na rakijicu a s komšilukom, na meze, i unapred dobija neraspisane izbore.
       A što se Vlade tiče, stvarno je vreme da se odmori!


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu