Slovenački ministar nudi uspostavu konzularnih odnosa sa Beogradom "iz humanitarnih razloga", govori o slovenačkom povratku na Balkan i srpskom na Zapad

      Jedan od urednika čuvene Nove revije u kojoj je promovisan slovenački nacionalni program 80-ih, predsednik Izvršnog odbora prve opozicione partije u Sloveniji SDZ, prvi ministar spoljnih poslova nezavisne Slovenije, mesto na kome se i sada, doduše možda ne zadugo nalazi, dr Dimitrij Rupel, dao je intervju za NIN u nevelikoj zgradi ovog ministarstva u Ljubljani, bez ozbiljnih sigurnosnih provera na ulazu i sa šest časovnika koji pokazuju u svakom trenutku vreme u Njujorku, Londonu, Ljubljani, Moskvi, Pekingu i Tokiju.
       Pitajući se koliko su ljudi u Beogradu razumeli o čemu se radilo početkom 90-ih godina i o čemu se radi sada, gospodin Rupel je naglasio da je lično, kao i njegove kolege, pokušavao da komunicira sa progresivnim srpskim intelektualcima i političarima.
       - Slovenija je tada razumela trend koji se odrazio u aktivnostima naših kolega u Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj i želela je da što pre krene na Zapad, postane član Evropske unije i NATO-a. Znali smo da bez reformi, bez novih odnosa u Jugoslaviji, nismo mogli računati da ćemo ući u te integracije i to je bio glavni spor ispod onoga što se na površini znalo i događalo. Mi smo se morali razdvojiti da bismo mogli nastaviti ovim putem koji je za nas bio stvarno ekonomski i politički i u svim pogledima važan...
      
       Vas doživljavaju ne samo kao slovenačkog Dobricu Ćosića toga vremena, već ste se i sastajali sa njim, vodili pregovore koji su se ticali srpske ponude Sloveniji, slovenačke ponude Srbiji u pripremi tog razlaza.
       - Sa Dobricom Ćosićem smo bili prijatelji pre 1991. godine, on je dolazio u Sloveniju, sreli smo se kada sam ja bio u Beogradu 1990, i na raznim drugim mestima povodom sastanka Udruženja književnika. Mi smo razumeli nacionalne interese jednih i drugih i priznavali ih, zajedno smo bili u kritici jugoslovenskog komunističkog centralističkog sistema. Ali onda je počela neka druga priča, pre svega oko Jugoslovenske vojske i Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova; to su stvari koje su puno opteretile naše razmišljanje o Srbima, međunarodnom položaju Jugoslavije, i tu je naše prijateljstvo zamrznuto. Nisam video Ćosića od 1992, od Londonske konferencije.
      
       Razgovarali ste tada sa premijerom Milanom Panićem koji je ponudio uzajamno priznavanje SRJ i Slovenije ali ste vi to odbili.
       - On je predložio da na improviziran način rešimo probleme, ali su oni već bili toliko komplicirani da nije bilo moguće da Panić i ja jednostavno kažemo da li će priznati jedna zemlja drugu, kako će biti sa diplomatskim odnosima i tako dalje. Izvestio sam sve institucije u Sloveniji, ali Milošević je tvrdio da je SRJ jedini sukcesor SFRJ, na šta mi, naravno, nismo mogli pristati. I još danas je ta fundamentalna razlika između nas. Razgovarati sa Miloševićevim režimom je za nas bilo jako teško, mi smo se približavali Zapadu i zapravo smo vodili prema Jugoslaviji onu politiku koju je vodio Zapad.
       No, mogu da kažem da danas zbog raznih potreba, ljudskih, humanitarnih, zajedničke prošlosti, stvarno treba već jednom napraviti neke pozitivne korake u približavanju dve države.
      
       Ali, na vlasti je i dalje Miloševićev režim.
       - Naravno, to je sada teško jer postoji određeni animozitet od strane Miloševića prema Sloveniji, a u Sloveniji velika opreznost što se tiče odnosa sa Jugoslavijom. No, mi smo u našem ministarstvu koncipirali jedan predlog o kojem sada prvi put javno govorim, o kojem sam razgovarao sa mnogim predstavnicima lokalnih vlasti u Srbiji i predstavnicima opozicije, i stvarno bismo želeli da se nešto uradi. Prvi korak pri uspostavljanju nekih normalnih odnosa bili bi konzularni odnosi. Mi bismo želeli da imamo neko predstavništvo u Beogradu, napravićemo kulturni centar u Podgorici, nama je stalo do toga da možemo komunicirati sa turistima, biznismenima, ljudima kojima je stalo do normalnih veza. Sa nekim važnim ličnostima iz Beograda, iz opozicije, složili smo se da je to korisno za građane, ali ne bismo želeli da pravimo koncesije i da se to smatra političkim aktom koji može naneti štetu našim državnim interesima. To ne sme uticati na dojam koji bi se stekao u Beogradu i Srbiji da Slovenija odustaje od svojih principa. Naš je stav, kao što je rekla i Badinterova komisija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i SRJ su ravnopravne naslednice SFRJ i da se moramo dogovoriti o sukcesiji. Neki problemi su u međuvremenu rešeni, pre svega oko dugova, a oko zajedničke imovine još nije postignut sporazum.
      
       Vaša je politika i onda i sada bila da sledite Zapad i da mu se što više približite. S obzirom na to da ste u pregovorima za ulazak u EU i NATO, može se steći utisak da bi i ovaj vaš potez, eventualno uspostavljanje konzularnih odnosa sa SRJ, mogao biti delom zbog pritiska Zapada na Sloveniju da se više angažuje na Balkanu.
       - To su dve stvari. Jedno je naš angažman na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, što je naš interes i interes Zapada. Naravno da ne može Evropa živeti bez Srba. Evropa je i Jugoslavija i Jugoslavija se mora integrirati u Evropu. Modaliteti te integracije su različiti, kao i vreme, mada bih ja želeo da se to desi što pre. Konzularni odnosi su zapravo instrument politike humanosti, olakšavanja svakodnevnog života, to nije neki globalni politički koncept.
      
       Radi li se o nekakvom povratku Slovenije na Balkan, što od vas zahtevaju EU i Amerikanci? Zapad izričito insistira na aktivnoj ulozi Slovenije u Paktu stabilnosti za jugoistočnu Evropu gde vi isprva niste videli svoje mesto.
       - Mi imamo tu nekih problema. S jedne strane, Evropska unija naređuje, traži da ispunjavamo neke obaveze. Mi imamo ugovore o slobodnoj trgovini sa Hrvatskom, Makedonijom, a neki kažu da to moramo prekinuti kada budemo postali član EU, recimo 2003-2004. godine, što je zapravo vrlo skoro. S druge strane, sugerišu nam da, recimo, u kontekstu Pakta stabilnosti radimo na Balkanu, sarađujemo više sa zemljama bivše Jugoslavije, Albanijom, Bugarskom, kao faktor stabilizacije. Oni koji nam to savetuju, moraće se odlučiti da li je to spojivo jedno sa drugim.
       Pakt stabilnosti ne može uspeti ako ne dođe do promena u Srbiji. Mislim da je on zapravo izmišljen zbog stabilizacije tog područja i zbog Srbije. To je kompleks organizacija, država i inicijativa koji okružuju Srbiju a smisao je da se što pre uspostave normalni odnosi. Ne možemo zamisliti, ni Brisel, ni Vašington ne mogu zamisliti jugoistočnu Evropu bez Srbije. Pakt stabilnosti je oblik pritiska ali i izlaska iz sadašnje situacije. Ja to razumem kao slanje poruke građanima Srbije: jedina stvar koja sprečava evropeizaciju čitavog područja, normalan životni standard i funkcionisanje institucija, medija, industrije, jeste režim u Beogradu, gospodin Milošević. Kada dođe do promena, svi ovi problemi prestaju biti problemi. Tada nam ni Pakt stabilnosti neće biti potreban u obliku kakav je sada, već će se čitavo područje na neki način priključiti Evropskoj uniji. Ne odmah, ali za nekoliko godina i to je koncept za budućnost. Mi moramo svi zajedno doći u Evropu, naravno, ako je to stanovište većine Srba. Ako većina Srba misli da oni ne spadaju u taj krug, to će biti teško. Za mene je još zagonetka da li Srbi inkliniraju prema Zapadu, ili negde drugde, šta ja znam, pričalo se o savezu sa Belorusijom...
      
       Čini se da Slovenija nema sjajne odnose sa zemljama u regionu: sporovi sa Hrvatskom, problemi oko izvoza vina iz Makedonije sa slovenačkim nazivima... Koliko vas to preporučuje za most Zapada prema jugu?
       - Mi imamo izvrsne odnose sa svim zemljama u regionu i nadam se da možemo uspostaviti izvrsne odnose i sa Srbima, sa Jugoslavijom kad se ispune uslovi, verovatno neki i sa naše strane, ali pre svega sa strane Beograda. Odnosi sa Hrvatskom su se čak i popravili, imamo samo nekih tehničkih problema oko razgraničenja na moru koje nikada ranije nije postojalo, Makedonija je jako draga zemlja s kojom sarađujemo na visokom nivou, ali svugde se nešto zaplete. Mi imamo probleme sa Austrijom i Italijom, Italija ima probleme sa Austrijom, Evropska unija ima probleme sa Austrijom... Svi imamo neke probleme, ali ih rešavamo. Problemi koje imamo sa Hrvatskom, Makedonijom, Austrijom, apsolutno nisu u rangu problema koje mi imamo sa Beogradom.
       Načelno, što se tiče naše pozicije prema Balkanu, jugoistočnoj Evropi, mi možemo sutra sve barijere ukinuti. Ne biti samo most nego integralni deo jednog prostora, ako se taj prostor promeni. Da je bilo moguće 1990. i 1991. da se promeni Jugoslavija, mi ne bismo bili samostalna država. Da je nama uspelo da se dogovorimo sa Beogradom, sa Srbima, o normalnim odnosima, o nekoj rekonstrukciji Jugoslavije, ne bismo išli putem kojim smo išli.
      
       Ne mislite li da je problema bilo i van Beograda i da očuvanje Jugoslavije nije zavisilo samo od Srba? Da li je u okviru slovenačke ponude Srbiji i srpske ponude Sloveniji postojala spremnost da podržite rešavanje statusa Srba u Hrvatskoj s obzirom na njihovu ugroženost pod novom vlašću?
       - Ja se ne sećam takve ponude i mislim da bi nekakva takva operacija bila jako teško ostvariva. Naš problem je bio strah. Izvinjavam se što ću napraviti jednu paralelu koja možda nije zgodna ali mi smo se zaista plašili: ako je moguće nešto jako opasno napraviti narodu na Kosovu, koga tamo ima dva miliona, ono što mu je napravljeno, mislili smo da tako nešto može i nama da se desi, jer i nas je dva miliona. Jednostavno smo se plašili za svoj opstanak. Sad ja ne kažem da su to samo Srbi radili - to je bio centralistički, komunistički sistem koji je ugrožavao naše nacionalne interese. Počelo je sa zajedničkim jezgrima u obrazovanju, jako nevinim stvarima na polju kulture, a mi smo bili veoma vezani za slovensku kulturu. U tom smislu je naše nepoverenje bilo veliko. Mi smo mislili u jednom trenutku da Srbija može sebe na neki način razlučiti od jugoslovenskog komunističkog centralističkog sistema, da su to dve različite stvari. Pokazalo se da je to za Srbe vrlo teško. Milošević je imao dve opcije: Srboslavija - srbizirana Jugoslavija pod srpskom dominacijom, ili velika Srbija. Naravno, mi se nismo slagali ni sa jednim ni sa drugim planom, ali smo mislili da je ipak moguće razlučiti srpski nacionalni interes, moderan srpski nacionalni interes, koji još treba definirati, ja se bojim, od komunističkog, centralističkog, jugoslovenskog sistema, ali to izgleda tada nije bilo moguće. Možda je sada došlo vreme da se to razlučuje i to stvara onda šanse za napredak naših odnosa.
      
       Za slovenačko proleće bila je, između ostalog, karakteristična ideja civilnog društva i demilitarizacije. S druge strane, vi se upinjete da postanete član NATO-a, a sa treće, kada vam traže vojnike za krizna područja, pošaljete lekare. To ostavlja utisak vaše želje da se distancirate i ne uključite u velikoj meri u rešavanje problema u regionu.
       - To nije sasvim tačno; mi se uključujemo koliko možemo. Naša vojska je još u procesu konstrukcije, ona je nastala na bazi Teritorijalne odbrane i još nemamo dovoljan broj profesionalnih vojnika da ih možemo slati okolo, jer ne možete slati regrute. Niste tačno informirani što se tiče veze između demilitarizacije i mirovne orijentacije i slovenačkog proleća. Naša politika nikada se nije identificirala sa demilitarizacijom Slovenije, mi smo se sukobili sa nekim političkim grupama, mada možda i danas postoje neki minijaturni centri ovakvog razmišljanja, pre svega kod liberala, ali niko nikada u zvaničnoj politici nije razmišljao da se ide ka demilitarizaciji. Uspostavljamo odbrambeni sistem u skladu sa kriterijumima NATO-a i smatramo da je kolektivna odbrana jedini prihvatljiv moderni recept.
       Verujem da je NATO akcija u Srbiji naišla na dosta kritičkih i kompliciranih reakcija, no mislim da ipak nije zatvorila vrata za povratak Srbije na Zapad i integraciju Srbije i Jugoslavije u Evropsku uniju i NATO. U Jugoslaviji naš zajednički bruto nacionalni proizvod je bio 3000 dolara. Slovenija je krajem 80-ih imala oko 5 000 dolara po stanovniku. Danas Slovenija ima 10 000 dolara po stanovniku, a Srbija, koliko ja razumem, samo hiljadu dolara. Mislim da je to podatak koji treba da otrezni svakoga. Mi moramo svi zajedno da smo bogati i živimo normalnim životom koji nudi zapadna civilizacija. Kako se može to tehnički i praktično uraditi, to je sada jedno veliko pitanje, a mi bismo hteli pomoći.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ LUKIĆ