NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Čovek bez biografije

Novi ruski premijer, izabranik predsednika Vladimira Putina između više vernih kandidata, dobio je taj položaj jer se očekuje da će biti "poslušni izvršilac" strategijskih odluka Kremlja - bez političkih ambicija!

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Predsednik Vladimir Putin je zatražio od Državne dume da za novog predsednika ruske federalne vlade potvrdi njegovog izabranika Mihaila Kasjanova, u protekla četiri i po meseca njegovog zamenika, dok je on sam bio premijer. U sredu, kad ovaj tekst odlazi u štampu, izjašnjavanje u Dumi je tek počelo, ali niko ne sumnja da će deputati ispuniti Putinovu želju. U novom sastavu donjeg doma parlamenta, svaka politička odluka Kremlja, kao u slučaju sporne ratifikacije raketnog sporazuma START-2, može eventualno da naiđe na manje tehničke teškoće, a kad je o Kasjanovu reč, ne očekuje se čak ni to. U stvari, nije reč toliko o tome da je, ipak, raznorodna Duma spremna da ispuni sve prohteve novog predsednika, koliko o tome da je sam Kasjanov prihvatljiv za gotovo sve grupe i slojeve ruske vrhuške, uključujući inače permanentno kapriciozne poslanike.
       U Moskvi, od sovjetskih vremena, svaki premijer je vredeo ne toliko po položaju koji je zauzimao, koliko po guberu pod kojim je mogao da protegne noge. U vreme SSSR-a, sve je zavisilo od Politbiroa CK, a posle reinkarnacije Rusije, mogućnosti premijera su opet zavisile od Kremlja, odnosno od predsednikovog tima, čiji je glavni štab smešten u onom istom, susednom zdanju poznatom kao Staraja plošćad (Stari trg), u kojem je decenijama obitavao aparat Centralnog komiteta KPSS. U ovo novo vreme, događalo se da zamenik premijera bude moćniji od svog šefa, kao kad je to bio Oleg Soskovec, koji je imao pravo da po svom nahođenju deli kvote za bescarinski uvoz cigareta i alkoholnih pića ili izvozne dozvole za naftu, iz kojih se izvlačila dobit merena stotinama miliona dolara.
       Strategijske odluke su i pre i posle pripadale Kremlju, izuzev u dva slučaja, koliko vaš dopisnik pamti: prvi put - kada je Anatolij Čubajs postavljen za zamenika premijera i ministra finansija (on je u tom kratkom periodu "sam sebi bio cela kremaljska administracija") i drugi put - kada je, pod pritiskom leve većine u (staroj) Dumi, predsednik Jeljcin prihvatio da za premijera postavi Jevgenija Primakova. Tada se centar odlučivanja, tokom jeseni i zime 1998-99, premestio iz uzdrmanog Kremlja u Beli dom na obali reke Moskve.
      
       Osmi premijer
       Mihail Kasjanov očigledno neće biti te sreće, s obzirom na to da su učvršćena predsednička administracija na Starom trgu i sam predsednik Putin rešeni da vladu drže na uzdi. On je i izabran najviše zato što se pretpostavlja da će se bez ikakvog otpora uklopiti u tu ulogu.
       U međuvremenu, svi potčinjeni predsedniku Putinu - počev od njega samog, što se dužnosti premijera tiče, preko cele vlade sa Kasjanovom na čelu, kao faktički njenog ve-de predsednika i administracije u Kremlju, do svih zamenika ministara i šefova raznih službi i komiteta i, čak, celog generaliteta, ne samo ministra odbrane, već i načelnika Generalštaba i još četrdesetak generala, što se prvi put dogodilo - podneli su dobrovoljne, samo formalne, ostavke, da predsedniku "raščiste put za novi tim".
       Te "tehničke ostavke" će omogućiti da se čitav aparat dobro protrese, ali se ipak ne očekuju drastične promene, kao što se ne očekuje da će Kasjanov biti u mogućnosti da na njih znatno utiče ili da donosi kardinalne odluke. Njegovo će biti da obezbedi normalno funkcionisanje, bez potresa, svih ekonomskih poluga u idućoj godini ili dve, koliko mu predviđaju da će biti na položaju premijera. To može, ali ne mora da se dogodi, što je sudbina svakog predviđanja kad je visoka politika u pitanju.
       Bez obzira na to, u ovom trenutku je jedino važno da se predsednik Putin opredelio za Kasjanova i da njegov kandidat - kako je rekao predsednik Državne dume Genadij Seleznjov - "ne izaziva alergiju među deputatima".
       Ako, dakle, izjašnjavanje u Dumi protekne tako kako se svi nadaju (samo su "jabučari" iz pokreta "Jabloko" Grigorija Javlinskog izjavili da neće podržati Kasjanova, dok se lider komunista Genadij Zjuganov drži neopredeljeno, ni za ni protiv), Putinov kandidat će postati osmi premijer u novoj eri Rusije posle raspada Sovjetskog Saveza i prvi posle "Jeljcinove ere".
       Glavna karakteristika njegove ličnosti, i prihvatljivosti za pretežnu većinu, sastoji se u tome što mu bezmalo svi priznaju da je umeo da se "dobro postavi" i na unutrašnjoj i na međunarodnoj sceni: kao ministar finansija u kontaktima sa domaćom, birokratskom i poslovnom elitom i, kao glavni pregovarač sa svetskim finansijerima. Nije bez značaja i njegova figura - impozantan izgled, neusiljeno držanje koje krasi osobit stil opštenja, prirodni imidž zahvaljujući kojem ostavlja utisak svetskog čoveka, mnogo više nego njegovi svetski sagovornici.
      
       Karijera
       Bilo bi, međutim, veoma zlobno tvrditi da Mihail Kasjanov munjevit uspon karijere duguje samo svojoj spoljašnosti i stilu. Može se o njemu misliti što je kome volja - da je oprezan, da se drži u senci i izbegava izjave koje bi dovele u pitanje njegovu lojalnost (Putinu) - ali je činjenica da se u poslednjoj godini-dve "izdvojio" iz trećeg, potom i drugog ešelona aparata u teškim uslovima finansijske katastrofe posle avgusta 1998, i da je ispoljio izuzetne sposobnosti na polju finansijske diplomatije i finansijskog menadžerstva, da je Rusija, zahvaljujući i njemu, uspela da stane na noge uprkos tome što su MMF i svi drugi zavezali kese.
       Karijeru, koja ničim nije najavljivala budućnost koja mu se sada kroji, Kasjanov je počeo pre dve decenije, kao stručnjak u Gosplanu RSFSR (Državnom komitetu sovjetske Rusije za planiranje), u kojem je proveo dvanaest godina, da bi 1993. prešao u Ministarstvo finansija tada već nove, Jeljcinove Rusije, u departman inostranih kredita i spoljnih dugova. Upravo na tom poslu steći će iskustvo, i imidž, koji će odrediti njegovu dalju sudbinu i sadašnji uspon.
       U to vreme, cela mudrost nacionalne finansijske politike sastojala se u tome da je politike bilo mnogo, i previše, a finansija, to jest realnih sredstava - permanentno malo. Ministri finansija su na svom položaju ostajali najviše po godinu, ili neki mesec više, a zajedno sa ministrima menjali su se i njihovi timovi, često uz veliku buku, jer su sve to bila mesta velikih mogućnosti - za sticanje ličnih bogatstava. Svaki činovnik, u atmosferi opšte nestašice para, bio je veliki moćnik, jer je od njega zavisilo da li će neki sektor ili gubernija dobiti svoju kvotu iz budžeta koji je stalno bio poluprazan. Kasjanov je, međutim, uvek ostajao van tih potresa: opštepriznati profesionalac, on je uvek ostajao u timu zaduženom za odnose sa međunarodnim finansijskim organizacijama.
       Sovjetski dugovi, posebno narasli 80-ih godina, bili su tada najveća mora Kremlja, vlade i budžeta, a Kasjanov je bio jedan od aktivnih učesnika u dugim i iscrpljujućim pregovorima da se njihova otplata odgodi, a suma umanji. Kad je 1995. postao pomoćnik ministra finansija, Kasjanov se još aktivnije uključio u pregovore sa Pariskim klubom (države kojima je Rusija dugovala) i Londonskim klubom (koji je okupljao privatne banke-kreditore).
       On je sačuvao svoje mesto i kad je Čubajs, u martu 1997, postao ministar finansija, dobivši status glavnog izvršnog pregovarača, a godinu dana kasnije, već u vladi Sergeja Kirijenka, odigrao je glavnu ulogu u transformaciji kratkotrajnih zajmova-obveznica u vrednosti od 4,4 milijarde dolara u evro-obligacije sa izuzetno povoljnim procentima.
      
       Početak uspona
       Nastupio je, međutim, 17. avgust 1998. koji je taj i druge uspehe pretvorio u finansijski pepeo. Dolar je poskupeo za 500 odsto, to jest toliko više je rubalja u budžetu bilo potrebno da se obezbedi otplata spoljnog duga. U tim uslovima, kada su mnogi videli spas u potpunoj finansijskoj izolaciji - od zabrane dolara u zemlji, do poništenja svih dugova(!) - Kasjanov je (to je već bila vlada Jevgenija Primakova) branio realistički prilaz: nastavak pregovora, da se dobije u vremenu, a kad je starog vuka zamenio Sergej Stepašin, zahvaljujući toj poziciji postao je, najzad, u maju prošle godine, ministar finansija.
       U tom trenutku, Kasjanov je bio u inostranstvu, na još jednoj turi beskonačnih pregovora sa zapadnim finansijerima i, naravno, nije mogao (ni hteo, verovatno), da odbije, ali nije ni žurio da bude oduševljen, potvrđujući lojalnost prema šefu, Mihailu Zadornovu, kome su oteli tu funkciju, jer nije prihvaćen njegov uslov da uz ponuđenu fotelju vicepremijera zadrži i položaj ministra. Kad je unapređen u ministra, Kasjanov je na svim nivoima smatran dobrim pregovaračem sa finansijskim veličinama sveta i ništa više od toga. Ali, već po njegovim prvim potezima se videlo da ume da drži konce, makar i samo po tome što je racionalno podelio poslove u ministarstvu i da se i dalje najviše posveti problemu spoljnog duga.
       I ukupna situacija mu je išla naruku, s obzirom na to da je u to vreme postignut sporazum o prekidu agresije na Jugoslaviju, posle čega su odnosi Zapada i Rusije odmah postali bolji, što je novi ministar umešno iskoristio: Moskva je najzad dobila dugoočekivanu tranšu suspendovanog kredita MMF-a. To nije bio neki velik novac, ali je bilo važno što je to bio znak normalizacije odnosa sa Fondom. Njegov sledeći uspeh bio je sporazum sa Pariskim klubom o odgađanju otplata sovjetskog duga do 2000. godine, dok je Londonskom klubu predložio plan globalne restrukturizacije dugova iz ere SSSR-a, uključujući delimičan otpis. Banke u tom klubu nisu žurile da se saglase, ali je za Moskvu bilo bitno da nisu odbile plan.
       Srećna zvezda, međutim, nije bila zaštitni znak od hendikepa, koji se u kasnu jesen '99. pojavio u vidu afere sa masovnom korupcijom u ruskom vrhu, uključujući Kremlj. Drugi minus je bio rat u Čečeniji, a to je bilo dovoljno da se odškrinut prozor povoljnih mogućnosti u odnosima sa Zapadom ponovo zatvori.
       Kasjanov je, međutim, dotle povukao poteze koji su obezbedili stabilizaciju unutrašnjih finansija i kada je Boris Jeljcin, na novembarskom samitu OEBS-a u Istanbulu, kategorički odbio sve kritike zbog operacije na severnom Kavkazu, znao je, zahvaljujući novom ministru finansija, da neće biti prinuđen da odmah sutra klekne pred Klintonom, Šrederom ili Širakom i moli za nove kredite.
       Kasjanovljeva zvezda je, međutim, zasijala tek posle Jeljcinove abdikacije i imenovanja premijera Vladimira Putina za ve-de predsednika. Pošto se u premijerovim očima već dokazao kada je blagovremeno pripremio budžet 2000, koji je, prvi put za sve postsovjetsko vreme, u svim instancijama bio prihvaćen, a Državna duma ga izglasala pre nego što će biti raspuštena, faktički je postao Putinovo drugo ja. Formalno, jedini zamenik premijera, faktički premijer, dok je Putin, kako je štampa ne bez zlobe komentarisala, ratovao u Čečeniji, leteo nadzvučnim bombarderom, spavao u atomskoj podmornici i učestvovao u predsedničkoj trci.
      
       U premijerskoj fotelji
       Pošto je Putin postao predsednik i, automatski, prestao da bude premijer, njegovo mesto je i formalno zauzeo Kasjanov, za početak samo kao vršilac dužnosti. Od srede, i bez tog prefiksa. Novog premijera, otkako je postalo jasno da će ga to zadesiti, počeli su da kritikuju da se plaši da otvori karte, odnosno da je samo u najopštijim crtama najavio svoje ciljeve, osiguranje investicija u industriju, porast kupovne moći stanovništva, kompletnu restrukturizaciju svih dugova i zaustavljanje odliva kapitala, a kad je to ipak učinio, da nije rekao kako će to postići. U stvari, on je i to rekao, proklamujući princip da sve odluke vlade moraju da se uklope u kompleks realnih finansijskih mogućnosti.
       On je, naime, taj princip počeo da primenjuje još kao vicepremijer, što je dovelo do oživljavanja privrede i realnog povećanja proizvodnje. Istina, uz njega, zaslužni su i drugi (on i sam kaže da je sejao na njivi koju je uzorao Primakov), a možda najviše povoljna konjunktura na svetskom tržištu, na kojem cene nafte idu u prilog Rusiji kao nikad pre. Bilo kako bilo, tek prvi put Rusija ima para takoreći za sve: za tekuće otplate dugova (bez novih zajmova), za postepeno gašenje unutrašnjih obaveza iz budžeta (penzije i plate zaposlenima u subvencionisanim delatnostima), za podmirenje vojnih narudžbi, za rezerve namenjene snabdevanju polarnih oblasti, za setvu i, najzad, za Čečeniju. Da umanje Kasjanovljev doprinos, kritičari ističu samo povoljno dejstvo svetskih cena nafte. Međutim, te cene su i '96. i '97. bile takođe prilično povoljne, i odnosi sa MMF-om su bili mnogo bolji nego sada, strani ulagači su imali više poverenja i investirali, finansijski sistem je funkcionisao bez zastoja i, uopšte, novca je u zemlji bilo više nego što ga sada ima, ali ga je tada bilo mnogo manje u budžetu. Černomirdinova vlada nije imala racionalan recept za punjenje budžeta, kao ni za raspodelu.
       Priznali mu to ili ne, svakako je lična zasluga Kasjanova što je u aprilu ipak postigao sporazum sa Londonskim klubom o novom načinu otplate sovjetskog duga, pri čemu je trećina ukupnog zaduženja otpisana.
       A kad je došao na red trenutak odluke ko će zauzeti Putinovo mesto na položaju premijera, proradile su ekipe za otkrivanje kompromitujućih elemenata. Niko, međutim, nije našao nijedan papir ili slučaj koji bi ga kompromitovao ma u kojem pogledu.
       Tako je za novog premijera Rusija dobila čoveka bez biografije, jer nije vezan ni za kakav klan, u njegovom životu nije bilo događaja i postupaka koji bi ukazivali da je predodređen za položaj koji je stekao, kao što se njegovo ime ne vezuje za skandale i afere, poslednjih godina tako česte i mnogobrojne na domaćoj sceni. I zato što je ličnost ničija i, istovremeno, svačija, jer se potpuno uklapa u koncepciju vlasti koja nastupa sa epohom drugog predsednika u novoj istoriji Rusije.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      

       Životni put


       Mihail Mihajlovič Kasjanov ima samo 42 godine (rođen je osmog decembra 1957) u gradiću Solncevo, danas čuvenom po jednoj od najuticajnijih mafijaških grupacija. Sa 19 godina završio je Auto-saobraćajni institut, dve godine je bio vojnik Sovjetske armije, a zaposlio se kad je imao 21 godinu, kao tehničar u jednom projektantskom birou Državnog komiteta za transport.
       Od 1981. do 1990. radi u Gosplanu RSFSR. U toku te decenije stekao je ekonomsko-finansijsko obrazovanje, na višim kursevima ove državne ustanove.
       Godine 1991. prelazi u Ministarstvo privrede, gde će kroz godinu dana dobiti prvi položaj koji se tiče veza za veze sa inostranstvom.
       Od 1993. je u Ministarstvu finansija, gde se uspinje hijerarhijskim stepenicama, od šefa odseka, preko načelnika uprave, do pomoćnika, a potom i zamenika ministra.
       U maju prošle godine postao je ministar finansija, a 10. januara ove godine zamenik predsednika vlade, ali je ostao i ministar. Četiri meseca kasnije, 10. maja, predsednik Putin je uputio Državnoj dumi predlog da Kasjanova potvrdi na položaju predsednika vlade. Kasjanov je oženjen i ima ćerku. Engleski govori kao ruski.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu