IN MEMORIAM

      Postoje, u završnoj etapi Timotijevićevog pevanja, karakteristični stihovi koji, nalik autopoetičkom bilansu, naglašavaju tri smera na kojima se pesnik stvaralački iskušavao: "Već smo mnogo mrzli u stozubom ratu/s ljubavlju i svetom, što rajski smrkava,/ i s našom umornom dušom, preočajnom,/a još nigde svica na vidiku čarnom."
       Suočavanje sa realnostima sveta, viđenog u nacionalnoj i u univerzalnoj ravni, ili u prelamanju dvaju iskustava, Timotijević nije mogao da izbegne. Duhovna uporišta je kadgod tražio u vrednostima i standardima nacionalne tradicije koje je projektovao kroz svoja lirska tkanja (Srebrno brdo, 1960). Svest o permanentnom zlu, o destruktivnim silama kojima čovek nije kadar da se odupre, umela je da ga povede i ka ekstremnijim poetičkim rešenjima. Zbirka Aždajkinje (1970) jeste, tako ironično-groteskna evokacija života čudovišnih mitskih bića bliskih onima koja iz narodnog stvaralaštva znamo. Ove pesme, zapravo, realizuju jednu crnohumornu, simboličku sliku sveta iz kojeg je iščezla ljudska vrsta. Mada asocira i tragiku nacionalnog istorijskog iskustva, najvećma je ona izraz pesnikove slutnje konačne dehumanizacije sveta. Mogućnog ishoda moderne civilizacije.
       U novije vreme, doživljaj realnog sveta Timotijević izoštrava na nacionalnom terenu (Nož i rana, 1996). Srbiju pesnik vidi kao pustošni i beznadni predeo zadan istorijom punom "dušmana i guja", koliko i današnjicom u kojoj se smenjuju "karaokovi" i "rake". U pesničkoj viziji našeg vremena i prostora ukrštaju se arhetipske, istorijske i ovovremene komponente. Višesmislena, "bezmerna ukletost" naših predaka pronosi se do ovih dana, jedan njen aspekt sledi ishode etničke, istorijske, političke i, ponajviše, emotivne bliskosti sa Rusijom. Oba naroda, drži pesnik, pate danas "od iste bolni, od crvenog veka".
       Nije, pri svemu, sporno: od prve do poslednje zbirke Timotijević je pokušavao da dosanja jedan skladniji, od postojećeg izgledniji svet. Već u ranoj zbirci Veliki spavač (1958), koja je do danas zaštitni znak njegovog pevanja, naznačio je razloge svoje nakane: "Još samo mi stoji otići odavde, gde se/ruža i trnom bori oko ploda, gde se car/i vreme njišu kao sudba oko tamnog groba." I obelodanio svoj poetički program: "Opevati seme/iz starog praha tugom što će opet nežno da/oplodi"... pesnički se ostvariti "kao spona između ludog boga i/rogova bika što se u lepoti sjajnog nađe sloma". Očigledno, sadržana je u ovim iskazima pesnikova težnja da ostvari imaginativnu realnost koja će omogućiti mirenje suprotnosti, obnavljanje vitalnih sila. Ishodišna pesnikova stvaralačka realnost je Rakovica. Ona je, u spomenutoj zbirci, poetski prostor u koji "nebo i zemlja dođu za trenutak/u svojoj da se vide draži", a u jednoj potonjoj je "ljudska dolina", "mesto odakle sam se u nebeske bašte peo" (Vasilisk, 1974). Vitalne i kreativne moći ljubavi obezbeđuju joj život i životnost, sve potkrepljenije spoznavanje nepomirljivosti sna i jave uzrokovaće zamor njegove "duše preočajne".
       Reč je, nesumnjivo, o drami pesnikovog bića koja je - bez obzira na intenzitet protivurečnosti što je pokreću, pa i na odnos duhovnih i emocionalnih uznesenja i padova - u osnovama najznačajnijih njegovih zbirki. Njome su motivisane njegove antologijske ljubavne i autopoetičke pesme, izvanredno razvijene lirske meditacije. Finalizovana je ova drama dugom pesmom "Zvezdara". Pesmom koja smera poslednji, nedosegnuti snoviti predeo i koja je punom merom dara ispevani sažetak životnih i stvaralačkih načela.
       Svet nad kojim "više nema sunca" nepovratno je napustio jedan od najautentičnijih liričara među srpskim pesnicima druge polovine veka. Jedan od onih koji je, kako nauka o književnosti tvrdi, "estetizovanu svest pesme na srpskom jeziku" uzdigao na izvanredno visok nivo. Autor koji je - uz Lalića, Hristića, Radovića, Miljkovića - u posleratnoj srpskoj poeziji obezbedio dominaciju pesničkog senzibiliteta razvijenog na temeljima neoromantičarske i neosimbolističke lirike. Upoznao je čari zaslužene književne slave, gorčinu nama tako svojstvenog zaborava ni sa kim nije bio voljan da deli. Već dugo zamirućeg damara, na obroncima Tare je tražio spas od "osionog vremena", od jare "sagorelog veka"... Hteli bismo da verujemo: poput ptica koje su, simbolišući san i poeziju, i san o poeziji, obletale njegova poetska prostranstva, odlepršao je pesnik nekoj drugoj, harmoničnoj realnosti u susret.
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ