Danas je od Bojana Stupice ostalo ruinirano Jugoslovensko dramsko pozorište koje izgleda, otprilike, kao bivša Jugoslavija, i ostala je kafana sa njegovim imenom

      Ovog 22. maja navršiće se trideset godina od smrti jednog od najvećih jugoslovenskih pozorišnih reditelja. Rođen 1. avgusta 1910. u Ljubljani, Bojan Stupica je umro u Beogradu 1970. godine da bi godinu dana ranije izjavio kako je režirao samo trideset odsto onoga što je želeo. A radeći u svim jugoslovenskim gradovima, u bečkom Burg teatru, Pozorištu na Taganjki u Moskvi... postavio je ukupno 116 dramskih dela na domaćim i 14 na inostranim pozornicama. Kreirao je 140 scenografija, što za svoje, što za predstave svojih kolega, odigrao je 37 pozorišnih i pet filmskih uloga i preveo veliki broj dela iz svetske dramske literature. Darovit i sklon greškama, umetnik koga su slavili, osporavali, ogovarali, divili mu se, slikovito je opisao svoj životni krug: "U Ljubljani mi kažu da sam odmetnik, da mi je stalno boravište opština Vračar u Beogradu, u Zagrebu imam tranzitnu vizu, u Beogradu gde sam ostavio najlepše godine svog života, kažu mi da sam doseljenik i neka idem u svoju zavičajnu opštinu... "
       Šta je ostalo danas od Bojana Stupice? Na ovo pitanje odgovara njegov nekadašnji asistent, prijatelj i naslednik, reditelj Ljubomir Muci Draškić:
       PREJAKA LIČNOST: Bojan Stupica je, uz Branka Gavelu, bio najizrazitija ličnost u oblasti režije na bivšim jugoslovenskim prostorima. Međutim, Gavela nije posedovao onaj neimarsko-animatorski kvalitet koji je Stupicu uzdizao nad drugim velikim rediteljima. Stupica je bio tipičan jugoslovenski reditelj, ali i evropski. Njegova pozorišna lutanja, toliko karakteristična i za ono vreme, ali i za njega, išla su od Ljubljane, Skoplja, Osijeka, Beograda, Zagreba, opet do Beograda, uvek su bila izazvana njegovim prevelikim angažmanom, bila su rezultat činjenice da je njegova prejaka ličnost dovodila sredinu u kojoj je radio u iritantno stanje pa je morao da je napušta. Danas je od Bojana Stupice ostalo ruinirano Jugoslovensko dramsko pozorište koje izgleda, otprilike, kao bivša Jugoslavija. Ona poluzavršena zgrada izgleda kao i ova nezavršena zemlja koja je nekad bila nešto. Pokretanje tog Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je bez sumnje Bojanova najveća globalna pozorišna ideja. Uspeo je da realizuje jedan skoro san, da okupi najbolje glumce iz one nove Jugoslavije i pomeri umetničke kriterijume naviše. Ta ideja je trajala nešto kraće nego ova država koja se raspala pre desetak godina.
       OSTAVŠTINA ARHITEKTE: Druga velika Bojanova ostavština je stvaranje novih pozorišnih prostora. Arhitekta po obrazovanju, u zgradi Manježa je napravio JDP, a za Atelje 212 je uzeo jedan antipozorišni prostor i ispostavilo se da je bilo uspešno. Na kraju je napravio i teatar "Bojan Stupica" koji je u ovom trenutku jedini deo Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji funkcioniše. Kada je 1954. morao da pobegne iz Beograda u Zagreb, tamo je potpuno obnovio Hrvatsko narodno kazalište. Za te dve i po godine napravio je bum u svakom pogledu i to se i danas pominje kao istorijski trenutak u razvoju ovog teatra. Danas u ovo teško vreme moralnog raspada i materijalne oskudice koji na neki način demotivišu autore, ostalo je vrlo malo Bojanovih velikih ideja, ali to ne znači da one neće vaskrsnuti. Jer, danas više nigde na tim prostorima bivše Jugoslavije ne postoji ni ličnost ni grupa ljudi koji bi povukli pozorište u neku veliku avanturu. Pozorište tavori i obavljaju se samo poslovi koji moraju, i količinski i što se kvaliteta tiče. Bojan Stupica je kao pozorišni metod, kao pozorišnu estetiku, uveo igru i glumca u prvi plan. I u tom smislu je ostavio desetak velikih predstava. On je pravio velike ansambl-predstave, što je bio timski posao koji je davao veliki rezultat u definitivnom obliku. Danas se prave male predstave sa malim brojem ljudi, što je u suštini antipozorišna ideja. Uveren sam da je Bojan bio potpuno u pravu kada se zalagao za to da pozorište okuplja veliki broj ljudi, ne samo glumaca i reditelja, već i pisaca, dramaturga i svih onih koji će u svakom trenutku deliti pozorišnu sudbinu. Atelje 212 je u tom smislu najduže opstao, ali danas je jasno da se i on, pritisnut materijalnim nevoljama, vraća na male forme i usputne poslove.
       U SUKOBU SA PARTIJOM: Bojan je često bio u sukobu sa sopstvenom partijom, Savezom komunista kojem je pripadao. Bila su to neslaganja sa estetskim merilima koja je ta partija promovisala. Najpre je bio u sukobu sa socrealizmom koji je bio zvanična estetska ideologija. Posle svoje prve tri predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu doživeo je da ga napadne sam Eli Finci, upravnik JDP-a. Vladajućoj beogradskoj čaršiji u kojoj su dominirali tadašnji nadrealisti Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo.., Bojan Stupica je prosto smetao. On je bio suviše velika lokomotiva za njihov mali radni potencijal pa je dolazio u sukob i sa njima. I morao je da ode u Zagreb posle skandala sa Lorkinim "Krvavim svadbama". Kada se prosto paradno vratio u Beograd na molbu tadašnje vlasti, ta ista vlast je za upravnika JDP-a postavila Mimu Dedinca koji je bio njegov pozorišni, intelektualni i ljudski antipod. Davno sam pisao jedan tekst o Bojanu Stupici i danas vidim da sam tada, prosto proročki, napisao kako će on biti poznatiji po kafani koja nosi njegovo ime, nego po svom radu. Imam utisak da se to, nažalost, i desilo.
      
       RADMILA STANKOVIĆ