Uprava Kazneno-popravnog doma ljuta je na dr Vesnu Bosanac, priča da su uslovi bili loši, a svaki dan je dobijala cveće

      Dočekujući novinare koje je pozvao u posetu Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici, upravnik najvećeg zatvora u Evropi Trivun Ivković je rekao: "Naši kapaciteti nisu popunjeni. Trenutno je ovde oko 2 000 zatvorenika, a možemo da primimo i duplo više."
       Mitrovčani zatvor u svom gradu nazivaju "hotelom opasanim zidom". Lepo staro zdanje pre sto pet godina sagradio je austrijski car Franjo Josif i do dana današnjeg tu nije ugrađena nijedna nova cigla. Mnogobrojni vrtovi unutar zidina zatvora lepši su i raskošniji od onih u srbijanskim banjama. Zatvoru pripada 1 520 hektara od čega je 350 hektara pod zidom, sa 400 zatvorenih objekata. Upravnik sa podrazumevajućom svitom najbližih saradnika i policijom poveo nas je u obilazak koji je potrajao nekoliko sati.
       U drugom paviljonu nekada su robijali Moša Pijade, Milovan Đilas, Borislav Pekić i Oskar Davičo, a danas raznolik svet opasnih kriminalaca. U ovom delu zatvora osiguran je poseban i pojačan nadzor. Upravnik nas upoznaje sa visokim, zgodnim i nasmejanim Rusom koga oslovljava sa Žumiga. On je bio oficir sovjetske vojske i ratovao je u Avganistanu kao pripadnik specijalnih jedinica. U Jugoslaviji je dilovao devize i ubio čoveka u Užicu.
      
       Srtranci
       U zatvoru se nalazi oko 400 stranaca iz četrdesetak zemalja. Najviše je Rumuna i Rusa. Zbog stranih zatvorenika, česti su posetioci službenici stranih ambasada. Upravnik Ivković kaže da su uglavnom "oduševljeni onim što vide". Priseća se da je ruski ataše impresioniran izjavio: "Ovo je bolje od hotela A kategorije na Krimu." Ruskim zatvorenicima je rekao da poštuju mesto u koje su došli, jer jedino u našoj zemlji mogu tako lepo da izdržavaju kaznu.
       "Političkih zatvorenika u ovom zatvoru odavno nema", naglašava upravnik. Tu je, međutim, oko 400 Albanaca osuđenih ili optuženih za terorizam, kao i desetak zatvorenika nekadašnjih oficira JNA osuđenih za špijunažu uglavnom u korist Hrvatske. Gospodin Ivković nije želeo da sakrije gađenje objašnjavajući da u zatvor svakog meseca dolaze predstavnici Međunarodnog crvenog krsta. Interesuju se za uslove i tretman zatvorenika i obavljaju sa njima pojedinačne razgovore. "Oni isključivo obilaze neprijatelje Jugoslavije, špijune i teroriste. Mi sa njima imamo dosta problema, uveren sam da se ti humanitarci bave obaveštajnim radom", poverio nam je Ivković svoje sumnje.
       U trećem paviljonu nalaze se mlađe punoletne osobe i Albanci osuđeni za terorizam. Pre devet godina tu su boravile "zarobljene ustaše" a među njima i doktorka Vesna Bosanac iz Vukovara "ali sve ih je pustio Milan Panić, nekadašnji predsednik vlade", sa žaljenjem konstatuju ljudi iz Uprave. Oni su još duboko uvređeni zbog izjava i žalbi koje je dr Bosanac iznela hrvatskim medijima gde je dočekana kao heroj domovinskog rata. "Govorila je da uslovi u zatvoru nisu bili dobri, a svaki dan je dobijala cveće", razočaran je zbog nezahvalnosti Pantelija Božić, pomoćnik upravnika za privredu.
       Svi zatvorenici odeveni su u sive zatvorske uniforme. Osim Albanaca. Oni su na sebi imali sportsku odeću, uglavnom trenerke. Susret sa njima bio je isplaniran u čitaonici. Prvo je unutra bilo šesnaestoro smrknutih ljudi, posle petnaestak minuta uvedena je još jedna veća grupa Albanaca. Osnovni ton kratkom razgovoru koji nam je sa njima omogućen dao je upravnik svojim gromkim odsečnim glasom upakovanim u pitanja.
      
       Albanci
       Prvo nas je upoznao sa sobnim starešinom koji je kroz zube procedio svoje ime, nešto kao Muči Đetiša.
       - Imaš li ti kakvih problema sa tvojim zemljacima koji su osuđeni za terorizam ili će im tek biti suđeno? pita upravnik.
       - Nemam, gospodine.
       - Kakvi su vam uslovi ovde?
       - Uslovi, solidni.
       - Odakle ste dovedeni i zašto si osuđen?
       - Dovedeni smo sa Kosova, iz Lipljana. Ja sam optužen za saučesništvo u ubistvu.
       Upravnik se odmah okreće drugom Albancu.
       - Zbog čega si ti osuđen?
       - Za ubistvo. Ja nisam nikog ubio, nego sam se tu zadesio kada se desilo ubistvo, kaže Albanac i dodaje da je iz Prizrena.
       Osuđenik čiji je broj 3071 kaže da je na pet godina osuđen zbog terorizma: "Nisam ništa uradio, uhvatili su me u centru Gnjilana, nisam bio član OVK." Aziro Krasnići osuđen je na četiri godine. Upravnik nas upoznaje: "Uhapšen si jer si bio u uniformi, jer si pomagao teroristima." "Nisam pomagao, bio sam u Prizren, uhvatili su me na ulici", ne da se Krasnići. Upravnik postaje ironičan: "I samo zbog toga si dobio četiri godine." Mrtav hladan i uporan Albanac odgovara kratko "da". To je malo iznerviralo upravnika: "Prema tome, ispada da nijedan od vas nije bio u uniformi i da nijedan od vas nije pomagao teroriste i da ste slučajno dovedeni u Mitrovicu."
       I Gorjan Boronci tvrdi da je nepravedno u zatvoru: "Došao sam iz Podgorice u Đakovicu po oca i majku. Onda su me uhapsili i osudili. Ništa drugo nisam uradio." Na pitanje da li njega i njegove sunarodnike maltretiraju zbog toga što su Albanci, ovaj pedesetogodišnjak odgovara: "Ne, niko nas ne maltretira." Kaže da Albanci nisu izolovani od drugih zatvorenika, da zajedno sa ostalima rade na njivama, navodno ni drugi zatvorenici ih ne maltretiraju.
       Da bi izbrisao svaku sumnju, upravnik glasno u vojničkom stavu insistira: "Ima li ovde neko da je imao probleme samo zato što je Albanac"? "Niko od nas nije", čulo se više tihih glasova. Po izlasku, ljudi iz Uprave ističu da se podrazumevalo da su za vreme bombardovanja Albanci zajedno sa ostalima odvođeni u podrume koji su služili kao skloništa. I "nikakvih problema nije bilo". Ako se može verovati ovakvoj vrsti razgovora, oni su zadovoljni uslovima života u zatvoru.
      
       Špijuni
       Ljude optužene za špijunažu sretali smo po fabričkim halama unutar zatvorskih zidina. Četrdesetosmogodišnji Nedeljko Variček radi kao administrativac u okviru dispečeraja. Bio je potpukovnik u JNA. Osuđen je na 12 godina jer je prodavao vojne tajne Hrvatima sa kojima se sastajao u Mađarskoj. Bio je načelnik Obaveštajnog centra u Vukovaru i Užicu, radio je još u Zagrebu i Bihaću kao operativac.
       "Moja krivica nije dokazana. Nisam tražio da idem u Hrvatsku, ponuđen sam za razmjenu ali Hrvati nisu pristali, a gdje ću na kraju poslije svega, to ću da vidim", kaže nekadašnji obaveštajac, sada već sa okruglim stomačićem i nehajnim brčićima. Dete je iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka, kaže da se u formularima i kad ga pitaju, izjašnjava kao Srbin. Na pitanje da li poriče da se bavio špijunažom, odgovara: "To je bio moj posao, ja sam za to bio plaćen. Ne bih dalje da komentarišem." Misli da pripada ljudima koji mnogo znaju. "Znanje jednog čovjeka je sitno. Uostalom, posle sedam godina provedenih ovdje, mnoge stvari sam zaboravio a pametno bi bilo da zaboravim i ono što nisam dosad zaboravio."
       Marin Marić, takođe je bio viši oficir u JNA (major), i za špijunažu u korist Hrvatske osuđen je na 10 godina zatvora. Radio je u Generalštabu. U zatvoru je od 1996. godine, radi u štampariji "kao evidentičar". Srednjih je godina, još mlad, po nacionalnosti je Hrvat, oženjen je i ima decu. I on je očekivao razmenu do koje nije došlo. Nije se teško prilagodio zatvorskom životu: "Ovdje je slično kao u vojsci. Rad i disciplina su na prvom mjestu."
       Zatvor je očigledno mesto gde se ozbiljno radi. Industrijska i poljoprivredna proizvodnja u okviru zidina neprestano rade. "Najveći smo proizvođači u zemlji - felni za traktore, kamione, autobuse. Još pravimo traktorske i kamionske prikolice, proizvodimo najmodernije vešalice za odeću", kaže Pantelija Božić. Unutar zatvorskih soba sve se cakli od čistoće. Spavaonice i samice su veselo ofarbane i udobne. Sedmoro zatvorenika već godinama čeka smrtnu kaznu. Niko od njih ne priznaje da je bilo šta skrivio. "Ja sam nevin, sve mi je podmetnuto", ponavljaju zatvorenici. Naravno, mnogo je zanimljivih sudbina i priča.
      
       Čudaci
       Recimo, veseli starac koga zovu Pera Trandža, već godinama u ovom zatvoru prezimljuje zimu. "On nema nikoga osim nas", gotovo nežno kaže Ivković i objašnjava kako je njegov štićenik dobio nadimak Trandža. Kad hoće da se vrati u zatvor, obije prodavnicu, napije se, pusti tranzistore na najjače i čeka da ga policija ujutru sprovede u zatvor. "Odličan je radnik. Specijalizovao se za lepljenje koverata u štampariji. Ako je norma hiljadu, on uradi pet hiljada - najbolji je", kažu ljudi iz Uprave.
       Najomiljeniji lik u drugom paviljonu, onom sa pojačanim nadzorom gde su smešteni osuđenici na smrt, ubice i opasni kriminalci, jeste "lepa pevačica upakovana u muško telo", zove se Džoni Stan, nadimak joj je Ceca. "Sa trinaest godina počeo sam da pevam kao pevačica. Oblačio sam se u žensko ruho. Kretao sam se u džet-set društvu. Osećam se kao žena toliko da sam nosio silikonske grudi. Ja ne mogu za sebe da kažem da sam estradna zvezda, ja sam umetnica", priča nežni crnokosi mladić, brzo i samozadovoljno.
       Osuđen je na deset godina zbog ubistva starice. I on tvrdi da je nevin, da mu je sve podmetnuto. Čuvari kažu da je najgore bilo kad se u njega zaljubio Crnogorac osuđen zbog razbojništva. Urlao je od ljubavne patnje toliko da je morao da bude prebačen u bolnicu gde su ga vezivali za krevet, pretio je samoubistvom. Pozvali su mu čak i oca da dođe i pokuša da ga smiri. Na kraju je žrtva fatalne ljubavi bila prebačena u drugi zatvor.
       Džoni Stan je jedva dočekala predlog upravnika da nam nešto otpeva. Koketno je izjavila da zna više od 4 000 pesama napamet. Hodnici drugog paviljona bili su natopljeni ljupkim dečačkim, pomalo falš glasom "ti si mi suđen to znam, tužan je svaki moj dan, život me kaznio, sve mi zabranio"...
       Mesta u zatvoru, dakle, još ima.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ