Boška Peroševića su gotovo bez izuzetka voleli i poštovali. To bi vam, i pre njegovog mučkog ubistva, bez ikakvog lažnog pijeteta, u Vojvodini rekla i vlast i opozicija, i prijatelji i politički neistomišljenici. Služio je na čast svojoj Socijalističkoj partiji Srbije, a poginuo je na radnom zadatku predsednika Izvršnog veća Pokrajine.
       Možda je zato neko u njegovoj stranci odlučio da njegova poslednja usluga partijskim saborcima bude posthumna. Da njegovu smrt iskoriste za dobrobit partije koja bije rovovsku političku borbu sa neprijateljem spolja i iznutra. Da teško shvatljive okolnosti zločina na brzinu protumače onako kako bi partiji u datim političkim okolnostima najbolje odgovaralo. Da dan uoči opozicionog mitinga u Beogradu krivicu i pre istrage bace na sebi u ovom času najmrže političke protivnike, članove "Otpora" i Srpskog pokreta obnove.
       Srbi su narod koji gaji kult mrtvih, a Partija je Bošku Peroševiću dodelila ulogu mučenika koji je pao pod hicima "terorista" iz "Otpora" i "simpatizera" SPO. O tome je odmah izdato i partijsko saopštenje, sa kojim se naknadno policijsko saopštenje u potpunosti podudarilo. Slučaj je, i sa političke i sa kriminalističke tačke gledanja, tako zatvoren i pre nego što je čestito otvoren, bez osvrtanja na činjenicu da su i "Otpor" i SPO najstrože osudili zločin i odbacili partijsko-policijske tvrdnje da je ubica Boška Peroševića, Milivoj Gutović, bio u njihovim redovima, bilo kao član, bilo kao simpatizer.
       Zatim se SPS-u pridružio JUL, koji je partijsku "istragu" proširio na još neka dela. "Teroristima" iz "Otpora" pripisani su i napadi na partijska sedišta SPS-a na Vračaru, JUL-a u Čačku, a posle "pokušaja ubistva" u Požarevcu, "Otporu" je u JUL-u pripisano i pravo, stvarno ubistvo u Novom Sadu. Javno je JUL "pozvao tužioca" da preduzme odgovarajuće zakonske mere protiv "terorističkih falangi".
       Postoji nekoliko problema sa ovom napadnom podudarnošću izjava političkih partija i istražnih organa. Na pravni problem upozorava profesor Momčilo Grubač, šef Katedre za krivično pravo na novosadskom Pravnom fakultetu, koji veli da izjave saveznog ministra za informacije (Goran Matić) i saopštenja policije predstavljaju "pravni i pravosudni skandal" budući da je prvu izjavu za javnost, u kojoj bi bila sadržana pravna kvalifikacija dela, trebalo da saopšti istražni sudija. "Naši ministri su... pomešali stranačku i državnu funkciju. Da bi ubrali političke poene za svoju stranku, oni rade na štetu države." Grubač u tome vidi "prejudiciranje sudske odluke", gde sudiji ostaje jedino da "aminuje ono što je ministar izjavio i policija servirala".
       Na ovaj se način, ispotiha, sa političko-pravnog poretka koji u Srbiji polako dotrajava, skida i poslednji privid legaliteta. Režim, koji se nalazi u okrutnoj međunarodnoj stupici i istinski bezizglednom unutrašnjem i spoljnjem položaju, polako skida sa sebe ono odelce ispod kojeg se krije još samo gola sila. Dugo je poredak Slobodana Miloševića počivao na tankoj liniji koja formalnom primenom zakonskih normi deli diktaturu od autoritarne vlasti koja se održava sve većom prisilom, ali je birana na parlamentarnim izborima i brine makar o prividu zakonitosti. Ugroženi režim sada napušta i žrtvuje to svoje omiljeno utočište, taj pokrov legaliteta.
       No, pravi je problem ono što vlast sada čini - to što upućuje na stepen očajanja vlastodržaca. Zvati nečiju lepu, pametnu i vaspitanu decu "fašističkim hordama" i "falangama", "ubicama i teroristima", predstavlja, u najboljem slučaju, uspaničenu, histeričnu reakciju režima. Studenti su mu, kao prvo, "ukrali" antifašističko znamenje, ono kojim iz porodičnih i ideoloških razloga najviše na svetu voli da se kiti. Dalje, studentsko prisvajanje antifašističkih simbola otpora posebno je osetljivo u situaciji kada najveća sila, Zapad, Slobodana Miloševića poredi sa Adolfom Hitlerom i naziva ga ratnim zločincem. "Otpor", istina, nije mogao znati, kada je formiran u jesen 1998, da će Amerika i njeni NATO saveznici kroz samo šest meseci prozvati Miloševića novim Hitlerom. A i Amerikanci su tad, kao SPS sada, donekle podlegli očajanju. Znali su da je poređenje i istorijski i ideološki neumesno, ali kako drugačije da pravdaju što su na pravdi boga razrušili Jugoslaviju? Slobodan Milošević sada pokušava da isto ideološko oruđe upotrebi protiv njih. Za Dan pobede protiv fašizma on je Amerikance, koji su njega nezasluženo nazvali Hitlerom, sa sličnom neumerenošću prozvao "fašističkim nemanima". Ideološki nas je vratio 50 godina unazad: Hag je postao "prljaviji od Aušvica" (opet neukusno preterivanje), a Amerika zlo veće od nacističke Nemačke. Gotovo da je bilo tužno gledati kako Slobodan Milošević, koji se nekad gotovo telepatski sporazumevao sa Srbima, sada troši ostatke svoje harizme da bi naciju uverio u novo viđenje sveta, u kojem nam se fašizam iz tridesetih godina ovog veka ponovo javlja, ali sada ne više kao tragedija već farsa. Uzaludan i jalov posao, u kom se Srbima kao liderima "ostatka sveta" protiv Amerike u izgled nudi jedino neka svetska kataklizma u kojoj bi možda došlo do urušavanja Amerike.
       Od toga, naravno, nema ništa. Da bi Srbi u to poverovali, Milošević bi ih prethodno morao hipnotisati. Kao nekad Hitler Nemce. A to je poređenje, naravno, neumesno.