Rusija nastoji da povrati prestiž velike sile sa samostalnom globalnom strategijom. Mi smo u toj strategiji segment koji se tiče odbrane principa i interesa Rusije. Ali je nesumnjivo da je Putinovoj Rusiji bliža demokratska, nego autokratska Srbija

      U poslednje vreme stekao se utisak da je Moskva, otkako je Vladimir Putin preuzeo dužnost predsednika Rusije, postala bliža zvaničnom Beogradu. Taj utisak su kod nas podstakle naše vlasti izjavama o podršci Rusije međunarodnoj politici predsednika Miloševića i ruskoj zainteresovanosti za negovanje "strateških" odnosa sa Jugoslavijom. Istovremeno, Zapad je, posle tajanstvene posete generala Ojdanića Moskvi i najavljenog ruskog kredita od stotinu miliona dolara Jugoslaviji, počeo da prebacuje Putinu da je postao "patron" izolovanom Miloševiću.
       Kako mi Rusima zasigurno nismo centar sveta, postavlja se pitanje koji su prioriteti Putinove spoljne politike i gde smo mi u njoj?
       Rusija je nedavno izmenila svoju vojnu doktrinu da bi, pored ostalog, povratila prestiž velike sile sa samostalnom globalnom strategijom. Svesna da se u konvencionalnom naoružanju ne može nadmetati sa SAD i NATO-om, ona se odrekla ranije "negativne garantije" da nikad neće prva upotrebiti nuklearno oružje. Nova doktrina precizira da "Rusija rezerviše pravo da upotrebi nuklearno oružje u slučaju napada na sebe ili svoje saveznike u kome se koristi nuklearno oružje ili drugo oružje za masovna razaranja ili u slučaju agresije velikih razmera u kojoj se koristi konvencionalno oružje u situaciji kritičnoj po rusku nacionalnu bezbednost".
       Zvuči komplikovano, premda Amerikanci ne misle da bi nova doktrina mogla Rusiji da vrati status supersile. Ali novu doktrinu ne mogu ni zaobići u pregovorima o smanjenju nuklearnog naoružanja, do čega im je prevashodno stalo. Veruje se otuda da će upravo to i biti glavna tema razgovora prilikom prvog susreta dva predsednika, 4. i 5. juna u Moskvi.
       To je prvo opipavanje pulsa i prvo američko upućivanje u Putinovo delovanje na međunarodnoj sceni. Do kraja godine predstoje još tri takva susreta. Amerika ostaje za Ruse glavni partner, ali i glavni protivnik. Tog glavnog partnera Putin, i kad bi hteo, ne bi mogao da promeni, ali može da izdejstvuje ravnopravniji pregovarački status, što mu je očigledno glavni cilj. Naslućuje se da bi Rusija mogla da insistira na istom ili sličnom tretmanu i u privrednoj saradnji - bar da zbog svojih ekonomskih nevolja ne pravi znatne političke ustupke, što je za vreme Jeljcinova mandata činila.
       Putin nije najpre pohitao na Zapad u potrazi za kreditima, iako su mu oni nesumnjivo potrebni. Prve dve zemlje koje je posetio u svojstvu novog predsednika bile su Uzbekistan i Turkmenistan. U prvoj je naglasio zajedničku borbu protiv zajedničkog zla - islamskog fundamentalizma i terorizma - i to na način koji Rusija odavno nije koristila: "Svaka pretnja Uzbekistanu je i pretnja Ruskoj Federaciji." Očigledno, Rusija se neće odreći uticaja u strateški važnom regionu centralne Azije. Naftom bogati Turkmenistan je značajna karika u toj strategiji. Putin želi da kaže da se ta rudna bogatstva još prevashodno nalaze u ruskoj interesnoj sferi, makar koliko Rusija u svojim ekonomskim reformama zavisila od Zapada.
       Prve evropske zemlje koje će predsednik Rusije posetiti biće, već idućeg meseca, Italija i Nemačka. Interes je, naravno, i u ovim slučajevima prevashodno ekonomski, ali je neodvojiv od političkih ciljeva ruske diplomatije. Pokušaj da se Rusija zbog napada na Čečeniju odstrani iz Saveta Evrope, nije prošao. Neuspešna su bila i nastojanja da se problem Čečenije internacionalizuje. Putin je sada odabrao dve značajne zemlje Evropske unije da bi verovatno najavio naglašenije rusko političko prisustvo u Evropi.
       Što se tiče odnosa sa NATO-om, oni, s jedne strane, zavise u velikoj meri od odnosa Rusije i SAD, a sa druge, od ruskih procena potencijalne opasnosti od širenja alijanse na Istok. Sada, čini se, ti odnosi izlaze iz ledene faze u kojoj su se našli zbog agresije na Jugoslaviju. Ali, inicijativa dolazi od NATO-a, a ne od Rusa, što se može smatrati ruskom prednošću. "Mi moramo vratiti odnose između NATO-a i Rusije na stari kolosek - kaže Džordž Robertson. "Arhitektura nove evropske bezbednosti ne može se izgraditi bez Rusije."
       Ovo poslednje Rusi će verovatno imati u vidu dok predsednik Putin ne zaokruži svoj globalni itinerar, a možda i pre toga. On, naime, treba u julu u Tokiju da prisustvuje samitu Grupe 8, a potom da zvanično poseti Japan i Kinu. Dok Kina ostaje "strateški partner", novo u odnosima s Japanom mogla bi da bude nagodba o ustupanju Japancima Kurilskih ostrva u očekivanju jače japanske finansijske podrške ruskim ekonomskim reformama. (Ovde nam se neizbežno nameće čuvena opaska Aleksandra Zinovjeva: "Izgubili su Krim, a zapeli da sačuvaju Kurile.")
       U ruskoj strategiji, u kojoj predsednik Putin očigledno ima mnogo prečih briga nego što je naš položaj, mi spadamo u specifičnu rubriku: očuvanje tradicionalnih interesa Rusije na Balkanu u kontekstu izgradnje nove evropske bezbednosti i uvažavanja principa u međunarodnim odnosima. Rusi drukčije od Zapada gledaju na nekoliko bitnih stvari koje se tiču nas: ne žele rešavanje kosovskog problema bez Jugoslavije i mimo Rezolucije UN 1244, ne žele kažnjavanje srpskog naroda uporedo sa kažnjavanjem Miloševićevog režima, ne žele reviziju Dejtonskog sporazuma, pogotovu ne bez Jugoslavije, i ne prihvataju - kad se Zapad zgražava što generala Ojdanića nisu uhapsili i isporučili Hagu - punu pravnu validnost Haškog tribunala.
       U tome nema nekog zbližavanja s Miloševićem: on je za Ruse legitimno izabrani predsednik suverene i pri tom prijateljske države. Radi se pre svega o odbrani principa za koje se Rusija zalaže u međunarodnim odnosima. Ali je nesumnjivo da je Putinovoj Rusiji bliža demokratska, nego autokratska Srbija.