Čiji su bili generali Vojske Republike Srpske; zašto je u Dejtonu Milošević potpisao poglavlje o Haškom tribunalu; šta su Amerikanci nudili za vazduhoplovnu bazu na Kosovu; zašto Milošević stvara novu Kominternu i kakva mu je izborna matematika; kako ga primorati na ostavku

      Kad sam otišao iz Miloševićevog kabineta, Karadžić je tražio da dođem kod njega, da mu pomognem. Odbio sam tu ponudu, bilo mi je dosta savetničkog posla, a bilo mi je i naporno da putujem na Pale. Imam porodicu u Beogradu, otvorio sam malu firmu za kompjutere, i to je trebalo organizovati.
       U avgustu 94. bio sam na moru, čujem da je Milošević uveo sankcije Republici Srpskoj! Bio sam preneražen. Ako neko zna šta su sankcije, zna Milošević. Najednom, uvodi ih Karadžiću. A ovaj u ratu. Revoltiran, okrenem telefon: "Radovane, važi li još ona tvoja ponuda?" "Naravno!" Ostavio sam porodicu na moru i otišao u planine.
       Karadžić nije držao opsadu Sarajeva, u stvari, on nije držao ništa. Bio je samo politička figura. Svi komandanti i generali: Mladić, Gvero, Tolimir... sve su to generali Jugoslovenske armije, poreklom iz Bosne. Poslati su na taj teren da pomognu svom narodu, što je potpuno razumljivo. Komandu nad njima imao je samo Milošević. Kakav Karadžić! Njega je sve vreme ucenjivao Milošević, stalno mu je pravio neke spletke. Te sa Mladićem, te sa Plavšićevom... Da je komandu nad vojskom Republike Srpske stvarno imao Karadžić, rat bi trajao kraće i imao drugačiji ishod.
       Miloševićev sistem ratovanja bio je: kreni, stani, povuci se, čekaj... To tako nije išlo a i trajalo je predugo. Zapad je uvideo da su Srbi neodlučni, praktično, ne znaju da završe posao. Onda su se oni umešali. Više od godinu dana Milošević je tražio ovlašćenja da zastupa Republiku Srpsku. Karadžić je to izbegavao, ali je Milošević zloupotrebio patrijarha Pavla. Objašnjeno mu je da on treba da izmiri posvađane srpske lidere, da će potom biti sve u redu. Dobro je znao da Karadžić neće biti u stanju da odbije molbu patrijarhovu.
       Pragmatičan predsednik nikad ne bi uzeo u ruke vruć krompir, kakva je RS bila u to vreme. Trebalo je da kaže: Gospodo Amerikanci, imate rukovodstvo RS pa se dogovorite sa njima! Šta god da se dogovorite, ja prihvatam. Mogu da vam pomognem, ali ne i da ja to radim! Ali, kako bi Sloba bio "mirotvorac", "nezaobilazan čovek" na Balkanu? To je važnije od svega.
       PREVID ILI NAMERA U DEJTONU: Bio sam u Karadžićevoj ekipi koja je pripremala predloge za Dejton. Urađeno je nekoliko predloga za razgraničenje, pri tom se vodilo računa o zadatim procentima 49:51. Uz napomene na mapama šta nikako ne sme da se prepusti muslimanima. Mnogima je, verovatno, nepoznato da je svih 200 sela oko Sarajeva etnički srpsko. Karadžiću je Alija Izetbegović preko svojih izaslanika, u hiljadu varijanti, nudio čitav tuzlanski region u zamenu za kompletno područje Sarajeva. Karadžić to nije hteo da prihvati.
       Sve što je Miloševiću predloženo iz Republike Srpske, on je uradio suprotno. Karadžić nije ni pretpostavljao šta će ga u Dejtonu snaći. Nije verovao da će ga tako olako prodati. Govorio je: "Obojica smo Srbi, u krajnjoj liniji Crnogorci!" Miloševićev potpis na Dejtonskom sporazumu i poglavlju o Haškom tribunalu, priznavanjem Haškog suda, značilo je da trpa Karadžića u zatvor. Ali, zašto je to prihvatio? U tom momentu učinilo mu se da je to zgodan način da eliminiše Karadžića sa političke scene, kao nekakvog budućeg protivnika na poziciji lidera svih Srba. Iskopao je jamu u koju će nekoliko godina kasnije i sam upasti. Haški sud formiran je da bi se izvršio dodatni pritisak na Srbe. Bila bi to nacionalna bruka i veliko poniženje kad biste bilo kog svog građanina isporučili tom sudu, pogotovu predsednika.
       Razumeo bih taj njegov čin u Dejtonu, da je zauvrat nešto dobio. Predao je Sarajevo s industrijskim kompleksom od 160 000 radnih mesta. Prihvatanjem Goraždanskog koridora odsekao je Hercegovinu od ostatka RS. Takođe, RS nije dobila izlaz na more iako je na to imala pravo po svim međunarodnim konvencijama. Njenim izlaskom na more, praktično, bilo bi odmah rešeno i pitanje Prevlake. To nije grub previd, to je namera. Uradio je to da bi mogao da ucenjuje RS, jer sada svi transporti moraju da idu preko Srbije. Ima i nastavak: smenjuje legalno izabranog predsednika RS. Zatim, ako u Sporazumu piše da je sporna entitetska granica kod Brčkog, to ne znači da je sporno Brčko. Gde je Milošević da se oglasi i kaže: Čekajte, ja to nisam potpisao, toga nema u sporazumu! Normalno, neće se javiti, jer to ne ugrožava njegovu fotelju.
       MILOŠEVIĆ - TUĐMAN: Da li je Milošević imao direktan telefon sa Tuđmanom ili nije, nebitna je stvar. U svetu postoji hiljade direktnih telefona između državnika. Šta su on i Tuđman pregovarali, koliko puta se sastajali... Nevažno. Bitni su rezultati tih pregovora, a po njima dobili smo ono što je evidentno: 600 000 izbeglica dok je Tuđman dobio svoju državu u avnojevskim granicama. To je važno, i spektakularno. A rat smo započeli da bismo zaštitili Srbe u Hrvatskoj!? Čak, mogao bih da razumem da je predao republiku Srpsku Krajinu i sve etničke srpske prostore u Hrvatskoj, a zauzvrat rešio pitanje Kosova. Nažalost, zauzvrat nije dobio ništa. Ako vas Zapad pet puta prevari na isti način, to nije problem Zapada, već vaš problem.
       NOVA KOMINTERNA: Amerikanci su nam davali jasne signale da im treba vazduhoplovna baza na Kosovu, reflektujući na prištinski aerodrom, da bi izmestili svoju stratešku avijaciju iz Engleske i Nemačke i ojačali južno krilo NATO-a. Trebalo je da ima sluha za takve zahteve. Nije dobro izgubiti prištinski aerodrom, ali - da li je bolje izgubiti celo Kosovo? Mislite li da su Albanci Amerikancima braća? Nisu, samo su im omogućili ono za šta mi nismo imali sluha. Amerikanci imaju baze u šezdesetak zemalja, i sve te zemlje nisu članice NATO-a, koliko znam nisu ni janičarske države.
       Nismo mi dužni da štitimo ruske interese ako sami Rusi ne misle o tome. Što nas nisu štitili kad nas je napala zapadna alijansa? Ako Rusi hoće da spreče dalje širenje NATO-a, neka nam pomognu. Ali, ja ne vidim da oni idu u tom pravcu, naprotiv, daju izjave da će i oni ući u NATO.
       Nije tačno da su svi zapadni interesi upereni protiv nas! Moravsko-vardarska dolina je prirodni put za pruge, puteve, naftovode, gasovode... ne možemo da stanemo na tu raskrsnicu i da kažemo: mi nećemo! Ako i nećete, dajte jasnu i razložnu argumentaciju zašto nećete. Pod pritiskom svojih multinacionalnih kompanija, zapadne vlade će nas očistiti sa tog prostora. Mislite li da će se preganjati sa nama narednih deset godina - neće! Ako tu treba da prođu naftovodi i gasovodi iz kaspijskih zemalja bivšeg SSSR-a, pa daj da se i mi zakačimo za te velike projekte.
       Setite se, bili su to naši saveznici. Pa kako smo od svih njih uspeli da napravimo neprijatelje? Politika je umetnost mogućeg. U ovom trenutku oni jesu naši neprijatelji, ali i sa takvima se mora razgovarati i dogovoriti se. Ali, ne u Miloševićevom maniru: potpiši pa ćemo videti da li to da poštujemo. Tako se ne može dogovarati i pregovarati sa Zapadom.
       Druga neverovatna glupost koja je lansirana posle kongresa SPS-a: promovišemo se kao zemlja lider u suprotstavljanju novom svetskom poretku! A Milošević kao prvi čovek nove Kominterne. Pa to je ludost. Nismo mi zemlja te snage da sad ulazimo u turbulencije koje mogu biti katastrofalne po nas. Ljudi, osvestite se! Znate li šta to znači?! Obrisaće nas, nestaćemo kao narod. Kurda ima dva puta više od nas, pa nemaju svoju državu. Kao mala zemlja, moramo da se ponašamo razumno.
       RAMBUJE, RAT I POBEDA: Jeste, Rambuje je bio ultimativan po nas, ali ne idu prvo ultimatumi pa diplomatija. Kad vaša diplomatija ne odradi posao, kad mrcvarite čišćenje Kosova od terorističkih grupa dve godine i kad dozvolite da se terorističke grupe pretvore u vojsku, onda normalno dolazi do ultimatuma. I kad izgubite sve medijske ratove, jer sa vaše strane nisu ni vođeni. Krijete prave informacije sa Kosova a vaš predsednik se, mistično, pojavljuje tromesečno i ne spominje Kosovo i probleme oko njega - normalno da ćete dospeti u situaciju ultimatuma.
       Rambuje je za nas bio užasan, ali ako ste dotle doterali svojom pogrešnom politikom, potpišite i Rambuje.
       Rat je bio surova stvarnost i otrežnjenje za izvestan broj ljudi koji su govorili: Ma kakav rat, nema od toga ništa! Ima Sloba nekog keca u rukavu... Nas da bombarduju, pa tu su Rusi! To oni samo blefiraju... Kao što smo videli, blefiranja nije bilo. Dobro su nas razrušili, imali smo četiri, pet hiljada žrtava i izgubili Kosovo.
       Predsednik nam je na kraju čestitao pobedničku odbranu, pohvalio se kako smo sačuvali integritet i suverenitet Kosova, na koje uzgred niko od nas ne sme da kroči. Obećao je da će biti javno objavljena imena svih poginulih, što, usput rečeno, nismo dočekali. Civilne žrtve nisu prebrojane. Neverovatno koliko je srozan taj moralni prag, da predsednik može da kaže: sačuvali smo integritet zemlje i suverenitet na Kosovu?! Da li zaista predsednik posmatra svoje građane kao imbecile, ili mu je sasvim nevažno šta oni misle? Poznavajući ga dobro, i prva i druga opcija kod njega ima isti tretman.
       IZBORNA MATEMATIKA: Miloševićeva izborna matematika je sledeća: sa Kosova je imao 23 zagarantovana poslanika, praktično, pre izbora, jer ostale stranke nisu mogle da organizuju kontrolu glasanja na tom području. Iz koša u koji padaju glasovi stranaka koje nisu ostvarile cenzus od pet odsto, svaka stranka uzima onoliko procenata koliko je već osvojila tako da se ta cifra od 23 penje na 30 poslanika. Ako na to dodate da oko 12 odsto glasova potiče iz vojske, policije i državne administracije: vojska glasa u zatvorenom krugu i lako ju je kontrolisati, policija slično, a državna administracija glasa da bi sačuvala svoja radna mesta, to je otprilike 30 poslanika.
       Znači, Milošević već pre izbora ima 60 poslanika. Ako je to atletska staza i trka na 250 metara, on kreće sa 60. metra, a vi sa starta. Socijalistička partija Srbije osvojila je 110 poslaničkih mesta; ako je 60 dobio na poklon, praktično, on je osvojio samo 50 mesta. A to znači da SPS nije prva partija; SPO ima 45 mesta, ali ta matematika uzimanja iz koša bitno bi se poremetila, i SPO bi preskočio SPS. Da ne pričam da se tu dodaje izborna geografija; koje mesto kome pripojiti, kako organizovati izborne jedinice i koliki broj izbornih jedinica napraviti. To dodatno može da donese još 10 poslaničkih mesta Miloševiću. Još, ako se nešto ukrade... Izborni zakon pravljen je tako da opozicija praktično nema teoretske izglede da pobedi na izborima. Tvrdim da opozicija ovakva kakva jeste - neorganizovana, bez jake infrastrukture i sa oreolom izdajnika, uz ovakav izborni zakon - neće moći da pobedi Miloševića.
       LANAC GREŠAKA: Da li se plašim što ovo govorim? Ne plašim se, jer nikad, nikad, ništa nisam uradio protiv interesa ove zemlje. Ono što tražim od Miloševića jeste ostavka, i to činim iz čistog patriotizma. On će razumeti moje reči dok bude ovo čitao, shvatiće da predsednička fotelja ne može biti iznad svega, naroda i države. Ne želim mu nikakvo zlo i tu eventualnu ostavku treba posmatrati kao nešto sasvim normalno u današnjem svetu. Milošević je dovoljno razuman čovek i ne mislim da bi on mogao da izazove građanski rat. Osim toga, neće ni biti građanskog rata, jer ne postoji druga strana. Policija i vojska nisu ta strana; sastavni su deo ovog društva, proističu iz njega i ne mogu biti ni bolji ni gori od njega. U Srbiji treba da dođe do normalne smene predsednika a jedna od normalnih smena je i ostavka predsednika.
       Ne, nije mi žao što sam deo svog života posvetio stvaranju njegove harizme. Smatrao sam da imam časnu ulogu, ali Milošević je krenuo pogrešnim putem. Ne mislim da je to uradio s namerom, on je samo upao u lanac grešaka, od 14. kongresa... Primanja deputata Dume koji su pljuvali po Jeljcinu, rasprodaje interesa prekodrinskih Srba, pa sve do rata i Kosova. Jednostavno, nije se snašao u novom odnosu snaga svetskih sila i u vrtlogu događaja. Milošević je veoma brzo protrčao hijerarhiju i došao na mesto predsednika; nije bio iskusan političar, a odmah je uleteo u krupne probleme.
       Milošević nije napravio državničku piramidu koja svojom konstrukcijom daje stabilnost u osnovi. Svaki presek piramide daje koncentričan krug vlasti, i onda ta vlast funkcioniše kao mehanizam. On je pravio antenu, on na vrhu i niko posle njega. Pošto nema organizacionih sposobnosti, uveo je zemlju u haotično stanje. Ako tome dodate da smo ušli u tranziciju, imali pokidane ekonomske tokove zbog raspada zemlje i ratove u kojima smo ginuli i ekonomski se iscrpljivali, sasvim je razumljivo što smo danas ovde gde jesmo. Pri tom, dozvolio je da se zemlja kriminalizuje: ubistva, korupcije i opšta pljačka. Šta bi, po njegovom mišljenju, trebalo još da uradi kako bi ispunio bonus za podnošenje ostavke?
       U jednom trenutku, posle Dejtona, on je rekao Karadžiću: "Radovane, moraš da napustiš mesto predsednika da bi se spasila Republika Srpska!" "Ako je to uslov da se spasi Republika Srpska, napustiću mesto predsednika." Učinio je to iako sam ga savetovao da to ne radi, da je posredi Miloševićeva podvala. Sad javno kažem: Milošević mora da napusti mesto predsednika da bi se spasila Srbija! To je prvi uslov da počnemo da izlazimo iz krize. Sa njim na čelu ova zemlja i ovaj narod nemaju budućnost, možemo da doživimo samo potpuno potonuće.
       SAVET: Poslednjim mitinzima narod je pokazao da želi promene i da u njemu postoji energija usmerena na promene. Ali vreme takvih mitinga je prošlo. Lepo smo se ispričali na mitingu i sad, narode, idi kući. To ne znači ništa, to je opoziciona parada i uzaludno trošenje energije. Ako imam pravo, opoziciji dajem savet: ukoliko mislite ozbiljno da pomognete ovoj zemlji i ovom narodu, morate odmah da organizujete javni referendum. Pozovite narod u miran protest ili ulične šetnje koji će imati samo jedan zahtev: ostavka Miloševića i aktuelne vlasti! To treba da bude poziv za celu Srbiju, da se jednovremeno u svim gradovima organizuju takve aktivnosti i da se niko sa ulica ne pomeri dok zahtev ne bude izvršen.
       Ako se narod ne odazove, to bi značilo da ne želi promene i da u stvari daje podršku Predsedniku i aktuelnoj vlasti. Ukoliko opozicija neće ili ne želi da to pokrene, pojaviće se neki novi, drugi ljudi koji će pokrenuti ovaj narod. Ali, onda će opozicija otići u zaborav. Sada je veoma bitno da na vlast dođe grupa čestitih i poštenih ljudi, koji neće koristiti pozicije na vlasti radi ličnih interesa, kojima će interes zemlje biti na prvom mestu. Zemlja mora da se dekriminalizuje; to je rak koji sve razjeda, od kulture do privrede. Takva zemlja je osuđena na umiranje.
       Tačno je da je Milošević fajter i boriće se do kraja; kad je u pitanju njegova fotelja, primeniće sve. Ali, to ne znači da Milošević ne shvata realnost. Shvata on veoma dobro da se u Srbiji ne može vladati bez podrške naroda. Zato i kažem: ako pritisak naroda bude dovoljno snažan, on će biti primoran na ostavku. Uostalom, i došao je na "krilima naroda".
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
       (Kraj)
      
      

Nova greška Oduzimanje "Studija B" ja posmatram kao veliku grešku Miloševića. To je isuviše iritirajući, čak ponižavajući potez ne samo za opozicione stranke nego i za same Beograđane. On na eventualnim izborima u Beogradu ne može da pobedi čak i da opoziciji zabrani da diše. To je urađeno više iz straha da "Studio B" ne bude korišćen za informativno vođenje i usmeravanje nekog sveukupnog bunta naroda. A to bi mogla da bude i odlična priprema za uvođenje "privremenih mera u Skupštinu grada", sve sa ciljem uskraćivanja glavnog izvora finansiranja SPO-a. Ovim potezom nad Beogradom je navučen medijski mrak kakvog nije bilo u poslednjih trideset godina. Ali, sve mi ovo liči na Miloševićev stil: oteću sad "Studio B", a na kraju ću da izgubim i RTS. Opozicija je reagovala u stilu svog dosadašnjeg ponašanja. Mlako, neorganizovano, jadno. Drašković se izgubio. Ostala opozicija iz dana u dan sastanči i nikako da se dogovore da li da im vrate samo "Studio B" ili da traže još nešto pride. I dok oni većaju sa kakvim će zahtevima izaći na protest, protest se ugasi. Kriv je Šešelj, Bojić, Vučić, Stojiljković..... svi su krivi i svi su prozvani samo nikako da prozovu glavnog krivca. Jedino je policija delovala ozbiljno. Temeljno su tukli a pomalo i gazili građane. Kratko rečeno: uspešno su odbranili državu od naroda i na tome im treba čestitati. Ako je opozicija tražila povod, ovaj događaj je bio kao naručen za početak sveukupnog bunta protiv aktuelne vlasti. Narod se čak samoinicijativno okupio u znatnom broju i to je mogao da bude početak protesta usmerenih ka promenama. Ali opozicija ne sme da se poigrava energijom naroda. Ona je to samoinicijativno okupljanje morala da kanališe i povede građane. Da u ime naroda izađe sa samo jednim zahtevom, da Milošević i aktuelna vlast podnesu ostavke. Da podigne Srbiju u opšti mirni protest. Kako danas stvari stoje, izgleda da ona to neće biti u stanju da uradi. Mislim da su ovo dani odluke i za vlast i za opoziciju i posle toga sve može biti znatno drugačije. Samo vraćanje "Studija B" za opoziciju bi predstavljalo Pirovu pobedu jer bi se energija naroda istrošila na jednom sitnom pitanju a svi problemi koji danas guše i sputavaju Srbiju, ostali bi i dalje. Možda je vlast povlačenjem ovakvog poteza to i želela. Razgovori sa strancima, pismo Putinu i najavljen odlazak u Rusiju opoziciji neće doneti ništa pozitivno. Opozicija mora već jednom da shvati da se politička moć ili nemoć stvara ovde sa svojim narodom. Naša vlast je naš problem. Kad bi stranci i prihvatili da im pomognu, isuviše bi ih zadužili da bi kasnije mogli da samostalno i uspešno vode zemlju.