NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šta i kako

IZLOŽBA BEZ NAZIVA
AUTOR: Stanko Zečević
GALERIJA: Beogradski kulturni centar

      Đorđe Kadijević
       Za nekog ko se poduže zanosi likovnom umetnošću i troši vreme u mišljenju o njoj, izložba slika Stanka Zečevića (1954) u galeriji Kulturnog centra, predstavlja priliku za uviđanje da, kada gleda sliku, sve manje oseća prostor i oblik, a sve više misli o vremenu. Čoveku se čini kao da slikarstvo nije, kako kažu, prostorna umetnost, već da je njegova primarna dimenzija - vreme. Reč je, naizgled, o prostom utisku koji, pokazaće se, može da ima debelo teorijsko objašnjenje...
       Zečević, kao svaki figurativni slikar, na svojim platnima registruje f e n o m e n e, vezane za prepoznatljive pojave vidljive stvarnosti, ljude, žene, životinje, biljke i njihove plodove, predmete, čvrste, tečne i gasovite, prirodne oblike i one načinjene ljudskom rukom. U tome ne bi bilo ničeg čudnog da su odnosi među tim pojavama "normalni". Reč normalni čini se ovde prikladnija nego izraz "mogući". Jer, Zečević nije slikar "nemogućih", u stvarnosti nepostojećih prizora. Na slici "Na krilima pegaza" normalno su predstavljeni mlada žena, beli konj i sto sa mrtvom prirodom. Ono što tu nije normalno (ali nije ni nemoguće), to je s i t u a c i j a u kojoj se žena i konj nalaze za istim stolom! Sudeći po navedenom primeru, reklo bi se da se Zečević služi oprobanim trikom iz repertoara slikarske fantastike: remećenjem normalnog položaja i standardne funkcije predmeta u prostoru.
       Ali, pažljivija analiza sadržaja Zečevićevog slikanog prizora pokazuje da u njemu postoji i analogan poremećaj vremenskog kontinuiteta, redosleda zbivanja u prikazu događaja. Naime, tela bića i predmeta na Zečevićevim platnima prikazana u okviru istog prizora, prostorno bliska, vremenski su izolovana. Svako od njih pripada nekom svom vremenu, bitiše zasebno, u sopstvenom trenutku postojanja. Rečju, Zečevićev slikarski prizor nema svojstvo filmskog stop-kadra, zaustavljanja jedinstvenog dela vremena kome pripadaju jednako sve zatečene stvari. Misteriju tog prizora stvara zapravo raspad njegovog prostorno-vremenskog kontinuiteta. Otud Zečevićeve figure i predmeti, iako fizički bliski, izgledaju osamljeni, tužno ili jezivo zatvoreni u svojim stešnjenim prostornim destinacijama i "skraćenim" vremenskim terminima. Ni na jednoj Zečevićevoj slici ne postoji radnja u kojoj predstavljeni predmeti saučestvuju iako su svi aktivni, prikazani u pokretu.
       Pred takvim slikama, posmatrač je sklon da u digresiji pomisli kako Zečević, instinktivno, potvrđuje onu Hajdegerovu priču o "bitku bića" kao fenomenu u kome biće ne pokazuje svoje "šta" već svoje "kako". A to k a k o ne mora biti kao što zaista jeste. "Postoji mogućnost da se biće pokaže kako nije." I to je istina bića koja se ne iskazuje olako kroz prostorne pojave i predstave, već se može razumeti tek u vremenu, u "događanju", u promenama. Tada se, zapravo, nazire ono o čemu bi Zečević hteo nešto da kaže: da je biće "bačeno" u vreme i u njemu paradoksalno osuđeno na samoću sred mnoštva, na prolaznost sred večnosti. Zečević je osetio da jezik likovne umetnosti, ako ona hoće da kaže svoju istinu o biću, mora da se prilagodi ovom saznanju.
       Treba reći da u suštini isti smisao imaju i težnje izražene u delima umetnika iz redova nove avangarde koji se služe jezicima novih medija. Zato bi bilo površno i olako komotno okvalifikovati Stanka Zečevića kao deklarisanog anahronistu koji "brani" medijski status slikarstva i u tu svrhu se služi klasičnim, "renesansnim" likovnim jezikom. Pre se može reći da Zečevićev primer pokazuje koliko je pitanje medijske forme izraza irelevantno onda kada se o umetničkom delu misli i sudi na nivou ideja.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu