Znam samo da nosim kutije, da se svađam sa producentima, da patim. Da kao poslednji bednik čekam da mi na žiro-račun stigne neka crkavica

      Teško je na jednom mestu pobrojati sva filmska zvanja koja poseduje Nikola Majdak, doajen domaćeg filmskog stvaralaštva. Ovaj vispreni sedamdesetogodišnjak u svojoj plodnoj karijeri snimio je 300 dokumentarnih i kratkometražnih filmova i devet igranih. Jedan je od začetnika Beogradske škole crtanog filma, u saradnji sa drugim autorima realizovao je 32 crtaća. Takođe, spada u klasike našeg etnografskog filma. Penzionisan je kao redovni profesor i šef Katedre za kameru na Fakultetu dramskih umetnosti, što ga nije omelo da i dalje aktivno radi. Za mnoga svoja ostvarenja dobio je 60 najznačajnijih domaćih i inostranih priznanja.
       Proteklih dana, u Muzeju kinoteke, višednevnom projekcijom Majdakovih radova, obeležena je 55-godišnjica njegovog neprekidnog stvaralaštva.
       - Vrlo sam ispunjen i zadovoljan, supruga mi je malopre rekla da je stigla moja penzija - komentariše kroz smeh naše pitanje.
       JEŠURINOVA ŠKOLA: Po oslobađanju Beograda uključio sam se u omladinske radne akcije: čistili smo ruševine, gasili požare na kućama koje su još gorele... U novoformiranim rejonima osnivani su omladinski domovi u kojima smo se mi akcijaši okupljali i igrali šah sve do policijskog časa.
       Jednog dana dođem u dom, nigde žive duše. Gde su klinci? Kažu: "Otišli su na neki kurs za snimatelje-aparatere". "Kakav kurs?! Pa ja celog života sanjam o filmu, a kurs bez mene. To ne može da postoji!" Moj drug Grada i ja brzo mislimo gde bi taj kurs mogao da se održava: negde gde je bio film pre i za vreme rata - Knez Mihailova 19! Tu je za vreme rata bio nemački "Jugoistok film". Otrčimo tamo, zakucamo na vrata, pojavi se neki tip u elegantnim oficirskim rajthozama, sa crnim čizmama. Kaže: "E, momci, zakasnili ste!" Kad je video izraz naših lica, sažalio se: "Dobro, dođite po podne!"
       Vrsni intelektualac Radoš Novaković, kasnije filmski reditelj, osnovao je septembra '44. Filmsku sekciju Vrhovnog štaba, u Prokuplju. Kad je Beograd oslobođen, instalirao ju je u Knez Mihailovoj 19. Odmah je mobilisao sve filmske radnike koji se nisu kompromitovali za vreme rata, sa njihovim arheološkim kamerama, i formirao je školu za ratne dopisnike. Bila je to izvanredna škola: učila se mehanika, laboratorijska tehnika, anatomija filmske kamere. U januaru 45. pojavio se u uniformi jedan Slovenac, Macarol. Zamislite, u još ratno vreme on nas je učio kako se prelama svetlost na Rembrantovim slikama. Onda su se, u prolazu između Moskve i Berlina, pojavili ruski snimatelji, režiseri: Varlamov i Ješurin. Pravili su filmove o oslobađanju Jugoslavije i prenosili nam svoja ratna iskustva. Ili sa frontova u Španiji i Abisiniji, vrućih revolucionarnih mesta na kojima su bili. Objašnjavali nam kako snimatelj treba da se ponaša u borbama, da je filmska traka važnija od vode. Bila su to zanimljiva predavanja, o kojima ću mnogo godina kasnije, kao pedagog, pričati svojim studentima.
       PRVA REPORTAŽA: Rat se završio i ta filmska sekcija transformiše se u Državno filmsko preduzeće. Čekam svoj raspored, ništa se ne dešava. Odem direktoru preduzeća, Crnogorcu koji se upravo vratio iz Moskve, pitam: "Druže Marko, ja bih da radim na filmu!" "To je u redu, mladi čoveče, treba da počneš odozdo!" I pošalje me u podrum, gde je bila filmska laboratorija. Dakle, počeo sam filmsku karijeru u laboratoriji, pa sam bio asistent kamere u filmskoj sekciji, učestvovao u snimanjima naših kolega, veterana: Lukića, Miškovića, Mike Popovića.
       Godine '47, konačno, dobijam kameru u ruke. Prvu reportažu napravio sam na košarkaškoj utakmici Beograd - Prag. Za košarku sam znao samo iz prolaza, kad sam išao preko Kalemegdana. U onim lagumima ispod zidina zvezdaši su bacali loptu u koš. Vidim da ću se teško snaći, mnogo se trči. Uključim kameru: levo-desno, koš. U prvom redu sedela je jedna lepa devojčica, malo-malo pa okrenem kameru prema njoj. Sav ponosan odnesem svoj prvi rad, ali u preduzeću "Avala film" bila je stroga redakcija. Pogledaju moj film, kažu: "To ništa ne valja!" Ja, izbezumljen: Jao, šta da radim?! Zar moja prva reportaža da bude bačena u koš?! Pozovem Acu Ilića, danas poznatog dokumentaristu, na montažnom stolu iseckamo snimljenu traku i montiramo je. Odnesem je u redakciju, pogledaju, kažu: "Šta je sad ovo?" Ispadne odlična reportaža, dinamična, zanimljiva. I tako to krene.
       SAŠA PETROVIĆ: Neki su smatrali Sašu Petrovića "teškim" čovekom. Šta to znači? On je samo bio perfekcionista, želeo je maksimalan kvalitet. Kad smo radili dokumentarni film o Savi Šumanoviću, pitao me je da li mogu da uradim neko snimanje koje se smatralo teško izvodljivim. Moje geslo bilo je da se na filmu može uraditi sve, ne postoji nemoguće. Rekao sam da mogu. Pustio me je da vežbam kadar a on je otišao na burek, potom na šišanje, oprao je kosu, vratio se i pitao me: "Je l'možemo sad?"
       Imao sam stabilnu francusku kameru "Andre Debri", sa sjajnom optikom i finim protokom trake. Mogla je, po želji, da ide napred-nazad, da se prave pretapanja trake i rade neki trikovi unutar kamere. Ali, nije imala tzv. refleksni uređaj; slika je mogla da se kontroliše samo gledajući kroz filmsku traku, koja je u to vreme imala crni zaštitni sloj. Tako vi snimate film, a ne možete da kontrolišete šta snimate. Imali smo osamnaest vožnji far kolicima po slikama Save Šumanovića, a da nisam skliznuo iz okvira slike. Ako se to radi naslepo, onda je to stvar čuda. Čovek koji je gurao kolica bio je jedan seljak iz Žarkova, a da bi ritam snimanja bio perfektan, on je to radio uz muziku Albinonija. Siroma, izgubio je nekoliko kilograma na tom snimanju.
       Sa Sašom sam radio i fenomenalne dokumentarce o vašarima ispred Studenice i Sopoćana. Karakterologija likova na tim vašarima potpuno se poklapala sa onim na freskama.
       I SA PURIŠOM: Krajnji cilj svakog snimatelja jeste da dobije Oskara za igrani film. Uveliko sam snimao dokumentarce sa Sašom Petrovićem, Branom Ćelovićem i nizom autora, najedanput upao sam u igrani film. Naime, sa mojim kolegom Jovanom Jovanovićem bio sam asistent na snimanju Pogačićevog igranog filma "Nevjera". Na samom početku snimanja direktor fotografije došao je u sukob sa tehničkim delom ekipe i napustio je posao. Pošto je brojna ekipa bila na terenu, današnjem luksuznom Svetom Stefanu, tada selu sa nekolicinom ljudi i nekoliko magaraca, da ne bi propao dan, 'ajde da nas dvojica obavimo snimanje već pripremljenih scena. Snimak je otišao u laboratoriju, pogledali su ga i rekli: "Ovo je odlično, nema potrebe da se traži novi snimatelj!" Film je bio kostimiran, sa bogatim dekorom rađen po delu Iva Vojnovića, "Ekvinocij". Postigao je svetski uspeh.
       Od Puriše Đorđevića dobio sam laskavu ponudu da snimimo film "Prvi građanin male varoši". Danas kad pogledate, film potpuno stoji, ali na festivalu u Puli šutnuli su ga u informativni program. Pošto se u filmu predsednik opštine švaleriše, verovatno su mislili da je to neka asocijacija na Tita.
       MILIVOJE ŽIVANOVIĆ: Sa Purišom sam radio još nekoliko filmova i televizijskih serija. Ostala mi je u sećanju jedna scena sa Dušicom Žegarac. Nisam isključio kameru kad je Puriša rekao: Stop! Dušica je bila mangup, shvatila je da kamera još radi i nastavila da igra, onako, za sebe. Scena ispadne fenomenalno i Puriša je usvoji. Znate, snimatelj je uvek zaljubljen u glumicu. Postoji neka tajna ljubav, koja se odvija u interakciji glumice i snimatelja.
       Naravno, glumci su sujetni, svako želi da bude lep na platnu. Recimo, kad smo snimali "Nevjeru", Milivoje Živanović, onim svojim dubokim glasom, pita: "Sinko, koje je sočivo?" Kažemo: "75, čika Milivoje!" "A, ha, moraću da igram krupno!" Zna da će biti u krupnom planu i moraće da napregne izraz lica. Dakle, stvar nije naivna; snimatelj nije seoski fotograf, on je prvi saradnik reditelja.
       Pošteno obavljajući svoj posao, snimatelj postiže profesionalan zanatski nivo. Još ako volite taj film i razumete reditelja, onda još više doprinosite filmu. Ali, vaše učešće ne sme da prekorači rediteljeve zamisli, da vi sad ističete sebe. Morate da se podredite dramaturgiji filma i rediteljevoj zamisli. To je i pitanje stila, atmosfere filma.
       NA ATOSU: Snimam svetsko prvenstvo u hokeju, iz Čehoslovačke dođe snimateljska ekipa, četvoro ljudi, iz Japana, takođe. Ja uvek sam. Kameru držim na ramenu, u ruci nosim olovni akumulator sa sonom kiselinom, težak 15 kilograma. Ako ga spustim na led, isprazniće se od hladnoće - čitav dan moram da ga nosim na grbači. Stranci koji nose suve lake akumulatore, smeju mi se: Vidi idiota sa ovom gvožđurijom! Ali, kad se naš film pojavi na nekom svetskom festivalu, bolji je od njihovog.
       Pored sportskih reportaža, naslikao sam i ogroman broj filmova iz naše srednjovekovne umetnosti. Prva kamera koja je bila uneta na Hilandar bila je moja, 1975. Na Svetoj Gori bilo je zabranjeno unošenje filmske tehnike, gramofona, pornografskih časopisa i svih stvari koje mogu da naruše mir monaha. Da bi se pomoglo to sedište naše duhovne misli, jer je počelo da se ruši i raspada, snimljen je film "Hilandar na Atosu", po scenariju profesora Vojislava Đurića. Kameru smo morali da prošvercujemo u delovima. Kad se film pojavio, ispostavilo se da služi afirmaciji duhovnosti Svete Gore i Hilandara. I vrata su bila odškrinuta drugim filmskim ekipama.
       MILAN VUKOS: Crtani film me je kopkao: "Zagreb film" se okitio lovorikama, s pravom, bili su to sjajni autori, ali i u Beogradu bilo je divnih crtača okupljenih u "Ježu" i dnevnim listovima. Imamo dobar humor i satiru, zašto i mi ne bismo napravili školu crtanog filma! Ajde! Počesmo da se zezamo u Koraksićevom stanu u Zemunu, ali naša ideja nikog nije animirala - Zagreb ima crtani film, šta se vi zajebavate s tim!? Požalimo se slučajno Radomiru Steviću Rasu, čoveku nove kulturne generacije, kaže: "Čekaj, ima jedan ministar koji daje lovu za kulturu, Milan Vukos!"
       Koraksić, Rudić i ja odemo kod Vukosa: "Želimo da pravimo crtani film!" "Koliko to košta?" Nemamo pojma koliko bi to moglo da košta, otkud znamo. Vukos, kaže: "Dobro, nađite producenta kome ćemo dati pare, ali pazite da te pare ne nestanu!" Tako je s radom krenuo Studio za animirani film pri "Avala filmu".
       Za svoj prvi crtani film iskoristili smo grafit pračoveka iz pećine Altamira - Čiča Glišu. I pojavio se "Čovek od krede", ima titulu da je prvi beogradski crtani film. Potom je sledio "Solista", već klasičan crtani film, muziku za njega pisao je sjajni Darko Kraljić. Nikola Rudić bio je glavni crtač u oba filma, ja sam radio scenario, režiju i montažu. Odmah se razvio taj studio, počeli su da se rade filmovi. Pojavljuju se i drugi autori: Brana Jovanović, Gane Milanović, Slobodan Milić, Zoran Jovanović, Ivan Petković.
       Te iste, '63. "Dunav film", takođe, pravi dva animirana filma. Jedan je radila Divna Jovanović, drugi Branko Ranitović, Vojvođanin koji živi u Zagrebu. Iz ta četiri filma razvio se krug beogradskog animiranog filma. Ono što sam zamišljao da će se tih godina ostvariti - jaka crtana škola sa nekim konkretnim programom, pretvorilo se u dnevnu politiku na bazi vica, sa skromnom animacijom. Sve je propadalo, u kontinuitetu: napravi se Bikić studio, čovek umre, studio ode pod stečaj. "Dunav film" počne produkciju, posvađa se sa saradnicima jer im zakine na parama - studio propadne. Filmska radna zajednica Beograd napravi studio, zatim ga ugasi, pobaca crtaće stolove, prekine produkciju. Stvarno smo bedna umetnička sredina.
       NASLEDNIK: Najveći deo života bio sam u slobodnoj profesiji. Što rekao jedan moj kolega: Bio sam na Pigalu. Konačno, sedamdesetih sam dobio ponudu da predajem filmsku kameru i filmsku animaciju na FDU. Odradio sam 20 godina i penzionisao se. Još pravim filmove, predajem u privatnim školama i pravim izložbe, komemoracije sebi samom.
       Ne znam šta sam drugo u svom životu mogao da radim. Znam samo da nosim kutije, da se svađam sa producentima, patim. Da kao poslednji bednik čekam, da mi na žiro-račun stigne neka crkavica. Moj kolega, ilustrator svetske klase ima penziju 80 maraka; ja sam u neuporedivo povoljnijem položaju, jer sam penzionisan kao profesor. Moja penzija je celih 150 maraka.
       Bila je to neverovatna stvar, kad smo pre dve godine na Festivalu kratkometražnog filma, moj sin i ja pročitani kao dobitnici nagrada. Umalo nisam dobio infarkt od radosti. Želeo sam da moj sin radi neke pametnije stvari, konjunkturnije, ali on je svoj život proveo pored ludog oca koji se bavi filmom. I šta bi drugo radio nego to. I njegova mlađa sestra radi isto.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ