Koga nema, a šta je novo na festivalu jugoslovenske drame koji je ove godine i formalno međunarodni. Zašto je već suženi prostor za sterijansko takmičenje manji no što to pozorišna mapa Srbije pokazuje

      Na 45. Sterijinom pozorju, koje u Novom Sadu počinje 26. maja, biće prikazano osam predstava. To bi bio lep broj i za onu Jugoslaviju, kada se, sa pozorištima iz svih republika i pokrajina, a bilo ih je sedamdesetak, izbor ponekad svodio na sedam ili, čak, šest. Koliko još u martu, selektor Svetislav Jovanov nije bio siguran da će iz mršave ponude uspeti da odabere više od tri ili četiri predstave. Onda je aprilski rok za završetak selekcije pomeren za deset dana: umesto petnaestog, određen je dvadeset peti kao krajnji datum do kojeg predstave treba da budu izvedene. Baš dvadeset petog, u "minut do dvanaest", u beogradskom Narodnom pozorištu premijerno je prikazan "Maksim Crnojević". Već sutradan ova Kostićeva drama našla se na čelu selektorovog izbora. U njemu nije bilo novosadske "Ožalošćene porodice" koju je Jovanov gledao takođe 25. aprila, pre podne.
      
       Od Tivta do Prešova
       Jovanov je, koliko god svestan da su "naša pozorišta dezorganizovana i osiromašena, marginalizovana i ponižena, u pojedinim aspektima već s onu stranu kolapsa i katastrofe", mogao, sa olakšanjem, konstatovati da "ono drugo, više i opštije i, stoga, tajanstvenije ogledalo - ono pozorište sa velikim P koje Fergason naziva 'vrhunskim analogonom', dakle žižom radnje - još delotvorno i opominjuće funkcioniše među ruševinama i zakrpljenim kulisama". U kratkim napomenama uz izbor našlo se i zapažanje o jednoj vrsti povratka realizmu, to jest o "pomeranju od iluzionističkih igara ka alegorijskoj opštosti, od istorijske rekonstrukcije ka ritualu (koji sam sebe razara), od apsurda ka ironiji, od konvencije žanra ka uznemirujućem fragmentu". Jovanov, prvenstveno esejista, u svome izveštaju čini možda manje razgovetnim ono što će predstave, pretpostavljamo, pokazati na jednostavniji i, verovati je, ubedljiv način, pa između ostalog potvrditi i selektorov utisak o "promociji novog - dramaturškog, glumačkog i rediteljskog - senzibiliteta".
       Uz Kostićevog "Maksima Crnojevića", u "dramskoj restauraciji" Slobodana Stojanovića, u programu 45. pozorja dve su predstave iz Crne Gore, "Zauvijek tvoj" Stevana Koprivice (Dječje pozorište Podgorica) i "Bokeški D-mol", takođe Koprivičin tekst (Centar za kulturu Tivat), Andrićeva "Prokleta avlija", u dramatizaciji Nebojše Bradića (Kruševačko pozorište), "Pripitomljavanje" Janoša Siverija (Novosadsko pozorište), "Parče noći" Đorđa Milosavljevića (Pozorište Dadov, Beograd), "Ruženje naroda u dva dela" Slobodana Selenića (Narodno pozorište Sombor) i "Čuješ li, mama, moj vapaj" Vojislava Savića, predstava Divadla Aleksandra Duhnovička iz slovačkog grada Prešova. Reditelji su, redom kako su navedene predstave: Nikita Milivojević, Milan Karadžić (obe crnogorske), Nebojša Bradić, Kinga Mezei, Anja Suša, Kokan Mladenović i Ljuboslav Majera.
       Pada u oči da ni ove godine na Pozorju nema njegovog, u dosadašnjoj istoriji, najčešćeg gosta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nema ga od 1997, otkada nema ni Srpskog narodnog pozorišta. Pomenusmo "Ožalošćenu porodicu". Jovanov je, u dogovoru sa rediteljem Dejanom Mijačem, gledao probu ove Nušićeve komedije i našao da ne može, na osnovu onoga što je video, prosuđivati, odnosno prognozirati kakav će biti konačni rezultat. Nije dovršeno, precizirao je, ni devedeset odsto posla. Sam reditelj je, po ovom objašnjenju, preuzeo rizik da se gleda nedovršena predstava. Upravnik SNP-a ocenio je da je u pitanju, sa selektorove strane, manipulacija i predložio, kao kompromisno rešenje, da se s odlukom sačeka do premijere, 12. maja. I da je učinjen taj presedan (posle odlaganja roka za selekciju), ništa se u odluci selektorovoj ne bi promenilo, pošto premijere nije bilo. Odložena je, kako saznajemo, za jesen.
       Navodno delikatna situacija, u koju je, ni kriv ni dužan, upleten reditelj "Ožalošćene porodice", jedan od zaštitnih znakova Pozorja poslednjih tridesetak godina, upozorila je da bi u propozicijama festivala nešto trebalo menjati. One su, sa raspadom one države, postale isuviše elastične, pa je, između ostalog, selektoru ostavljena sloboda da, po sopstvenom nahođenju, odlučuje koje će predstave gledati. Preovlađuje mišljenje da bi obaveze onoga koji bira i onih koji su birani, u tom smislu, valjalo da budu jasnije, kako se ne bi desilo da neko pozorište, recimo, dovede u sumnju dobru volju selektora. S druge strane, teško je pretpostaviti da bi, bez obzira na propozicije, neko vredno ostvarenje ostalo van pažnje ili neprimećeno, pogotovo u relativno malom teatarskom prostoru kao što je ovaj naš današnji i u vremenu u kojem su takva ostvarenja sve ređa.
      
       Srbljanovićeve neće biti
       Pomenuto je da već treću godinu na Pozorju nema Jugoslovenskog dramskog i Srpskog narodnog pozorišta. Nema ni Zvezdara teatra koji je od 1985. do sredine devedesetih važio za prestižno promotivno mesto savremene domaće drame. Nema Ateljea 212. Nema, ne samo ove godine, jednog broja srpskih pozorišta za koja se, ako bi se gledali samo programi Sterijinog pozorja od njegovih početaka, ne bi ni znalo da postoje (Pirot, Šabac, Užice, Vršac, Zaječar). Indikativno je da ti teatri, a desetak ih je, ne uspevaju da stignu do Novog Sada ni posle 1991, u objektivno slabijoj konkurenciji nego što je bila ona od Vardara do Triglava. Zanimljiv je, u tom pogledu, primer šabačkog pozorišta koje se računa među bolja u Srbiji, koje redovno osvaja nagrade na republičkim festivalima, a na Pozorju nikad nije učestvovalo. Ispada da je već suženi prostor za sterijansko takmičenje manji no što to pozorišna mapa Srbije pokazuje. Ali, to je već tema za drugu i dugu priču.
       Na Pozorju su se poslednjih godina ustalili kruševačko i somborsko pozorište, već treći put dolazi podgoričko Dječje pozorište koje bi trebalo da preraste u gradski teatar. Novosadskom pozorištu (Ujvideki sinhaz) ovo je drugo učešće ("Bogalj", 1993). Prvi put učestvuje Dadov koji nije profesionalni teatar ali sa predstavom u kojoj igraju profesionalci. Tivatski Centar za kulturu javlja se, u ovoj prilici, kao producent "Bokeškog D-mola". Iz Slovačke stiže nama nepoznat teatar sa komadom Vojislava Savića, koji u beogradskom Narodnom pozorištu priprema isti reditelj (Ljuboslav Majera). Prešov je, saznajemo iz kratke enciklopedijske jedinice, kulturni centar Ukrajinaca u Slovačkoj (i ranijoj Čehoslovačkoj), ali Divadlo Aleksandra Duhnovička nije ni slovački, ni ukrajinski, već rusinski teatar. Rusini iz Prešova ravnopravni su u konkurenciji za nagrade.
       Do 1994. strani teatri su povremeno nastupali na Pozorju. ali kao gosti, obično s predstavama u čast nagrađenih. Te, 1994, dato je pravo pozorištima iz inostranstva da na festivalu učestvuju pod istim uslovima kao i jugoslovenska, ukoliko prikazuju delo jugoslovenskog pisca. Prvi izbor, sa "Parastosom" Budimira Dubaka, koji je izvelo Moskovsko dramsko pozorište na Perovskoj, nije se pokazao najsrećniji. Dve godine kasnije Nacionalni teatar "Jon Luka Karadale" iz Budimpešte takmičio se sa Kovačevićevim "Profesionalcem" i tada je prvi put Sterijina nagrada otišla u ruke jednom stranom glumcu, valja reći uz dosta kurtoazne blagonaklonosti žirija.
       U međuvremenu, na raznim stranama sveta igrane su drame Ljubomira Simovića, ali su ratno-sankcijske okolnosti sprečile da neko od tih izvođenja bude viđeno na Pozorju. Onda je, u poslednju godinu-dve, Biljana Srbljanović sa "Beogradskom trilogijom" i "Porodičnim pričama", i doslovno rečeno, osvojila Evropu, naročito Nemačku u kojoj su ovi komadi igrani, ili se igraju, u dvadesetak pozorišta. Beograd je video samo bečku predstavu "Beogradske trilogije" koju je kritičar NIN-a uvrstio među najbolja pozorišna ostvarenja u 1999, primetivši da nam ona "pokazuje da neko u inostranstvu, mada možda i bez većeg uticaja, razume makar i deo naše današnje drame". Navodno, bečki teatar nije mogao da uskladi svoje obaveze sa terminom Pozorja i zato ga nema u Novom Sadu. Ali, šta je sa drugim predstavama Srbljanovićeve? "Porodične priče" odnedavno se igraju i u Ljubljani, u Slovenskom narodnom gledališču. Makedonci, koji su na Pozorju poslednji put (ne kao stranci) učestvovali 1991, bili bi voljni da dođu ponovo. Sa makedonskim pozorištem, uostalom, naše veze ovih poslednjih godina nisu prekidane. Pre nekoliko dana u Sarajevu je premijerno izvedena Romčevićeva "Karolina Nojber". I na toj strani ukazuje se mogućnost obnavljanja kontakta.
      
       Ka ranijem izgledu
       Nema ovog proleća na Pozorju nekih važnih teatara, ali nema ni Nušića, ni Sterije. Kad je o našoj klasici reč, izbor je poslednjih desetak godina, s ponekim izuzetkom (Trifković, Crnjanski, Marambo), padao uglavnom na njihove komedije. Ovoga puta klasike zastupaju Laza Kostić sa "Maksimom Crnojevićem", predstavom koja je izazvala različite, pa i protivurečne kritičke reakcije, i (u nekom smislu) Ivo Andrić sa kruševačkom "Prokletom avlijom" oko koje je bilo više jednodušnosti u pohvalama. Posle dvanaest godina ponovo je na Pozorju Selenićevo "Ruženje naroda u dva dela". Više nego kao povod za poređenje sa predstavom Jugoslovenskog dramskog pozorišta, somborska predstava biće, prepostavljamo, prilika da se još jednom, sa novim iskustvima, preispita istorijski kontekst ove, uslovno rečeno, istorijske drame. Po pravilu, uvek je bilo zanimljivo videti kako neki komadi, koji su obeležili ranija Pozorja, izgledaju (i deluju) u novim tumačenjima, recimo već klasične tri drame Ljubomira Simovića ("Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović"), Popovićev "Razvojni put Bore Šnajdera" ili Lukićeva "Afera nedužne Anabele".
       Šta je novo na 45. Sterijinom pozorju? Novi su reditelji, odnosno dve mlade rediteljke (Kinga Mezei i Anja Suša), novi su pisci (Vojislav Savić i Đorđe Milosavljević) i novi su, kako to obično biva, mnogi glumci. Za komad "Čuješ li, mama, moj vapaj" Savić je svojevremeno nagrađen na konkursu Dana komedije u Jagodini, Milosavljeviću, piscu scenarija za film "Točkovi", "Parče noći" je diplomski tekst (igraju ga i u Pozorištu mladih u Novom Sadu). Nov je i, nadmoćno ženski, žiri: Vida Ognjenović, reditelj i dramski pisac, Darinka Nikolić, pozorišni kritičar, Ivana Stefanović, kompozitor, Bojana Nikitović, kostimograf, i Stevan Gardinovački, glumac. Novo je, odnosno posle desetak godina obnovljeno, Pozorje mladih, jedna od svojevremeno najvitalnijih institucija "velikog" Pozorja.
       Na okupu će se naći, sa odabranim predstavama, osam visokih pozorišnih škola: dve beogradske (Fakultet dramskih umetnosti i Akademija umetnosti "Braća Karić"), banjalučka Akademija umjetnosti, cetinjski Fakultet dramskih umjetnosti, Akademija umetnosti iz Novog Sada i, iz Prištine izmešteni, Fakultet umetnosti. Biće održana, skromnija nego ranije, XII međunarodna izložba pozorišne knjige i periodike. O temi "Pozorište u ratu" razgovaraće pozorišni kritičari i teatrolozi na međunarodnom simpozijumu, četvrtom po redu, sastaće se urednici pozorišnih časopisa mediteranskih zemalja, biće izložbi, promocija knjiga. Sterijino pozorje, reklo bi se, pokušava da nađe svoj raniji izgled.
      
       FELIKS PAŠIĆ