Postoje ljudi koji će morati da izumru - baš kao dinosaurusi. To su oni kojima je bog dao dar da imaju veliku fizičku snagu, pa umesto da je upotrebe da izgrade nešto lepo, oni je koriste tako što prebiju na smrt petnaestogodišnju devojku u njenom gradu

      Novi album "Kanda, Kodže i Nebojše" (KKN) "Become" (Free B92), tek što se nije pojavio, a prethodni "Igračka-plačka" još živi kao priznati klasik svog vremena. I zbilja, onaj ko nije čuo bar jednu pesmu sa te ploče - "Proći će i njihovo" - ili nema radio ili poslednje tri godine nije živeo u ovoj zemlji.
       Dnevna soba stana Olivera Nektarijevića u podnošljivom delu Novog Beograda puna je ključnih knjiga iz beogradske bolje kulturne prošlosti, od raznih nezavisnih izdanja do monografije Olje Ivanjicki. Ništa neobično, ako se zna da je njegova majka Ingrid Lotarijus godinama bila zvezda kulturne redakcije Studija B. Opet, sasvim je nesvakidašnji doživljaj zateći sve to izgubljeno blago o prošloj pozorišnoj, filmskoj i muzičkoj veličini ovog grada kao deo nečijeg svakodnevnog okruženja i Olivera kako sa uživanjem svojim rukama pravi male bojene skulpture od drveta.
      
       Novi album treba uskoro da se pojavi. Većina pesama je na engleskom?
       - Novi album. Kompakt-disk se očekuje pre leta, ali su ovde svi tokovi sad poremećeni, posebno posle preuzimanja B2-92 i Studija B, videćemo šta će uopšte biti. U poređenju sa prethodnim izdanjem, ploča je bolje snimljena, bolje odsvirana, a i pesme su bolje... Skoro sve su otpevane na engleskom, a to bi trebalo da znači da mogu da komuniciraju sa širom publikom nego što je samo naša, dok je, s druge strane, to sve pomalo rizik kad imaš u vidu naše tržište. Trebalo bi da ono što je na srpskom bolje prolazi, ali i ja i ceo bend smo insistirali na tome da u pravljenju muzike zanemarimo marketinške obzire, i da sve podredimo tome kako će ploča zvučati. Definitivno bolje zvuči na engleskom, pre svega zato što ja bolje i lakše pevam na tom jeziku.
      
       Da li to znači da ćete ubuduće pevati samo na engleskom?
       - Ovde je bilo pušteno kreativnom momentu na volju, ništa racionalno nije odlučeno, i drago mi je što je tako. Sledeća ploča može biti i na srpskom, ali sad je bio takav trenutak da sve ide na engleskom. Ovo sam nekako više ja, a u ranijim fazama grupe nekako sam se uklapao u ono kako su drugi videli stvari. Pre svega zato što ne volim da se ističem, odnosno drugima je to lakše išlo... Onda se to promenilo, uz podršku ostalih iz grupe koji su me pogurali, pre svega naš basista Vladislav Rac, kome dugujem zahvalnost što mi je ulio više samopouzdanja nego što sam ga ja sebi ulio. On me je bukvalno ubedio da sam ja talentovan muzičar i pevač.
       Sad imamo nekako jednake uticaje u bendu, a ja sam odmalena tripovao na rege, ali ne na to da skidam pesme, jer u toj muzici postoji velika sloboda u izražavanju, odnosno možeš mnogo nečeg svog da uradiš. Mnoge stvari ja nisam preuzeo, nego sam ih ili interpretirao kako sam mislio da treba, ili sam čak sam izmislio reči, izraze i kovanice koje su mi odgovarale. Kao što se neko istripuje na beogradski sleng, pa dodaje svoje, tako sam ja na ovo dodavao. Preuzeto je dosta tematike, ali je bitno da u našoj verziji sve to ima našu svojstvenost, kao i to da mi ne mislimo da smo crnci, nego Beograđani, koji znaju ko su i odakle su. Prilagodili smo tu muziku nama, uz sve poštovanje prema izvorima.
      
       Rege kao inspiracija ili bar skrivena ljubav, postao je neka vrsta znaka raspoznavanja u novoj generaciji beogradskih muzičara, od KKN preko Darknjood Dub do Edžesburna.
       - Rege muzika je veoma bitna za identifikaciju i izražavanje emocija i stanja u kojima su se ljudi nalazili tokom poslednjih deset godina. To je socijalna tematika, spiritualna tematika, preispitivanje samog sebe i društva, to je ono čime su ljudi bili prinuđeni da se bave ili osećali potrebu da se bave tokom devedesetih. To je postavilo rege na tu poziciju - e, sad je bitno da se razume da to nije taj rege nego modifikovan rege, mi smo od toga napravili nešto drugo, na naš način. To je definitivno eklekticizam jer smo se bavili spektrom različitih muzika da bismo došli do svog zvuka. Ima tu svega, naročito ovih modernih pravaca, kao što su drum and bas i breakbeat. Veoma je bitno biti savremen i profesionalan u onome čime se baviš i pratiti stvari.
      
       Prethodna ploča KKN bila je veliki trenutak domaće muzike pre svega zato što je prevela rege na beogradski ulični jezik - tek posle nje se može reći da smo tu muziku učinili našom. Sličan skok u istorijskom smislu izveli su Partibrejkersi, odnosno Cane Kostić, kad je uspešno 1983. na prvom albumu te grupe preveo rokenrol obrasce izražavanja na striktno beogradski žargon.
       - Tu treba dodati i Sunshine - oni su takav prevod uradili sa rep muzikom. Samo što mi nismo o tome ni razmišljali, mi sve vreme vidimo sebe u internacionalnim tokovima. Nadam se da ćemo sad, sa novom pločom, moći da izađemo i uradimo nešto napolju. Ovde je postala smešna atmosfera, sistem vrednosti je tragikomičan, od početka, od osnovnih stvari za život, do onih stvari na kraju, neosnovnih, sve je prevrnuto naglavačke. Danas je ovde najlakše na svetu imati hit. Dakle, svako ko ima novca može da ima hit i da mu bude lepo, da misli da je nešto uradio. Ali, veoma je teško naplatiti svoj rad, čak i taj hit.
      
       Jak moralan stav koji se provlači svuda kroz muziku obeležava sve vreme novi naraštaj na muzičkoj sceni?
       - Toga mora biti zato što smo okruženi nemoralom. Kad toga ne bi bilo, onda bismo i mi postali deo toga protiv čega se na jedan najplemenitiji način borimo.
      
       Eto podudarnosti sa građanskom Srbijom koja 14 godina pokušava da očuva moralne standarde i razlikuje Dobro od Zla.
       - Naravno - građansko društvo je sačuvalo tu razliku i ono je mirne savesti. Ono je bezazleno i bori se na svoj način i ne može biti izmanipulisano. Mogu da mu prete i izlažu ga nasilju, ali ne mogu da ga lažu, ono to neće progutati jer je - ako ništa drugo - obrazovano. Može se za građane Beograda reći da su teroristi i da su izdajnici, ali nekako svi znaju da to nije tako. Kako narod može da bude terorista? Građanstvo biva optuženo da je ono zlo i da je ono to što ne valja, ali ipak će pre biti da su to oni koji su tu priču inicirali, jer u samom građanstvu nema ni primisli zla, niti želje za nasiljem.
       Postoje ljudi koji će morati da izumru, ako evolucija uopšte postoji i još se odvija, onako da izumru - baš kao dinosaurusi. Uopšte nije bitno ko su ti ljudi, ali je tip svima poznat - to su oni kojima je bog dao dar da imaju veliku fizičku snagu, pa umesto da je koriste na opšte zadovoljstvo, da izgrade nešto lepo, oni svoju snagu koriste tako što prebiju na smrt petnaestogodišnju devojku u njenom gradu. Samo zato što to mogu. Umesto bilo čega konstruktivnog, bilo čega što mogu da urade što bi sve obradovalo, oni zloupotrebljavaju snagu za destrukciju, za nanošenje bola bezazlenim ljudima oko sebe. To su inferiorni bednici. Nalog da to rade dobili su od ljudi koji su u mnogo boljem materijalnom položaju od svih nas, i koji su do svog imetka došli preko patnje mase drugih ljudi. To što imaju je prokleto i samo budala im može zavideti na trenutnom bogatstvu.
       Njihov način ponašanja je i protivprirodan. Da bi oni bili to što jesu, moraju drugima da uskraćuju mnogo toga. Pre svega, pravo na normalan život. Svako može sa svojim životom da uradi šta god hoće, ako ne povređuje nikog, a da ne bude označen kao ovakav ili onakav, kao štetan za društvo. Zna se ko je učinio nažao ovom društvu i ko je štetan - to sigurno nisu deca od petnaest godina koja su se rodila kad je ovo počelo. Oni su se našli u zamci, oni su žrtve.
      
       Vi iz grupe imate između 25 i 28 godina. Ovde se brzo stiče zrelost i odgovornost za druge, posebno mlađe?
       - Mlađi od nas imaju neko posebno obrazovanje i odmah vrlo dobro znaju šta je šta, lako razlučuju osnovne stvari. Kad bismo se ovog trenutka izvukli iz krize, kod nas bi bila sasvim dobra atmosfera. Teško nas je više prevariti.
       Znam za sebe i ljude kojima sam okružen - niko od nas ne bi ni mrava zgazio, niti bi znao kako da sprovede neki nasilan akt. To može da negira samo neko ko ima neki sopstveni interes da tako tvrdi ili neki skriveni cilj, ili prosto zato što je pakostan, dakle zao. Mi svoj cilj možemo da ostvarimo samo dobrim, samo ako napravimo nešto lepo, samo kreacijom, samo ako taj dar koji smo od boga primili upotrebimo da uradimo nešto pozitivno, da neko postane bolji od toga što mi umemo da napravimo ili da se bar lepše oseća. To što radimo, mi možemo onda da radimo i napolju, svima će biti razumljivo, a lokalni moćnici mogu samo ovde i samo preko nečijih leđa, nasiljem i glupošću lomeći nekog ovde.
       Toliko sujete, bolesti, pohlepe je u njihovim poslovima i načinu na koji ih vode, da i mi to često zaboravljamo, jer nismo takvi. Suludo je to i reći, ali je istina - mi smo spremniji na kompromise nego ovdašnji vlastodršci. Zaboravljamo kolike su razmere njihove bolesti i na šta su sve oni spremni, a spremni su da nanesu veliko zlo svakom ko im zasmeta.
       Nisam plašljiv pa da kažem da se plašim, meni moj život nije toliko bitan. To ne treba pogrešno shvatiti - meni je moj život, naravno, najbitniji na svetu, kao i život onih najbližih oko mene. Ali ne bilo kakav život.
      
       Malo ste više svirali po unutrašnjosti u poslednje vreme, kako tamo izgleda?
       - Skoro smo bili u Banjaluci, a ja sam bio i u Zagrebu sa drugom grupom u kojoj pevam - Neočekivana sila koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar. Ne samo da su ti gradovi uređeni i smireni, sva sela kroz koja smo prolazili na putu čista su i lepa, vidi se da u njima žive ljudi koji vole svoja mesta, vole što tu žive i vole da ih održavaju. U Srbiji nije tako, putovali smo u mnogo manjih srpskih gradova i videli svašta, mnogo tuge i besperspektivnosti. Kraljevo je nekad bio veoma lep grad, to se vidi, ali ljudi su tamo nesrećni, nezadovoljni, nemaju uslova ni za šta, većina samo hoće da ode. U Majdanpeku sam upoznao divne ljude koji svaki dan traže razlog da žive. Oni su svakog dana u potrazi za tim razlogom.
       Naravno, u svakom gradu imaš ljude koji i te kako prate sve svetske tokove, koji poznaju i razumeju stvari. To je čak nenormalno koliko u tim uslovima ima takvih ljudi, i to je za svako poštovanje.
      
       Jedno od osnovnih uporišta KKN je veliko razumevanje sa ženskim delom slušateljstva - odavno se nije desilo da jedna mlada grupa toliko prija devojkama, na svaki način. Postoji jedna teorija u muzičkom spisateljstvu, prema kojoj bendovi koji insistiraju na gitarskom soliranju više odgovaraju muškom senzibilitetu, a bendovi kojima je ritam ili groove primarniji - onom ženskom. I KKN i Sila u kojoj često gostuješ, spadali bi u ovu drugu kategoriju?
       - Ipak, ne znam ništa o tome. Meni je teško da pričam o stvarima koje radim, uvek čekam da mi neko nešto kaže kako to izgleda sa strane.
       Ako postoji neka istina u tome, moguće je da je ona u činjenici da ja pesme pišem kad mi se plače. Tad se bavim muzikom. Meni niko ne može da kaže da se foliram, ja i pišem samo da bih pustio tu emociju da izađe. Osim toga, užasavam se svake banalnosti. Nisam neposredan kad se izražavam, ali to je zato što sam hteo nešto nekome da kažem na najlepši mogući način a pri tom da budem potpuno iskren. Nove pesme "Righteous" i "I Become", koje sam sam napravio, sastavio sam u najvećem donjndž, želeći da pravim što lepšu muziku. Svi u bendu tako razmišljamo, svi imamo želju da napravimo nešto najlepše na svetu.
      
       Jaka emocija i telesnost. Dve komponente KKN, nasuprot cerebralnosti?
       - Tek na ovom novom albumu postigli smo najbolji mogući balans u tome, najkultivisanije smo se izrazili, nekako je to najlepše. Veoma jak spiritualan i moralan momenat i - ljubav, i to je to.
      
       DRAGAN AMBROZIĆ