Ako bi se zatvorili svi ventili i ugasile sve "pozitivne alternative", onda je prekraćen put do nasilja - gerile - terorizma

      Oca psihoanalize niko ne bi mogao da uveri kako je čista slučajnost što je srpska opozicija miting zakazala za 27. maj - uoči 97-godišnjice one noći kada su srpskog kralja i kraljicu pobunjenici bacili sa terase Starog dvora. Za istraživanje kolektivnog nesvesnog bilo bi zanimljivo utvrditi da li je to ona ista terasa ispod koje su poslednjih dana građani pozivali sebe na ustanak i pevali pesme o vešanjima na banderu.
       Javno mnjenje je radikalizovano - makar utoliko jer je parola "Bando crvena" zamenjena parolom "Ustanak, ustanak", što je iskorišćeno kao povod za upad u Studio B (poziv građanima na ustanak protiv naroda i države, kako su objasnili na RTS-u). Od 1994 godine, od kada se takva istraživanja prave, broj pristalica radikalnih reformi ("makar i silom") udvostručio se - sa 17 procenata građana Srbije popeo se na 35 procenata u 1999. godini. Broj pristalica mirnih reformi uglavnom stagnira i stalno je oko polovine biračkog tela, ali se prepolovio broj onih koji zastupaju interes odbrane postojećeg poretka: sa inače neimpresivnih šest procenata u 1994. smanjilo se to na tri procenta.
      
       Militantnost
       Brojčano, pristalice mirnih promena su u većini, no pitanje je, ako jednom do nasilja dođe, neće li onih 35 procenata agresivnih biti u apsolutnoj prednosti u odnosu na pedesetak procenata miroljubivih pasivnih? Ako je nekom tako lakše da računa, "radikalni reformisti" u apsolutnom iznosu su otprilike dva i po miliona ljudi.
       Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, skreće pažnju da saglasnost sa nasilnim promenama i dešavanjima ne podrazumeva pristajanje na to da se u njima učestvuje. To su dobro mogli videti oni koji su u sredu uveče bili ispred "Beograđanke". Bilo je među "Zvezdinim" navijačima onih koji su pozivali da se krene na zaposednutu "Beograđanku", ali su to bile sasvim pojedinačne inicijative u odnosu na nezainteresovanost ostalih "delija" za ovakav način pobune.
       Nebojša Popov, sociolog, u analizi za "Medija-centar" kaže da se "ustanak ne diže skandiranjem", te da pomenuto skandiranje samo razbija pokret otpora i društvenih promena, koji nesumnjivo jača. "Svaki takav pokret je raznolik, ali je utoliko jači ukoliko je manje isključivosti. Militantnost čini pokret neodgovornijim, deli ga i slabi prema režimu", smatra Nebojša Popov.
       Trenutna situacija je da je "balon ispumpan", i da lideri ujedinjenih boja opozicije po ko zna koji put ne reaguju odgovarajuće na raspoloženje svojih pristalica. Štaviše, ne zna se ni trenutna strategija, za šta su pre svega zaslužni Vuk Drašković, ali i Đinđić, jer su pregrejanom retorikom na mitingu i docnije podigli temperaturu i ohrabrili nade "ustanika", da bi zatim, u petak, drastično "spustili loptu" i vratili se na uobičajenu i oprobanu strategiju mirnog otpora, ostavljajući protest da preživljava "na aparatima" do daljnjeg.
       Uistinu, pitanje je šta bi opozicija i mogla da uradi, sve da se skupilo i više tih desetak hiljada ljudi koliko je u proseku pratilo javne emisije Studija B sa balkona Starog dvora. Malo je verovatno da marksistički tako potkovani ljudi kao što su lideri srpske opozicije ne znaju da narod na ulici nije od najveće važnosti za uspešnu revoluciju, već je to "grupa odlučnih ljudi" (Lenjin). Kurcio Malaparte ("Tehnika državnog udara") opisivao je kako su Lenjinovi ustanici, koristeći haos i nepažnju, danima uvežbavali zaposedanje ključnih institucija vlasti, kakve su u to vreme bile pošte. Masa na ulicama je bila nešto što se desilo, ali sa čim se nije moglo računati.
      
       Vera
       Da bi se nezadovoljstvo artikulisalo u pobunu (to još nije nasilje), prema tumačenju profesora Bore Kuzmanovića, potrebna su tri uslova.
       1) visok stepen saglasnosti o uzroku nezadovoljstva; 2) jasno opažena alternativa postojećem poretku i 3) uverenje u mogućnost da do promena zaista dođe.
       Prvi uslov je uglavnom ispunjen, pošto, prema istraživanjima, najveći broj građana (mada u različitom stepenu) prepoznaje Miloševićevu vlast kao neuspešnu. Protiv nje su trenutno i oni koji su štošta spremni da Miloševiću otpišu na račun neprijateljskog držanja međunarodne zajednice, uz napomenu da neka nova budalaština sa Zapada tu stvar može da promeni.
       Drugi uslov već nije dovoljno ostvaren, što znači da se građani još kolebaju za kakva rešenja bi bili i šta zapravo očekuju od Miloševićevog uklanjanja. Primera radi, ekonomsko nezadovoljstvo je jedan od glavnih uzroka socijalne ogorčenosti, ali među tim nezadovoljnicima postoje i oni koji izlaz vide u distributivnoj socijalnoj pravdi ili, kako se to češće kaže, "ekonomiji jednakih stomaka".
       Najzad, treći uslov - vera u efikasnost akcije - možda je i najproblematičniji i to najviše zbog toga što su opozicioni lideri percipirani kao nesposobni i potkupljivi, dakle bez dovoljno autoriteta i nepodesni da rukovode masovnom pobunom. Recimo, gostovanje opozicionih lidera u javnom emitovanju vesti Studija B na terasi Starog dvora ni izdaleka ne liči na ono što su najavljivali početkom te nedelje.
      
       Frustracija
       Opozicioni lideri, pored svojih objektivnih nedostataka, žrtve su i jednog iracionalnog nezadovoljstva. Naime, preusmeravanje nezadovoljstva sa "glavnog objekta" na sopstvenog vođu, u našem slučaju sa Miloševića na opoziciju, klasična je klinička reakcija na frustraciju. Opisujući mnoge funkcije koje vođa može imati za masu, profesor Kuzmanovićističe funkciju "vođe kao žrtvenog jarca" koja se često ispoljava u situacijama kada dođe do neuspeha.
       U vezi s ovim je i "antiopoziciona subverzija" koju praktikuje vlast. Nastoje da stvore sliku opozicionih lidera kao nepouzdanih i neozbiljnih predvodnika (nikako da nas smene, a već deset godina pokušavaju), a takođe i da svojim postupcima pošalju signal o sopstvenoj čvrstini i samopouzdanju. U tom kontekstu treba posmatrati i nasilje u Studiju B. Kako je jednom ranijom prilikom rekao psiholog Žarko Korać, Miloševićev režim će izgledati najčvršći u noći uoči svoga pada.
       Uopšte uzev, moglo bi se reći da građani Srbije nisu spremni da delaju u skladu sa svojim nezadovoljstvom. Istraživanje javnosti iz septembra prošle godine pokazuje kako se 39 procenata građana Srbije izjasnilo da uzima učešće u nekom obliku otpora, a još 28 je iskazalo raspoloženje da to učini. Nešto više od četvrtine ne bi učestvovalo. I ova statistika može da ujedno posluži i kao kakav-takav posredan indikator o tome koliko je građana Srbije za promene.
       Međutim, kada je reč o političkim demonstracijama kao ôtvrđemö obliku ispoljavanja političkog nezadovoljstva, onda se vidi da bi se velika većina uzdržala od toga ako bi bila suočena sa nekim neprijatnostima. Svega 12 procenata bi učestvovalo u demonstracijama ako bi zbog toga moglo da izgubi posao (63 procenta ne bi), a 70 procenata demonstranata bi ostalo kod kuće ako bi znali da mogu biti uhapšeni. Ipak, deset vrednih procenata se izjašnjava da bi izašlo na ulicu čak i u tom slučaju.
      
       Strah
       Strah od nekog oblika represije, dakle, igra značajnu ulogu pri izlasku na masovna dešavanja (uvek su najposećeniji mitinzi koje organizuje vlast, gde rizika nema ű setimo se Ušća). Kada je o strahu reč, upravo u najnovijim istraživanjima se pokazuje da je jedan od najrasprostranjenijih masovnih strahova - strah od rata. Naročito od građanskog rata. I to smanjuje izlazak građana (koji su inače za promene) na ulice. Državna represija, koja podiže realan rizik od građanskog sukoba, na taj način pokazuje rezultate, jer ljudi izbegavaju otvoreni bunt koji znači rizik od unutrašnjeg sukoba. Uputstvo za opoziciju: mirni oblici otpora okupiće veći broj ljudi nego nasilni otpor. Naravno, to važi za situacije kada je potreban masovan otpor. U slučaju "male grupe odlučnih ljudi", razume se, važe druga pravila i u tom slučaju čak i militantna manjina možda može biti dovoljna.
       Građani se, još, plaše i bede - takoreći svi građani Srbije iskazuju strah od nekog vida pada životnog standarda, a nemali broj iskazuje direktan strah od gladi. Siromaštvo, u principu, deluje umrtvljujuće na narod. Međutim, tako može biti samo do određene granice, iza koje može da usledi eksplozija, i to nekontrolisana. Kažemo nekontrolisana jer to može značiti da ni opozicija ne bi mogla da utiče na takav bunt. Ipak, do te tačke se nije došlo.
       Naspram "strategije pobune" koju promoviše opozicija, sistem pokušava da nametne "stretegiju prilagođavanja", da ubedi građane kako je najbolje prilagoditi se, i to bez obzira na to jesu li za vlast ili protiv nje. "Pobuna je beznadežna", glasi njihova poruka. Čak se i sam datum upada u Studio B, dok su dva glavna ministra u Moskvi, može tumačiti kao takva poruka: "Rusi su uz nas", hoće da kažu.
      
       Nezadovoljstvo
       Kada se govori o pobuni kao obliku "aktivnog" otpora, pa i o krivici opozicionih vođa, treba odgovoriti na pitanje šta uopšte stoji na repertoaru (realnih) mogućnosti. Kao univerzalan recept se u poslednje vreme može čuti da bi to bio masovan milionski protest svih onih koji su za promene, na svim mestima i odjednom. Za toliko masivan protest, prema proceni Kuzmanovića, nije sazrelo raspoloženje, mada stvari idu u tom pravcu.
       A kada se jednom uđe u "zonu nezadovoljstva", to onda znači da je svaki dan praktično mogući početak pobune i da je svaki povod dovoljno dobar za eksploziju bunta. Na primer, izgubljena utakmica "Crvene zvezde" može biti dovoljna da zapali fitilj. Ili, kako podseća profesor Kuzmanović, demonstracije studenata '68. počele su tako što je neko u Studentskom gradu odlučio da na manifestaciju "Pesma leta" pusti samo brigadire, a ne i studente. Počela je gužva, došla je policija, neko je bacio kamenice, policija je udarila na masu, a ostalo je legenda.
       Zaključak, dakle, glasi: uslovi za pobunu u Srbiji (još) ne postoje. Ali se stvari u tom pravcu razvijaju. Ako bi se zatvorili svi ventili i ugasile sve "pozitivne alternative", što izgleda kao da jeste strategija Miloševića i drugova, onda bi put bio prekraćen i pobuna kao aktivni otpor mogla bi preći direktno u nasilje, u urbanu gerilu, to jest, ako neko tako više voli, u terorizam. Srpske vlasti se, inače, ponašaju kao da toliko priželjkuju taj terorizam da ga proglašavaju i tamo gde ga očito nema. Setimo se: nekada je i Ibrahim Rugova bio "fašista i terorista". Dok se nije pojavio Tači.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ