Čak i da su mnogo snažnije i bolje, opozicione partije ne bi bile u stanju da same isposluju mirnu i demokratsku smenu vlasti, pogotovo sad kad se vođi te vlasti osećaju uplašenim i za golu egzistenciju. Zato bi umesto o demokratskoj opoziciji (jedino postoji u demokratskim društvima) valjalo govoriti o demokratskoj alternativi. Pokret demokratske alternative (PDA) čine Narodni pokret otpora (NPO), stranke, nezavisni sindikati, studentske i nevladine organizacije, prosvetna, kulturna i naučna udruženja, penzioneri, pripadnici nacionalnih manjina, ugledni pojedinci... Budući da je u pitanju borba za narodni spas, doista je sramotno nastavljati sa stranačkom i pojedinačnom borbom za dominaciju i vođstvo u svenarodnom PDA.
       On treba da bude izrazito: demokratski, nenasilan, patriotski, uzoran, solidaristički, nerevanšistički... Tek neka od tih obeležja treba razjasniti dok su ostala više-manje poznata, štaviše samorazumljiva.
       Ličnim primerom u akciji, veličinom imovine i stilom života aktivisti i naizmenični koordinatori PDA, a naročito vođstva etabliranih opozicionih stranaka, treba sa narodom da podele rizike u delovanju, ali i osnovne socijalno-ekonomske nedaće. Od njih se s pravom može očekivati da neskroman višak daruju u dobrotvorne svrhe. Ogromna većina naroda toliko je osiromašena, obolela, ostarela, onemoćala da bukvalno ne zna kako da preživi. Njima PDA treba svakodnevno da pruža pomoć idući takoreći od vrata do vrata. Još nešto: budući da su mladi aktivisti Otpora najradija meta vlasti, niko ne bi mogao prigovoriti majkama ako stvore posebno udruženje za njihovu zaštitu.
       Pripadnici PDA treba rečima i delom da poštuju patriotizam generacije koja se borila protiv okupatora u Drugom svetskom ratu i samozatajno izgradila zemlju, njenu ekonomiju, saobraćaj, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, kulturu... u posleratnim decenijama. Ti ljudi nipošto nisu skloni da najveći deo vlastitog života vide kao saučesništvo, makar i nesvesno, u nekakvom poluvekovnom nedelu i zlodelu. Njihovi sinovi i ćerke, unuke i unuci treba da imaju puno razumevanje za to.
       Teško je zamisliti instituciju čija bi priroda više od Srpske pravoslavne crkve nalagala brigu za spas naroda. Niko od nje nije više pozvan i dužan da sprečava teror vlasti i narodno krvoproliće. Krajnje je vreme da baš ona zazvoni svim zvonima i sazove Crkvenonarodni sabor.
       One zapadne vlade koje su beskrupulozno tvrdile kako imaju pravo i dužnost da nas vojno napadnu radi zaštite Albanaca na Kosmetu - sada imaju istinsku obavezu da pomognu da izbegnemo međusobno krvoproliće. Ne znam šta bi drugo opravdano uključivao pojam "humanitarne pomoći i intervencije". Bilo kako bilo, očigledno je da na nekakvoj haškoj pravdi - takoreći "Fiat iusticia-pereat Serbia" (Neka bude pravda pa makar Srbija propala) - fanatično insistiraju baš one zapadne vlade koje su do juče poslovale sa ovdašnjim režimom i njegovim vođom kao "nezaobilaznim faktorom mira na Balkanu".
       Kad je već Rusija preko svog zvaničnog predstavnika odlučujuće doprinela sporazumu o obustavljanju NATO bombardovanja i faktičkom stavljanju Kosmeta pod njegov protektorat, onda se ni njena sadašnja vlast ne može ponašati tako kao da je rasplet naše drame isključivo stvar "unutrašnjih činilaca". Stoga bi bilo najbolje da baš Rusija inicira formiranje odgovarajuće misije OEBS-a, i to sa dva kopredsednika, jednim njenim i drugim zapadnim. Zadatak te misije bio bi da privoli vlastodršce (pregovarajući odvojeno i sa ostalima, a ne samo sa Slobodanom Miloševićem) da pristanu na slobodne i poštene izbore na svim nivoima, i to uz njenu kontrolu i njene fizičke garancije očekivanim gubitnicima pod uslovom da mirno predaju vlast. Rusija je već pre deset godina odbacila sistem doživotne vladavine, te bi za nju bilo sasvim prirodno da Slobodan Milošević, kome poslednji mogući mandat ionako ističe kroz godinu dana, posle četrnaest godina (bezmalo rekord u demokratijama!) siđe s vlasti.
       (Autor je profesor univerziteta iz Beograda)
      
      

Ličnim primerom u akciji, veličinom imovine i stilom života aktivisti i naizmenični koordinatori PDA, a naročito vođstva etabliranih opozicionih stranaka, treba sa narodom da podele rizike u delovanju, ali i osnovne socijalno-ekonomske nedaće