Predrag Simić: Put u Rambuje (5)

      Šta je cilj ruske politike na Balkanu?" "Rusija mora pomoći Srbima, ali im ne sme poslati pogrešan signal."
       Aleksej Arbatov, jedan od vodećih ruskih spoljnopolitičkih stručnjaka i kasnije predsednik Odbora za bezbednost Dume izneo mi je ovo mišljenje još u junu 1992. godine, u vreme dok se Rusija mukotrpno oporavljala od posledica raspada Sovjetskog Saveza. Inače, Aleksej Arbatov je sin slavnog Grigorija Arbatova, direktora Instituta za Sjedinjene Države i Kanadu Ruske akademije nauka i jednog od arhitekata sovjetske nuklearne doktrine u vreme Brežnjeva. Ubrzo po uvođenju višepartijskog sistema u Rusiji Aleksej Arbatov se našao u Dumi na mestu poslanika partije "Jabloko" Grigorija Javlinskog i jednog od vodećih ličnosti u Komitetu za bezbednost koji se bavio novom ruskom nuklearnom doktrinom, odnosima sa Sjedinjenim Državama i ostalim pitanjima od vitalnog značaja za bezbednost zemlje.)
       Bio je u pravu: u svojim odnosima sa Srbijom Rusija se tokom devedesetih godina manje-više dosledno pridržavala ovog načela koji će je čas stavljati na stranu, čas suprotstavljati vlastima u Beogradu ali je nikada neće udaljiti od namere da upravo na Balkanu i upravo kroz svoj odnos prema Srbima i Crnogorcima demonstrira nameru da ostane jedan od glavnih protagonista evropske politike i velika svetska sila.
       Ruski stav prema sukobima u bivšoj Jugoslaviji trebalo bi posmatrati u sklopu istorijske uloge i interesa Rusije u jugoistočnoj Evropi i unutrašnje i spoljne politike Moskve posle raspada Sovjetskog Saveza. Pogled u istoriju govori da je želja Rusije da dobije pristup otvorenim morima, odnosno da uspostavi kontrolu nad moreuzima (Bosfor i Dardaneli) dovela je već sredinom devetnaestog veka u sukob sa zapadnim silama koji je počeo Krimskim ratom. Strateški rivalitet Rusije i Zapada dobio je krajem veka snažan podsticaj u panslavističkom pokretu u Rusiji i jugoistočnoj Evropi čiji su narodi u to vreme u Moskvi videli oslonac u svojoj borbi za nacionalno oslobođenje od Otomanske i Habzburške imperije dva glavna takmaca Rusije u borbi za kontrolu moreuza. Ovaj sukob nastavljen je posle Oktobarske revolucije u izmenjenom političkom kontekstu kroz strateško nadmetanje Sovjetskog Saveza i Zapada za kontrolu Istočne Evrope i nesmanjene napore Moskve da dobije slobodan prilaz Sredozemlju. Posle završetka hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza Balkan je, neočekivano, ponovo dobio centralno mesto u ruskoj politici i njenim nastojanjima da iznova definiše svoje nacionalne interese i odnose sa Zapadom.
       Prema mišljenju Jurija Davidova, na Balkanu je počela i erozija sovjetske svetske imperije: "U Grčkoj je građanski rat završen porazom levih snaga, posle čega su nastupile duge godine antikomunističke reakcije. Godine 1946. Staljin nije podržao ideju bugarskog lidera Georgi Dimitrova o Balkanskoj Socijalističkoj Federaciji: Moskva je strahovala da bi takva federacija delovala nezavisno od SSSR-a. Godine 1947. počeli su problemi u odnosima sa Jugoslavijom. Godine 1948. Beograd je bio isključen iz socijalističkog bloka a Josip Broz Tito je, prema oprobanom scenariju, proglašen špijunom i najamnikom zapadnih država. Godine 1955, posle Staljinove smrti, odnosi između SSSR-a i Jugoslavije bili su normalizovani, ali je Beograd, poučen gorkom lekcijom, istrajno držao distancu u odnosima s Moskvom. Faktički, posledice sukoba Staljina i Tita nisu bile potpuno prevaziđene do raspada SSSR i SFRJ. Godine 1964. i Rumun Nikolae Čaušesku počeo je da vodi vlastitu politiku u okvirima socijalističke zajednice, igrajući u svom interesu na kartu protivurečnosti među sovjetskim i kineskim rukovodstvom ... Faktički, jedini lokalni saveznik SSSR-a u regionu ostala je Bugarska."
      
       Četiri faze propadanja: Prema mišljenju ruskih analitičara, do kraja devedesetih godina ruska politika prema jugoslovenskoj krizi i jugoistočnoj Evropi prošla je kroz sledeće četiri faze.
       U prvoj fazi (1991-1992) Rusija je nastojala da uspostavi bliske partnerske odnose sa Zapadom i uglavnom je pratila i podržavala politiku Sjedinjenih Država i Evropske unije prema jugoslovenskoj krizi. Kako je primetio tadašnji ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev, cilj Rusije bio je da nasledi status i privilegije SSSR-a kao jednog od pet stalnih članova Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Da bi opravdala "kredit poverenja" Zapada prema novom ruskom rukovodstvu Moskva je, prema mišljenju Kozirjeva, bila "dužna da pređe na drugu, civilizovaniju i demokratskiju stranu barikade i bude u savezu s onima koji stoje na straži međunarodne zakonitosti". U tom cilju zadatak ruske diplomatije bio je, prema rečima Kozirjeva, "uvođenje Rusije kao velike države u porodicu naprednih demokratskih društava u takozvano zapadno društvo ... ". U ovom periodu Moskva je, slično Sjedinjenim Državama, podržavala očuvanje suvereniteta bivše Jugoslavije.
       "Period spoljnopolitičke neopredeljenosti" naglo je prekinut februara 1992. godine kada je Moskva, slično kao SAD, priznala činjenicu da se jugoslovenska federacija raspala i počela da razvija odnose s novim državama nastalim na njenom tlu. U ovom periodu Rusija je nastojala da se uključi u novi sistem bezbednosti u Evropi. "Radi toga, u uslovima najteže situacije na Balkanu, Rusija se odrekla samostalne politike saglašavajući se u potpunosti s putem koji je odabrala Amerika. Ruska diplomatija obavljala je diplomatsku aktivnost u granicama koje su joj bile dozvoljene, izvršavajući ulogu pritisaka na srpsku stranu kad niko nije mogao da utiče na 'nekooperativne' Srbe. Osnovna karakteristika tog perioda bila je potpuna nesamostalnost spoljne politike Rusije, njena zavisnost od vodećih zemalja, pre svega od Amerike." Sledeći takvu politiku, Rusija je 29. maja 1992. godine u Savetu bezbednosti UN glasala za Rezoluciju 857 kojom su uvedene međunarodne sankcije Jugoslaviji na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija.
       Treća faza ruske politike prema jugoslovenskoj krizi počinje 1996. godine razočaranjem Rusije u politiku Zapada, između ostaloga i u politiku u jugoistočnoj Evropi čiji su rezultati postali vidljivi posle Dejtonskog mirovnog sporazuma. Prema ruskim kritičarima zapadne politike prema jugoslovenskoj krizi, ona je: 1) učvrstila raspad bivše Jugoslavije suprotno međunarodnom pravu, 2) priznala unutrašnje međurepubličke granice kao međudržavne granice, 3) napravila presedan u odnosu prema federalnim državama, 4) suzila krug zemalja koje odlučuju o politici prema međunarodnim krizama, 5) uvela "zakon sile" u međunarodne odnose, 6) prihvatila politiku "dvojnih standarda", 7) napustila načela Povelje UN, 8) ozakonila učešće NATO-a u mirovnim operacijama, 9) izolovala i oslabila Srbiju i Crnu Goru i pojačala političke napetosti u SR Jugoslaviji, 10) podrila poverenje Srba u Rusiju, 11) lišila Moskvu istorijskog prioriteta u jugoistočnoj Evropi, itd. Prema mišljenju Jelene Guskove, "ruska diplomatija se krajem 1995. godine našla u krajnje teškom položaju. Posle propasti ruske spoljne politike na Balkanu, Rusija je prestala biti faktor koji određuje tok događaja u tom regionu. Izgubljen je tradicionalni uticaj na jugoslovenske narode, s Rusijom su malo računali rukovodioci regionalnih organizacija, koji su ojačali svoje pozicije."
       Četvrti period ruske politike u jugoistočnoj Evropi obeležilo je njeno angažovanje povodom krize na Kosovu i Metohiji, i to kako u početnoj fazi sukoba (1998), tako i za vreme mirovne konferencije u Rambujeu i intervencije NATO-a protiv Savezne Republike Jugoslavije. Iako je ova kriza pružila priliku Moskvi da razvije živu diplomatsku aktivnost i da pronađe u vodećim zapadnoevropskim zemljama partnere i ova faza se završila relativno nepovoljno po rusku spoljnu politiku koja je na kraju morala da ustukne pred pritiskom NATO-a i Sjedinjenih Država.
      
      
       Kozirjevljev kurs: Razlozi uzdržanog stava Sovjetskog Saveza na početku jugoslovenske krize su očigledni: 1990-91. godine sovjetsko rukovodstvo bilo je preokupirano unutrašnjim problemima i, slično politici Bušove administracije u Sjedinjenim Državama, bilo je spremno da prepusti Evropskoj zajednici vodeću ulogu. "Obe zemlje su sarađivale iza scene ne bi li sprečile kolaps Jugoslavije", primećuje Stiven Larabi.
       U prvoj polovini 1992. godine u Rusiji je došlo do prvih ozbiljnih kritika politike koju je vodio ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev. Ruska podrška Rezoluciji 857 Saveta bezbednosti br. 857 naišla je na žestoku kritiku mnogih uticajnih poslanika uključujući predsednika Komiteta za međunarodne poslove i spoljnoekonomske odnose Jevgenija Ambarcumova. On je već sredinom godine ministra Kozirjeva javno optužio da "ropski" sledi politiku Sjedinjenih Država: "Teško je videti razloge da Rusija, koja prirodno ima vlastite interese, u svemu podržava američke stavove".
       Već u leto 1992. godine sve manji broj ruskih političara podržavao je prozapadnu politiku ministra Kozirjeva. Na ekstremnom polu ovih zahteva našao se Vladimir Žirinovski koji je prilikom posete Beogradu januara 1994. godine izjavio da bi "napad na Srbiju bio isto što i napad na Rusiju" i zatražio stvaranje unije slovenskih naroda od "Knina do Vladivostoka". Zvanični Beograd nije propustio priliku i aktivno je lobirao u ruskim političkim, intelektualnim, kulturnim, religioznim i vojnim krugovima o čemu svedoče mnogobrojne posete ruskih parlamentaraca, novinara i javnih ličnosti Jugoslaviji i Republici Srpskoj.
       Zaokret u politici prema jugoslovenskoj krizi krajem 1992. godine bio je deo šireg zaokreta uslovljen, pre svega, promenom odnosa snaga u ruskom političkom vrhu koji je pokazivao sve veće nezadovoljstvo politikom Zapada prema Rusiji. U pozadini napada parlamentaraca na ministra inostranih poslova, međutim, krio se i sukob sa predsednikom Jeljcinom koji je u to vreme bio u poodmakloj fazi. Sužavajući prostor ministru inostranih poslova i predsedniku da samostalno vode spoljnu politiku, oni su vršili pritisak na Borisa Jeljcina da prihvati njihove ukupne zahteve u pogledu pravca i spoljne i unutrašnje politike. To je bio povod da Sergej Karaganov, član Jeljcinovog Predsedničkog saveta i jedan od najuticajnijih ruskih spoljnopolitičkih stručnjaka, primeti: "Gotovo nikoga ovde ne interesuje Srbija, ali opozicija igra na tu kartu da bi otežala položaj vlade i vlada se tome mora povinovati."
      
       Čurkinova misija: Rezultat ove debate bila je politika koju će Rusija voditi sve do Dejtonskog sporazuma i koja je imala sledećih nekoliko ciljeva. Prvo, da spreči prekid odnosa sa Zapadom i diplomatsku izolaciju Rusije; drugo, da ublaži pritisak Dume na predsednika i vladu; treće, da očuva ruski uticaj u jugoistočnoj Evropi; četvrto, da spreči da NATO nametne svoje rešenje suprotno interesima Rusije; peto, da odluke o politici međunarodne zajednice prema jugoslovenskoj krizi zadrži u Savetu bezbednosti UN i time očuva ruski uticaj kao stalnog člana; šesto, da spreči širenje sukoba. Prilika da ovakva politika urodi plodom ukazala se već početkom 1994. godine, kad je posle eksplozije na sarajevskoj pijaci Markale NATO uputio ultimatum Srbima da povuku svoju artiljeriju na dvadeset kilometara od Sarajeva pod pretnjom bombardovanja. Sasvim neočekivano za zapadne zemlje, u krizu se umešao pomoćnik ruskog ministra inostranih poslova Vitalij Čurkin koji je uspeo ne samo da izdejstvuje povlačenje bosanskih Srba i spreči napade NATO-a nego i da rasporedi simboličan kontingent (dva bataljona) ruskih vojnika između zaraćenih strana. Uspešno posredovanje Čurkina bio je prvi veliki uspeh ruske diplomatije posle kraja hladnog rata i izazvalo je oduševljenje ne samo među bosanskim Srbima nego i u Beogradu i Moskvi. Zadovoljstvo na Palama nije, međutim, bilo dugog veka jer je već u aprilu iste godine došlo do krize oko istočnobosanskog grada Goražda, kad je ruski diplomata bezuspešno pokušao da ponovi svoj prethodni potez. Tom prilikom došlo je i do otvorenog sukoba Vitalija Čurkina s rukovodstvom bosanskih Srba, posle čega je Moskva prekinula veze s Palama.
       Pod pritiskom promenjenih odnosa snaga u Kongresu, predsednik Klinton je u decembru 1994. godine u posredničku misiju na Pale uputio bivšeg američkog predsednika Ximija Kartera u pratnji ambasadora Čarlsa Redmana koji su do kraja januara 1995. godine bezuspešno pokušavali da ubede Radovana Karaxića da prihvati njihove predloge. Istovremeno je u Beograd došao ambasador Čarls Tomas koji je prekinuo dvogodišnju američku diplomatsku izolaciju Srbije i zbunio svoje sagovornike izjavom da "Sjedinjene Države ne žele Jugoslaviju pod sankcijama i u izolaciji već, naprotiv, žele da se ona vrati u OEBS i UN i uključi u Evropsku uniju i NATO". Mesec dana kasnije, ruski ambasador u Zagrebu Leonid Kerestexijanc je na molbu novinara da prokomentariše Tomasovu izjavu, odgovorio da Moskva podržava ulazak Jugoslavije u EU ali je protiv njenog ulaska u NATO.
       Ruska reakcija na ultimatum NATO-a, međutim, nije bila u prvom redu motivisana simpatijama za Srbe već strahom od marginalizacije. Stiven Larabi tim povodom je primetio: "Rusija je bila protiv vazduhoplovnih napada NATO-a, jer bi oni značili da Rusija ne bi igrala nikakvu ulogu u mirovnom procesu." Uprkos promenljivoj sreći Vitalija Čurkina u Bosni i Hercegovini, ruska diplomatija je uspela da učvrsti svoj uspeh stvaranjem tzv. Međunarodne kontaktne grupe, neke vrste savremenog "koncerna sila", u kojoj je Rusija po prvi put posle raspada Sovjetskog Saveza dobila ako ne ravnopravan onda status privilegovanog partnera Sjedinjenih Država. Pošto je postala član ove neformalne međunarodne organizacije, ruska diplomatija je inicijativu uglavnom prepustila Sjedinjenim Državama.
      
      
       Na ivici sukoba: Agresivan stav koji je NATO pokazao najpre u Bosni i Hercegovini i koji će doživeti vrhunac 1999. godine na Kosovu i Metohiji, Rusija je videla kao indirektnu pretnju ne samo svojim klijentima i svojoj politici u Jugoistočnoj Evropi nego i sopstvenoj bezbednosti. Vredno je pomenuti da su se prve operacije vazduhoplovstva NATO-a protiv bosanskih Srba u Goraždu vremenski podudarile s ruskom debatom o članstvu u programu "Partnerstvo za mir". Snažne reakcije u Dumi i antiamerička osećanja koje je izazvala ova akcija navele su Borisa Jeljcina da ulazak Rusije u "Partnerstvo za mir" odloži dok se nezadovoljstvo javnog mnjenja i političkih krugova ne smiri. Iako je Kontaktna grupa pomogla da se izbegne diplomatska izolacija Rusije, Moskva nije imala razloga da bude zadovoljna načinom na koji su Sjedinjene Države i NATO okončali rat u Bosni i Hercegovini.
       Vojna intervencija NATO-a protiv SR Jugoslavije u proleće 1999. godine stavila je odnose Rusije i Zapada na najozbiljniju probu od početka osamdesetih godina. Prvi put posle hladnog rata Rusija i NATO našli su se na suprotnim stranama jednog oružanog sukoba. Aleksej Arbatov i ostali uticajni ruski analitičari u to vreme su ocenili da je, poput berlinske ili kubanske raketne krize tokom hladnog rata, kosovska kriza dovela Rusiju i NATO do ruba otvorenog sukoba. Poznavaoci rusko-američkih odnosa tokom devedesetih godina upozoravaju da povod žestokih ruskih reakcija nije bila sama kosovska kriza nego akumulirano nezadovoljstvo Rusije zbog pravca transformacije NATO-a posle hladnog rata. Uprkos tome što je Moskva podršku Beogradu ograničila na politička sredstva, vojno angažovanje, prema oceni Oksane Antonenko, "verovatno je izbegnuto jedino sticajem srećnih okolnosti, ruske vojne i ekonomske slabosti i odlučnosti Borisa Jeljcina da Rusiju zadrži po strani ovog rata". Za tako nešto bilo je više prilika tokom tromesečnog rata: američki državni sekretar Vilijem Koen zapretio je da će napasti ruske naftne tankere ukoliko pokušaju da probiju embargo NATO-a prema Jugoslaviji; ruskoj Dumi je nedostajalo svega nekoliko glasova da usvoji odluku o prijemu Jugoslavije u Uniju Rusije i Belorusije; ruski oficiri su otvoreno pozivali političare da pruže vojnu pomoć Jugoslaviji dok je bivši komandant snaga NATO-a u Evropi general Vesli Klark, navodno izdao naredbu da prištinski aerodrom preuzme silom od jedne ruske brigade koja je neočekivano došla iz Bosne na Kosovo pre snaga NATO-a.
       Ruski spoljnopolitički eksperti smatraju da bi Moskva iz kosovske krize morala izvesti najmanje tri zaključka. Prvo, uprkos tome što nuklearno oružje i dalje čini rat Rusije i NATO-a neverovatnim, Rusija i NATO se mogu naći na suprotnim stranama regionalnih sukoba. Očigledno NATO više ne smatra da je mandat Saveta bezbednosti UN, odnosno saglasnost Rusije (i Kine) neophodan preduslov za primenu sile u međunarodnim odnosima. Uprkos finansijskoj zavisnosti od Zapada, Moskva se oslobađa iluzija i sve češće će biti spremna da se suprotstavi ambicijama NATO-a. Kao odgovor na Novi strateški koncept NATO-a, usvojen aprila 1999. na samitu u Vašingtonu, Rusija je počela da preispituje svoju vojnu doktrinu. Drugo, institucije za koje se verovalo da će biti stubovi novih partnerskih odnosa između Rusije i NATO-a uključujući Osnivački akt NATO-Rusija o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti iz 1997. nisu prošle test kosovske krize. Svi oblici saradnje predviđeni ovim aktom bili su prekinuti, ali je većina kasnije obnovljena. Jedan od prioriteta ruske diplomatije stoga će biti obuzdavanje NATO-a uz sve bližu saradnju s pojedinim zapadnoevropskim zemljama, OEBS-om i Evropskom unijom. Treće, uprkos svojoj tekućoj slabosti i poremećajima u odnosima sa NATO-om Rusija je ostala značajan akter na međunarodnoj sceni, naročito za UN, OEBS, EU, Kontaktnu grupu i G-8 koji sve više izbijaju u prvi plan kao okvir za rusko angažovanje u rešavanju kosovske i drugih regionalnih kriza.
      
       Tri umiruća mita: Moskva svoje partnere u izgradnji novog, postbipolarnog i panevropskog sistema bezbednosti vidi pre svega u evropskim zemljama i u organizacijama kakve su OEBS i UN. Oksana Antonenko primećuje: "Odnosi NATO-a i Rusije stoga su između 1993. i 1999. godine proizveli više političkih deklaracija i mitova nego zajedničke akcije u praksi ili zajedničkog odlučivanja. Ovi mitovi malo su doprineli konvergenciji interesa ili sposobnosti da se reše neslaganja pre nego što prerastu u krize. Neizbežno, razobličavanje svakog od ovih mitova je dovodilo do talasa nezadovoljstva NATO-om u ruskoj politici. Kosovska kriza je u odnosima Rusije i NATO-a bila samo najnovije u seriji ovih razočaranja."
       Prvu takvu iluziju ovaj autor vidi u "mitu o integraciji Rusije u zapadne ekonomske, političke i bezbednosne strukture", onome što je Mihail Gorbačov krajem osamdesetih godina nazvao "zajedničkim evropskim domom". Ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev je 1997. godine tim povodom zapisao: "Mi jednostavno nemamo nerešive sporove ili sukobe interesa (s najdinamičnijim demokratskim državama prim. P.S.), odista, nama su na raspolaganju sve mogućnosti za prijateljske odnose s njima i čak... savez sa njima." Posledice oprečnih očekivanja Zapada i Rusije mogle su se videti već na samitu NATO-a održanom 1994. godine u Briselu kada je Moskvi postalo očigledno da širenje NATO-a na Istok (prijem Poljske, Češke i Mađarske u članstvo Saveza) neće biti praćeno ni integracijom Rusije niti transformacijom NATO-a od pretežno vojne u pretežno političku instituciju. U odgovoru na ovakav razvoj događaja ruski predsednik Boris Jeljcin je lansirao krilaticu da "posle hladnog rata sledi hladni mir", ministar Kozirjev je odbio da potpiše rusku pristupnicu programu NATO-a "Partnerstvo za mir", dok je Moskva bezuspešno pokušavala da izgradi poseban sistem kolektivne bezbednosti unutar Zajednice Nezavisnih Država.
       Drugi je "mit o partnerstvu" koji je stvoren 1995-96. godine kada je NATO, pod pritiskom Francuske, Nemačke i još nekih drugih evropskih zemalja, pokušao da popravi odnose sa Rusijom. Ideja je bila da, uprkos neslaganju o politici širenja NATO-a na Istok, Rusija i NATO mogu razvijati odnose partnerstva. Pored programa "Partnerstvo za mir", Rusiji su ponuđeni specijalni odnos i specijalni status u NATO-u. Uprkos tome što je to donekle popravilo atmosferu, dve strane su i dalje imale suštinski različit pristup međusobnim odnosima: za NATO, otvaranje je trebalo da bude znak dobre volje i smiri ruski otpor prijemu Poljske, Češke i Mađarske, dok je Rusija (ušla je 1994. u PfP) želela da zaustavi širenje ili bar da utiče na politiku NATO-a. Maja 1995. godine, dve strane su sklopile Sporazum o individualnom partnerstvu Rusije sa NATO-om koji je trebalo da uskladi razlike u međusobnim odnosima. Prvu priliku za testiranje sporazuma pružio je Dejtonski sporazum za Bosnu i Hercegovinu gde je u međunarodne mirovne snage (pod komandom NATO-a) ušla i ruska brigada ali pod neposrednom komandom američkih generala.
       Treći je "mit o institucionalizaciji" koji je nastao 1996-97. godine, kad je Moskva kroz institucionalizaciju odnosa sa NATO-om pokušala da ostvari kontrolu nad štetnim posledicama njegovog širenja na Istok. Maja 1997. godine Boris Jeljcin i Bil Klinton potpisali su Osnivački akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti koji je predstavljen kao "nov početak" u međusobnim odnosima. I jedna i druga strana, međutim, otišle su sa ceremonije potpisivanja s različitim tumačenjem međusobnog dogovora: dok je ruski predsednik verovao da je ovim dokumentima Rusija dobila pravo veta na odluke NATO-a, stav američkog predsednika bio je da je "Rusija dobila glas, ali ne i veto na odluke NATO-a". Definitivan odgovor na pitanje ko je bio u pravu dala je odluka NATO-a da marta 1999. godine počne bombardovanje Jugoslavije uprkos žestokom otporu Moskve.
      
       Otvaranje očiju: Kosovska kriza otuda je donela "kraj mitova i povratak realnosti" u odnosima Rusije i NATO-a, i to kako za rusku političku elitu, tako za najširu javnost. U osnovi, ruska politika je u kosovskoj krizi prepoznala dve vrste pretnji vlastitoj bezbednosti. Prva je rastuća nestabilnost duž i unutar ruskih granica. "Ruski analitičari vide zapadnu podršku kosovskim albanskim separatistima kao činilac koji može ohrabriti separatiste unutar same Rusije i ostalih zemalja ZND-a. Malo je onih u Rusiji koji veruju da je NATO vojno intervenisao da bi sprečio humanitarnu katastrofu. Nasuprot tome, opšte je mišljenje da je NATO podsticao nestabilnost podržavajući OVK i druge ekstremističke snage kao povod da razbije Jugoslaviju-jedinu zemlju u regionu koja nema ambicije da se pridruži NATO-u i da poveća svoje vojno prisustvo na Balkanu." Druga pretnja je bojazan da bi intervencija protiv Jugoslavije mogla postati presedan i model za slične intervencije u srednjoj Aziji, na Kavkazu pa čak i unutar granica same Rusije, na primer u Čečeniji. Tokom bombardovanja Jugoslavije u ruskoj javnosti je bila široko zastupljena parola "Danas Jugoslavija sutra Rusija". Ova strahovanja pothranjuje činjenica da su Gruzija i Azerbejdžan već pozvale NATO da interveniše u njihovim vlastitim unutrašnjim sukobima, kao i da je rat na Kosovu povećao napetost u odnosima Jermenije i Azerbejxana preteći da u sukob uvuče i jednu članicu NATO-a-Tursku.
       Ruska diplomatija uspela je da postigne značajne rezultate tokom ove krize. Pre svega odolela je pritiscima Beograda da preko predloga o ulasku Jugoslavije u Uniju Rusije i Belorusije bude uvučena u rat, čemu je pogodovala i relativno slaba podrška javnog mnjenja. Prema anketi koju je sprovela radio-stanica Eho Moskve, za ulazak Jugoslavije u Uniju izjasnilo se manje od 23 odsto ispitanika dok je protiv bilo 77 odsto. Ruski analitičari su verovali da bi time Unija definitivno dobila karakter antizapadne koalicije. Ruska politička elita je nepoverljiva prema jugoslovenskom predsedniku Miloševiću za koga veruje da se obraća Moskvi za pomoć samo kada je pod pritiskom Zapada da bi u periodima popuštanja pokušavao da sa Zapadom, pre svega sa Sjedinjenim Državama, postigne kompromis.
       Kosovska kriza pokrenula je i reviziju ruske vojne doktrine: iako je nacrt ovog dokumenta bio u pripremi gotovo tri godine, on nije imao dovoljnu podršku političkih i vojnih krugova da bi došao na dnevni red Saveta bezbednosti. Rusko Ministarstvo inostranih poslova konačno je 9. oktobra 1999. godine objavilo ovaj dokument koji odražava lekcije koje je rusko vojno rukovodstvo izvuklo iz rata na Kosovu. I dok je prethodni koncept nacionalne bezbednosti iz decembra 1997. godine akcenat stavljao na unutrašnje, nova vojna doktrina akcenat stavlja na eksterne pretnje bezbednosti kao što su: intervencija u unutrašnje stvari Ruske Federacije; pokušaj da se onemogući ruski uticaj na međunarodnoj sceni; svesno slabljenje UN i OEBS-a; vojne kampanje bez mandata UN i uz kršenje međunarodnog prava; podrivanje međunarodnih ugovora o kontroli naoružanja i sl.
       Odnosi Rusije sa NATO-om postepeno su se normalizovali do jeseni 1999. godine. Kao poseban kuriozitet bi se moglo reći da Rusiju u štabu NATO-a u Briselu predstavlja general Viktor Zavarzin, isti general koji je predvodio pohod ruske motorizovane jedinice iz Bosne u Prištinu. Prema ispitivanjima ruskog javnog mnjenja, više od polovine ispitanika smatralo je da će se međusobni odnosi postepeno normalizovati dok je manje od jedne petine verovalo da će se dalje pogoršavati. Takvom mišljenju pridružio se i premijer Vladimir Putin ocenom da "Rusija mora biti deo i biće deo civilizovanog sveta i u tom sklopu mora sarađivati sa NATO-om."
       Do kraja 1999. godine bilo je veoma malo razloga za zadovoljstvo operacijom na Kosovu: Rusija nije dobila vlastiti vojni sektor, njeni vojnici nisu uspeli da probiju blokadu Srba u Orahovcu, dok je rusko prisustvo na prištinskom aerodromu u velikoj meri izgubilo na značaju izgradnjom američke baze Bondstil kod Uroševca i dominantnom ulogom NATO-a u Kforu. U takvim okolnostima, Moskva je u iskušenju da se potpuno povuče sa Kosova, na šta je u nekoliko navrata upozorio ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov. Iskustvo iz kosovske krize i problemi na koje su Kfor i Unmik naišli u sprovođenju svog mandata na Kosovu umnogome su ohladili i početni entuzijazam NATO-a za out-of-area operacije (naročito u evropskim zemljama). U takvim okolnostima, Rusija je kao uslov za normalizaciju svojih odnosa sa NATO-om postavila zahtev da se njegova kosovska avantura nikada više ne ponovi, da se ne povlače nove linije podela u Evropi i da NATO mora u punoj meri uvažiti legitimne interese Rusije u skladu s Osnivačkim aktom Rusija-NATO. Da li i u kojoj meri će u tome uspeti, zavisiće od ishoda političkih promena do kojih će i u Moskvi i u Vašingtonu doći tokom 2000. godine.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Decenija (1989-99) u kojoj se od ukidanja autonomije po Ustavu SFRJ iz 1974. stiglo do "KFOR autonomije" i potpune internacionalizacije kosovskog pitanja proces je koji će se dugo analizirati i razjašnjavati. Predrag Simić viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku u Beogradu (inače bivši direktor Instituta), spoljnopolitički savetnik predsednika SPO Vuka Draškovića i sam učesnik događanja u završnoj fazi napisao je knjigu o tome, koja uskoro izlazi u izdanju izdavačke kuće NEA iz Beograda. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove.