NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Nadnica za strah

Od ukupno 66 hiljada ljudi u Hrvatskoj vojsci samo trećina otpada na vojnike koji služe vojni rok, a imovina nacionalnog Ministarstva odbrane procenjena je čak na dvadeset milijardi dolara

      Novi protokol Hrvatske vojske predstavlja centralnu tačku oko koje se vrte aktuelna očekivanja šezdeset i šest hiljada Hrvata u uniformi. Pošto su u kućnom ogledalu svi odreda "oficiri i džentlmeni", pripadnici domaće armije ubeđeni su da ih čeka visoko mesto među militarističkom elitom sveta. To, dalje, znači da svoj vojni bonton mogu da nameću širom globusa, od Sijera Leonea do Kosova.
       Iza formalnog zahteva za članstvo u "Partnerstvu za mir" na sastanku ministara spoljnih poslova zemalja NATO-a u Firenci, Hrvatskom se proširila priča da će baš njeni vojnici biti glavni "pismejkeri" na jugu Srbije. Moguća vojna ekskurzija na Kosovo tumači se kao dodatno priznanje socijaldemokratima i liberalima koji su u Hrvatskoj pobedili na izborima početkom godine. Politička amnezija ovde je očito postigla zadovoljavajuće rezultate. Mirovna inicijativa za rešenje sukoba između Srba i Albanaca, koja je u proleće prošle godine izašla iz kancelarije bivšeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, gurnuta je pod crveni tepih domaćih diplomatskih gafova. Pokojni predsednik tada je, naime, pominjao moguću podelu Kosova na južni albanski i severni srpski deo, što je momentalno obnovilo teorije po kojima je čitav region odavno podeljen u direktnim razgovorima Franje Tuđmana i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Tuđmanove ideje su još u poslednjim danima njegovog života proglašene "vizijama" do kojih je došlo zbog prevelikih doza snažnih lekova kojima su suzbijane metastaze smrtonosnog raka želuca.
      
       Skupi "pismejkeri"
       Međutim, to ne znači da novu vlast ne privlači ideja da Hrvatska vojska, kao novopečena članica "Partnerstva za mir", pokaže da više nema nikakve veze sa "balkanskim načinom" rešavanja međunacionalnih sukoba. Da su Hrvati upravo neophodni na jugu Srbije, dokazuje se donedavno nezamislivim argumentima. Kao izrazito bliski susedi Srbije i Jugoslavije, oni neuporedivo bolje od kforovaca poznaju običaje, tradiciju, kulturu i istoriju Srba i Albanaca. Krunski argumenat u korist hrvatskog angažovanja na Kosovu je činjenica da Hrvati tečno govore jezik jedne od zaraćenih strana... To je ipak mnogo više od onoga što su pokazali američki vojnici u CNN-ovim izveštajima. Sjajnu priliku za demonstraciju znanja i moći hrvatskih vojnika preko noći su pokvarile nove demonstracije u Beogradu i činjenica da aktuelna vlast u Hrvatskoj sa druge strane granice praktično nema nijednog pouzdanog sagovornika. Problem je, naravno, i novac. Ukoliko hrvatski vojnici na Kosovo dođu u okviru Ujedinjenih nacija, svetska organizacija dužna je da pokrije troškove njihovog boravka na tom području. Ako se, međutim, tamo nađu kao deo snaga NATO-a, svoj prvi izlet pod okriljem Severoatlantskog saveza plaćaće sami.
       Još prošle godine Hrvatska je iz budžeta za vojsku izdvajala čak šest i po milijardi kuna ili više od četiri odsto bruto društvenog proizvoda, što ju je dovelo na čelo kolone postkomunističkih zemalja u regionu. Slovenija je, recimo, iste godine izdvajala jedva nešto više od jedan odsto, a Albanija dva odsto. Vojni budžet Hrvatske iz 1991. godine iznosio je najmanje devet stotina miliona američkih dolara, a 1995. godine, kada su pripremane akcije "Bljesak" i "Oluja", popeo se na dve milijarde dolara. Novi ministar odbrane, liberal Jozo Radoš, najavio je drastičnu štednju.
       Od nešto više od šezdeset hiljada ljudi u Hrvatskoj vojsci samo trećina otpada na vojnike koji služe vojni rok. Ostalo su vojni službenici zaposleni u nacionalnom Ministarstvu odbrane. A baš ova institucija ostaje trajna pretnja svakom radikalnom potezu Račanove i Mesićeve vlasti u Hrvatskoj. Jedan od glavnih razloga je imovina.
      
       "Pretorijanci" bez komandanta
       Ministarstvo odbrane, prema zvaničnim procenama, vredi najmanje deset milijardi maraka. Nezvanične informacije govore da je brojka mnogo veća, penje se čak i na dvadeset milijardi dolara. Razlika se uglavnom odnosi na svotu koju je Hrvatska vojska prisvojila u vidu 40 hiljada stanova nekadašnje JNA, procenjenih na minimalno četiri milijarde maraka. Tu je i pet stotina nekretnina koje je od bivše vojske prisvojilo današnje Ministarstvo odbrane Republike Hrvatske, a gotovo svaka od njih vezana je uz zataškani politički i nacionalni skandal. Najpoznatiji je onaj vezan uz kćer pokojnog predsednika države Nevenku Košutić-Tuđman koja je besplatno koristila prostor u strogom centru Zagreba. Dozvolu je dobila lično od pokojnog ministra odbrane Gojka Šuška, a na sudu je objašnjavala da je na ideju o "zakupu" prostora došla jedući kolače u poslastičarnici preko puta ulice. Firma "Netel", koju je u zgradi Ministarstva odbrane držala predsednikova ćerka, uglavnom se bavila prodajom viskija i cigareta koji je u Hrvatsku dospeo švercom (porodica bivšeg predsednika kontrolisala je sve "djuti-fri" prodavnice na graničnim prelazima Hrvatske sa susednim zemljama).
       Druga vrsta skandala koja je Hrvatsku vojsku potresala u "tuđmanovskom razdoblju" vezana je uz "pretorijance" koji su obezbeđivali prvog čoveka Hrvatske i njegovu porodicu. Novi ministar odbrane Jozo Radoš odlučio je da ukine Prvi gardijski zdrug, kako se zvanično naziva Tuđmanova garda, što znači da njegov čelni čovek, general Mile Ćuk, više neće biti najmoćniji čovek u državi. Privatna garda pokojnog predsednika Republike ima tri hiljade vojnika, a general Ćuk ujedno je i prvi obaveštajac u državi. Ova vojna jedinica osnovana je još 1994. godine i bila je pod direktnim zapovedništvom pokojnog Franje Tuđmana. Neformalno, predsedničkom gardom ipak je upravljao bivši ministar odbrane Gojko Šušak koji je sve do smrti, u maju 1998. godine, bio najmoćniji čovek Hrvatske.
      
       Kamate u džepu
       Militaristički folklor Hrvatske vojske veliki je izazov novoj vlasti koja je napravila tek prve, nevešte korake na reklamnoj palubi najvećeg nosača aviona u istoriji američke mornarice. Zli jezici, međutim, tvrde da pojasevi za spasavanje koji su tom prilikom navučeni na Ivicu Račana i Stjepana Mesića nisu bili slučajni. Da su želje jedno a mogućnosti drugo, govore i recentne ankete prema kojima čak dve trećine ispitanika pozitivno gleda na ulazak Hrvatske u "Partnerstvo za mir". Istovremeno, manje od polovine Hrvata misli da je njihova zemlja zaista spremna za ovu vojnu integraciju. Hrvatskoj se članstvo u "čekaonici" NATO-a nudilo još pre dve godine, a "Dvajt Ajzenhauer" i tada je paradirao pred Otrantskim vratima. Prava prilika ukazala se godinu dana kasnije, kad su američki avioni počeli da bombarduju Beograd i Srbiju. Bez obzira na pragmatizam nove hrvatske vlasti koja upadljivo često ponavlja da nema nikakve kontakte sa državnim vrhom susedne Jugoslavije, zdrav razum govori suprotno. Prijem Hrvatske u "Partnerstvo za mir" najbolji je dokaz izobličenih prisnosti dveju država. Istina je da je izborna pobeda socijaldemokrata i liberala s početka ove godine Hrvatsku približila "zapadnoj čekaonici", ali je sasvim sigurno da se ona tamo ne bi našla da bivša vlast nacionalne vazdušne koridore nije ustupila NATO-u. Veoma pojednostavljeno, reč je o klasičnoj "nadnici za strah" kojom je Zapad platio usluge Tuđmanovog režima. Kamate su, međutim, završile u džepovima političara novog kova. Onih koji su na vreme shvatili da se kurtoazija uvek najviše isplati. Pogotovo kad večerate s oficirom koji tečno govori jezik protivnika, a niste sigurni da li je on zaista džentlmen.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu