Hrvatska ušla u Partnerstvo za mir. EU stvara vlastitu odbranu. SAD prave antiraketni štit. Srbija se uspešno brani od "američkih prostitutki" i terorista, školovanih na vlastitim univerzitetima

      (Od dopisnika NIN-a iz Italije)
       Sastanak ministara spoljnih poslova zemalja članica NATO-a održan je sredinom prošle nedelje u italijanskom gradu umetnosti Firenci. Dvodnevni samit, prvi u ovom veku, ostaće obeležen novom i neobičnom karakteristikom. Neobičnom i novom, barem kada se uzmu u obzir svi prijašnji sastanci ove snažne vojnopolitičke organizacije i njenog političkog sastava, moćnih šefova diplomatija, a ona je - nedoslednost.
       Na sastanku praktično nisu donete nikakve odluke. Doduše, niko se ni sa kim nije u potpunosti složio, ali nije bilo ni velikih protivrečja. Više od stotinu govornika iz četrdeset šest zvaničnih delegacija (19 stalnih članica vojnog saveza i 27, uključujući i Hrvatsku, članica Partnerstva za mir) uglavnom su birali reči, gotovo se izvinjavajući jedni drugima. Ništa ove prekaljene diplomate i vešte birokrate nije moglo izbaciti iz takta pa ni Kosovo o kojem se, začuđujuće, malo govorilo. Za njih je rat na Kosovu ad acta a činjenica da se u ovoj pokrajini i danas jednako gine kao pre godinu dana samo je razlog za sleganje ramenima. Svi su strpljivo saslušali svoje kolege, izloženo primili k znanju i eventualno opravdali gafove kao, na primer, ruskom ministru Ivanovu Ojdanićevu posetu, čak su i Englezi, do sada uvek skeptični prema EU, snizili tonove i nagovestili slaganje s novim identitetom evropske odbrane. Zanimljivo, u svakoj drugoj prilici gospođa Olbrajt bi menjala boje kao semafor, a sada se čak pohvalno izrazila o ideji.
      
       Svi osim nas
       Možda je to ipak bio samo gospođin manevar kojim je ublažila iznenađenje evropskih partnera kada je, u izvesnom smislu, zatražila ruski konsenzus za realizaciju američkog antiraketnog štita. Na kraju, svi su se razišli s čvrstim ubeđenjem da će ipak, bez obzira na obećanja, učiniti samo ono što će biti u interesu politika njihovih zemalja. Naravno, ta ubeđenja nisu mogla ući u zapisnik, pa da nije bilo primanja Hrvatske u Partnerstvo za mir i da se Rusija, već članica ovog NATO-vog predsoblja, nije ponovo, posle više od godinu dana, vratila za pregovarački sto, ko zna da li bi se uopšte i donela bilo kakva rezolucija.
       Nema sumnje da su rigorozna pravila i kriterijumi za pristup NATO-vom partnerstvu za mir popustili pred interesima politike koja se vodi prema Balkanu. Uopšte, saradnja s ovim vojnim savezom, više nego ikada, poprimila je karakter "toplo - hladno". Ukoliko ste poslušni ili bar čvrsto obećavate poslušnost, NATO će vas, bez posebne provere prošlosti, vojne sposobnosti i ekonomske opskrbljenosti, primiti za partnera. Tako se dogodilo da su sada sve balkanske zemlje, osim Jugoslavije, postale partneri za mir.
       Hrvatska, gotovo iz diktature, utrčala je pod zajednički kišobran, a NATO-u nije palo ni na kraj pameti da proveri koliko je njenih satnika, brigadira i generala, "zaslužnih" za Medački džep, Gospić i druga stratišta, još u aktivnoj službi. Nikoga u ovom trenutku ne zanima koliko je Hrvatska za tih pet meseci promene političkog kursa istinski uspela da očisti sve svoje institucije od ljudi zaraženih Tuđmanom. Hrvatsku je bilo važno primiti zbog Jugoslavije.
       Bilo je važno da ionako najosamljeniji čovek na svetu, Milošević, bude još više sam. A to koliko je hrvatski ministar Tonino Picula uspeo da predstavi svoju zemlju kao respektabilnu regionalnu silu i koliko su ga pažljivio slušali, pokazuje jedna fotografija na Bi- Bi-Sijevom sajtu, na kojoj se, uz vest o prijemu Hrvatske u Partnerstvo, vide tenkovi okićeni srpskim zastavama.
       Nije, međutim, ni Jugoslavija zauvek odbačena. Saradnja s njom je samo zamrznuta i takva će ostati sve dok je na vlasti Milošević, naglašavali su to gotovo svi na samitu. Italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini, valjda stoga što je bio domaćin, odvažio se čak da naglasi nužnost saradnje i pod postojećim uslovima. Nisu mu protivurečili. I fakat, u Beograd je odmah posle samita otputovao italijanski ambasador Đovani Karaćolo. Ovaj će gospodin zameniti ambasadora Sesu, a iako je i on u rangu ambasadora, obavljaće funkciju otpravnika poslova. Učinjeno je to zbog toga da se izbegne susret s Miloševićem. Akreditive za otpravnike poslova primaju ministri spoljnih poslova a ne predsednici.       
      
       Organizacija evropske odbrane
       Jedina dosledna učesnica samita bila je ruska delegacija. Njen šef Igor Ivanov očitao je prisutnima bukvicu o potpuno ispolitiziranom sudu u Hagu koji se ne bavi onim za šta je osnovan, progonom ratnih zločinaca po Hrvatskoj i Bosni, nego Kosovom i opravdavanjem svoje pogrešne politike bombardovanja i razaranja Jugoslavije. Energičnost Ivanova popustila je tek kad je s Olbrajtovom prešao na dogovaranja o Klintonovoj poseti Rusiji. Inače, i Rusi su pozdravili ideju o organizaciji čisto evropske odbrane, bez američkog upliva i bez njihovih vojnika i tehnike. Slažu se Rusi, slažu se i Amerikanci, još samo da se slože i svi Evropljani. S obzirom na cenu poduhvata, to će ipak biti malo teže. Nemačka, na primer, danas troši za odbranu 1,5 odsto nacionalnog dohotka, a narod se buni da je i to previše.
       Šta će se dogoditi kad bude trebalo finansirati novu, samo evropsku odbranu? Amerikanci za svoj antiraketni štit od država-terorista, Irana i Severne Koreje, verovatno nemaju finansijskih problema, ali oni bi time mogli da prouzrokuju probleme druge vrste. "Trebalo bi se osigurati", kaže nemački ministar Joška Fišer, "da ovo ne motiviše Rusiju i Kinu pa da krenu s Vašingtonom u trku u naoružavanju." Generalni sekretar NATO-a, lord Džordž Robertson je napomenuo da bi se SAD o svojim namerama svakako morale konsultovati sa evropskim partnerima, na šta je Olbrajtova odmah pristala.
       U Firenci, dakle, nije bilo žučnih dijaloga pa je, verovatno zbog toga, izostao i najavljivani žestoki protest mladih autonomista, revolucionarnih levičara, ambijentalista i ostalih alternativaca. Ispred obnovljene srednjovekovne tvrđave Baso, u kojoj se skup održavao, umesto očekivanih nekoliko desetaka hiljada žestokih protestanata, mirno je prodefilovalo možda pet-šest hiljada građana, namazanih raznim bojama, gurajući ispred sebe male kartonske tenkove sačinjene od kolica iz samousluga. Možda je od sve galame najzanimljiviji i najubedljiviji bio slogan "NATO je šerif globalizacije".
       Tvrđavu ali i sve hotele i mesta gde su se kretale delegacije NATO-a čuvala je armija policajaca. Snajperisti po krovovima, terasama i kontejnerima za smeće, ronioci po kanalizaciji i reci Arno, helikopteri, blindirana kola, karabinjeri na konjima. Oružja, opreme i municije bilo je za više od dva dana ratovanja ali, na sreću, "rata" nije bilo. Ako važi ona narodna da se po jutru dan poznaje, onda u svemu ovome ima i nečeg ohrabrujućeg. Narogušeni, drski i mrski pedesetogodišnji NATO, u novi milenijum ulazi manje svađalački raspoložen i s malo više podignutim obrvama.
      
       ĐOKO MALINIĆ