NASLOV: "Galeb"
AUTOR: A. P. Čehov
REDITELj: Stevo Žigon
POZORIŠTE: Narodno pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       U Žigonovoj predstavi, scena na kojoj se odigrava radnja "Galeba" nije verna, naturalistička kopija delića ruskog socijalnog miljea s kraja XIX veka, već je pre teatralizovana, impresionistička evokacija pejzaža, godišnjeg doba i celokupne atmosfere u kojima se dešava nekoliko intimnih, prigušenih ljudskih tragedija. Istina, nad pozornicom, koju je kreirao Boris Maksimović, ne prostire se široko, duboko ravničarsko nebo; na njoj nema ni svetlucavog jezgra iznad koga lete božanski slobodne ptice. Ali, iz dubine te scene neprestano dolazi odjek glasova i šumova života, što impresivno sugeriše da je čovekova patnja i konkretna i tajanstvena, da je on u bezizlaznoj situaciji, da mu pomoć neće stići niotkuda.
       Zapravo, ta scena, koja prvo prikazuje kosi, travnati proplanak, gde vlada savršen red, a potom unutrašnjost spahijske seoske kuće, u kojoj je sve haotično, na opipljiv, pozorišni način otelovljuje ono o čemu Čehov govori u "Galebu". Ona je, u stvari, projekcija čovekovog unutrašnjeg poraza, sloma njegovog pokušaja da u haosu svakodnevice uspostavi poredak, da kreacijom osmisli svoju tužnu, besmislenu, neautentičnu egzistenciju. A tako oblikovan scenski prostor, s implikacijama koje sadrži, pomaže gledaocu i da lakše shvati da su neostvarene, nesrećne ljubavi, kojih u "Galebu" ima napretek, i same deo te neostvarive ljudske čežnje za istinitim, nefalsifikovanim, harmoničnim postojanjem.
       U toj priči o potrazi za autentičnim životom Žigon identifikuje dve vrste ljudi: jedne koji su od nje već odustali i deformisali se u lutke u nekoj vrsti balzakovske, društvene, ljudske komedije; i druge koji istrajavaju i zbog toga doživljavaju duboke lične drame. Predstavnici prvih su Arkadina i Trigorin; drugi su oličeni u Nini i Trepljevu. Do pauze, kada dominiraju Arkadina i Trigorin, predstava je bučna i lažno vesela; posle nje, dok u prednji plan dolazi stradanje None i Trepljeva, ona je mnogo utišanija, ima uzbudljiv tragičan ton.
       Ali, kontrast između prvog i drugog dela predstave je za nijansu grublji nego što bi smeo da bude. To potiče otuda što samo jedna glumica, Ivana Žigon, u ulozi Nine, i dvojica glumaca, u sporednijim ulogama, Marko Nikolić, kao Dorn, i Mida Stevanović, ispunjavaju u potpunosti zahteve i pisca i reditelja. Ostali, a pogotovo Ljiljana Blagojević, kojoj je poverena uloga Arkadine, i Milan Čučilović, koji tumači lik Trepljeva, u tome ne uspevaju. Arkadina je, recimo, isuviše gruba, nije prefinjena i glamurozna žena. Njene emocije su plitke, ogoljene, uprošćene. Ona je i dominantna, posesivna osoba, pomalo liči i na feministkinju, koja na scenu dolazi pravo iz gimnastičke sale gde je sebi dokazivala da je u svakom pogledu ravna muškarcima. S druge strane, Trepljev ne ume da se nametne, ne polazi mu za rukom da se njegova senka nadnosi nad zbivanja i kad nije na pozornici. U njemu ne naziremo iscrpljujuće unutrašnje treperenje i zato njegovo samoubistvo podseća na običan incident, na preteran gest koji se mogao i izbeći.
       Nina je sasvim drukčija. Lepa je, nervozna, istanjenih živaca, neprestano drhti iznutra. Ona krije da je zbunjena, obuzeta strepnjom od nečeg nepoznatog, nasmrt preplašena; s mesečarskom sigurnošću ide kroz neprijateljsku šumu života. Osećanja koje pokazuje su diskretno saopštena, jedva primetna, a ono što se prikriva toliko je sugestivno, tako vidljivo. A u finalu predstave, dok se na scenu s nebesa obrušava moćna, dramatična, božanstvena Masneova muzika, njena gluma je majstorski redukovana, gotovo svedena na ono što njene oči kazuju publici o duševnom stanju u kome se nalazi.
       Na primeru predstave "Galeba" još jednom se potvrđuje stara istina da tačno i dobro izvođenje komada koje je Čehov napisao ne zavisi isključivo od rediteljske invencije, od ispravnosti njegovih intencija. Da bi one došle do izražaja, potrebni su glumci posebnog senzibiliteta, sposobni da izraze raspoloženja što iščezavaju u magnovenju i za sobom ne ostavljaju ništa osim osećanja prolaznosti i besciljnosti, podudarnost bliskog i dalekog, neobičnost najsvakodnevnijih stvari, u suštini, mikrokosmos čovekovog unutrašnjeg sveta. Dabome, oni se retko okupljaju u istom času, na istom mestu, u istom pozorištu...