Štrajk prosvetnih radnika napokon je ugušen, ali su oni po školama započeli svojevrsni "beli štrajk" - rade bez volje i motivacije

      Prosvetni radnici opet su slomljeni - posle štrajkova, što zakonski sa skraćenjem časova na tridest minuta, što potpunim prekidom nastave, sada se pred kraj školske godine sve prividno vratilo manje-više u normalu. Međutim, najgore što je moglo da se dogodi srpskom školstvu, to se i dogodilo - Vlada Srbije nije pokazala nimalo razumevanja za (nije preterano reći) bedan položaj prosvetnih radnika, pa su oni, umorni od uzaludnih obustava rada, pretnji i pritisaka koje su trpeli, počeli svojevrstan "beli štrajk". On se ogleda u, reklo bi se, potpunoj konfuziji koja vlada po školama. U većini se radi "normalno" po 45 minuta, bez volje i motivacije, a negde su profesori u zakonskom štrajku - časovi su skraćeni na 30 minuta.
       U ovakvoj situaciji, treba li reći, gube svi: deca, koja već treću godinu nemaju normalnu nastavu, roditelji koji su očajni jer su nemoćni, a svesni koliko su im deca, ni kriva ni dužna, potpuno ometena u obrazovanju, i na kraju, sami prosvetni radnici, koji su takođe roditelji i moraju hraniti sopstvenu decu.
       Ako pođemo od notorne činjenice da svaka vlast koja misli na budućnost svoje zemlje ulaže u obrazovanje, neminovno dolazimo do zaključka da je to ovde poslednja briga. Kako inače tumačiti činjenicu da se baš prosvetni radnici drže na granici poniženja - sa prosečnom platom od 1 800 dinara (za profesora srednje škole) dok se plate policiji i vojsci povećavaju za 80 odsto?
       Tako dolazi u pitanje krunski argument vlasti da za povećanje plata, što je osnovni zahtev prosvetnih radnika, nema novca. Da je srpski budžet (bar onaj zvanični) više nego tanak, nije potrebno ni objašnjavati ni obrazlagati. Pitanje su samo prioriteti, odnosno odluka vlasti kome će se zakinuti. Prosvetni radnici su, u dosadašnjim podelama, po pravilu, baš u toj grupi.
      
       Srpska posla
       Posle vrlo odlučne namere, manifestovane u zajedničkom nastupu sva četiri sindikata, da se u štrajku istraje do ispunjenja zahteva, s jedne strane, i takođe čvrstom stavu vlade da ne popusti, s druge, nastalo je stanje koje se, po predanju, naziva "srpska posla": državni sindikat, kao najbrojniji i sa najviše uticaja u vlasti, samostalno potpisuje, početkom marta, sporazum sa poslodavcem u liku Vlade Srbije o povećanju cene rada dva puta po deset odsto, što nije ni polovina onoga što je tražila Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije. Neposredno pre toga, deo škola, uglavnom iz grupe nezavisnih sindikata, otpočeo je potpunu obustavu rada, pa su ovaj postupak doživeli kao ubacivanje klipova u točkove i partiju faktički odigranu u korist vlade, a na štetu svojih članova, za čije se interese, po definiciji, sindikat bori.
       U državnom sindikatu, naravno, ove optužbe odbijaju: "Tačno je da smo tražili više, ali smo i ovo jedva dobili, posle mučnih pregovora. Daleko od toga da se s ovim platama može živeti, ali tražiti povećanje od šezdeset odsto nije realno", kaže za NIN Miodrag Kamperelić, sekretar Samostalnog sindikata obrazovanja Srbije. On napominje da je besmisleno štrajkovati pojedinačno, jer se samo masovnim odzivom može uspeti: "Ovako razbijeni, ne možemo ništa da uradimo", kaže Kamperelić.
       Kolege iz Unije sindikata, pak, upravo ovom sindikatu zameraju razbijanje, što je izazvalo da se štrajk umrtvi:
       "Državni sindikat kumovao je ovome jer je faktički čuvao poslodavca od zaposlenih. Po svaku cenu pokušavali su da se stave na čelo štrajka, kao i prethodnih godina. Složili smo se da nastupamo zajedno, a onda su predstavnici ovog sindikata sami sa vladom potpisali sporazum", kaže u razgovoru za NIN Radovan Pavlović, predsednik Unije sindikata obrazovanja Srbije.
       S ovim stavom slaže se i Zorica Blagojević, sekretar Foruma beogradskih gimnazija, koja za NIN kaže: "Protokol koji je sa vladom potpisan, mogu slobodno reći, bezobrazluk je i sramota. Vlada želi da s malo novca i uz pomoć pretnji uguši štrajk. Profesori, s druge strane, ne žele više da rade za pet kifli. Svi prosvetni radnici su nezadovoljni, ali ovi koji još štrajkuju, imaju hrabrosti da istraju."
       Radovan Pavlović napominje da je štrajk najpre ugušen po osnovnim školama jer se, po prirodi stvari, učitelji najviše plaše. Zorica Blagojević smatra da uopšte nije bitan broj škola koje još štrajkuju, neka ih je i deset, to bi za ministra prosvete morao biti znak da nešto nije u redu.
      
       Tvrd nastup
       Stanje je upravo suprotno. Pređašnji ministar Jovo Todorović nije krio svoju nemoć da reši problem. Čak je, iznosi Pavlović, prilikom jednog sastanka sa predstavnicima sindikata rekao da "ima odobrenje sa najvišeg mesta da ih primi". Posle je podneo ostavku, a na njegovo mesto postavljen je Milivoje Simonović. Kakva je direktiva novom ministru stigla "sa najvišeg mesta", može se samo nagađati, ali je sasvim jasno da nije ona koju su prosvetari očekivali. "Novi ministar je prilično tvrdo nastupio, za razliku od prethodnog, koji je štošta dozvoljavao", kaže Kamperelić.
       Kao prva mera, profesorima koji su štrajkovali umanjene su po tom osnovu plate za mart. Najgore su prošli profesori koji su "iskočili" iz zakonskog štrajka i potpuno obustavili rad. Zato je u Kragujevcu, kako za NIN objašnjava Milan Đokić, u šest škola bio ponovo potpuno obustavljen rad. Sada su i one opet počele da rade. "Razlog za ponovnu potpunu obustavu rada jeste umanjivanje akontacije za mart od 25 do 40 odsto. To je podelilo profesore, jer su plate smanjene samo onima koji su skratili časove na 30 minuta, dok su oni koji nisu štrajkovali, dobili cele plate", kaže Đokić.
       Stanje u kragujevačkim školama je nepromenjeno, kako za naš list objašnjava Pavle Milosavljević, načelnik odeljenja Ministarstva prosvete u Kragujevcu: "U početku su motivi zaista bili socijalni, ali su sada isključivo politički - bije se po obrazovanju kao žili kucavici društva. Nema para kojima bi se nadoknadilo to što deca gube. Svako skraćenje časova pogoduje onima koji su i ranije bili pasivni radnici", kaže Milosavljević.
       I profesori i roditelji slažu se da "nema para kojima bi se nadoknadilo ono što deca gube", pa upravo zbog toga ne shvataju, najblaže rečeno, nemar sa kojim se država odnosi prema ovoj "žili kucavici". U Osnovnoj školi "Dositej Obradović" u Kragujevcu sada se radi normalno, kako nam je rekao direktor Zoran Kovačević. Na pitanje da li su profesori zadovoljni sadašnjim platama, direktor kaže da oni žele da njihove zarade prate stanje u privredi.
       Dodatni problem izazvala je odluka vlade da isplatu toplih obroka prebaci na gradove i opštine. Time im je zadala teške glavobolje jer u gradskim budžetima "nema mesta" i za ovaj izdatak pa je profesorima čak i taj prihod učinila neizvesnim. Topli obroci isplaćuju se zasada šaroliko.
      
       Deca gube
       Ovaj trenutak je izuzetno delikatan za dalju sudbinu zahteva profesora: bliži se kraj školske godine, zaključuju se ocene i velika je odgovornost i rizik sada održavati štrajk. Potom dolazi letnji raspust, kad je štrajk nemoguć, a do jeseni je vlast opet "kupila" vreme, i to za sitne pare. Prosvetari kažu da će njihovi dalji potezi zavisiti od ponašanja vlade i ministra prosvete. "Sudeći po ponašanju ministra Simonovića, koji ignoriše postojanje nezavisnog sindikata i nagoveštava da će zaigrati na kartu pritiska na profesore, izazvaće kontraefekat i dati nam povoda za još žešći protest", kaže Radovan Pavlović. Ministar je, napominje Zorica Blagojević, bio dužan da primi profesore, a on je umesto toga počeo da direktorima izdaje naređenja o sankcijama prema profesorima. "Mi hoćemo da radimo, ali kao ljudi. Pružamo otpor tihom štrajku, u kome deca najviše gube", kaže Zorica Blagojević.
       Misli li, na kraju, vlast i o deci, ili je samo brinula kako da uguši štrajk? Sve ukazuje na to da ona na profesore svaljuje krivicu što se u ovoj zemlji (bar) tri godine ne ide u školu kao u normalnim zemljama. Najgore je što sadašnje školske generacije, stasale u poslednjih desetak godina, nisu imale priliku da saznaju kako se uopšte živi, pa i školuje u jednoj normalnoj zemlji. O tome mogu saznati samo iz predanja, možda baš svojih profesora. Oni to vreme pamte.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ
      
      

Upisi Za razliku od nastave na fakultetima koja je iznenada dekretom prekinuta, osnovci i srednjoškolci će, po svemu sudeći, dočekati regularni kraj školske godine i uspeti da pripreme prijemne ispite za upis u srednje škole i na fakultete.        Upis u srednje škole traje od 24. do 30. juna, osim za đake koji žele da pohađaju specijalizovane srednje škole, gde upis počinje nešto ranije. Princip upisa isti je kao i prethodnih godina - boduje se uspeh, plus prijemni iz srpskog i matematike, s tim što ove godine dodatne bodove dobijaju đaci koji su osvojili jedno od prva tri mesta na takmičenjima iz ova dva predmeta. U većim gradovima tradicionalno su najpopularnije gimnazije - tamo konkuriše mnogo više đaka nego što ima mesta.        Upis na fakultete traje od 26. juna do 14. jula, prijemni ispiti su od 3. do 5. jula, a rezultati se objavljuju do 10. jula. Na beogradskim univerzitetima ima 17 130 mesta, dok je u celoj Srbiji predviđeno ukupno 40 000 mesta za brucoše na fakultetima i još        15 000 na višim školama. To je taman toliko koliko đaka završava srednje škole. Praktično, za svakog srednjoškolca u Srbiji rezervisano je mesto na fakultetu. Četvrti razred srednje škole završava oko 65 000 učenika.        Ovo na prvi pogled deluje sasvim apsurdno, jer ispada da obrazovna politika u ovoj državi predviđa da svi jednog dana postanu intelektualci. Pozadina je, zapravo, drugačija: uopšte nije bitno koliko će studenata da završi fakultete, nego koliko će da se upiše: prvo, odlaže se socijalna tenzija pošto za svršene maturante sada ionako nema posla. Drugo, podilazi se porodicama i izbegava njihov gnev što im dete nije dobilo indeks, i treće, ali nikako najmanje važno, sakupiće se i novac, jer školovanje ovde nije više besplatno: najskuplja godišnja školarina za samofinansirajuće studente iznosi 35 000 dinara na fakultetima umetnosti, a za sufinansirajuće polovina te sume. Najjeftiniji su Pravni i Fakultet političkih nauka (koji važe za masovne fakultete). Tamo samofinansirajući studenti prvu godinu studija plaćaju sedam hiljada dinara, a sufinansirajući tri i po hiljade dinara.