O posredničkoj misiji Mila Đukanovića, između Srba i Albanaca na Kosovu, granicama Jugoslavije, naknadi štete od NATO bombardovanja...

      Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu izaziva različite ocene. Dok je Donatorska konferencija Pakta ocenjena veoma uspešnom, Evropska unija, koja treba da je nosilac poslova u Paktu, ozbiljno je kritikovala sopstvenu politiku prema zapadnom Balkanu, a američki diplomata sa iskustvom u regionu je na jednom zatvorenom skupu nedavno izjavio da je "više Milošević obnovio u Srbiji nego Pakt stabilnosti na celom Balkanu". U javnosti je bilo primedbi i na račun samog Bode Hombaha, nemačkog političara koji je specijalni koordinator Pakta. On, međutim, deluje veoma samouvereno, šireći optimizam u maniru profesionalnog političara, dok u zbijenom rasporedu lica, zemlje i gradovi defiluju pred njim kao na traci.
      
       U razgovoru za NIN vođenom prilikom njegove prošlonedeljne posete Crnoj Gori, gospodina Hombaha zamolili smo da najpre kratko definiše mehanizam kojim koordinira.
       - Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu podržava sopstvene napore zemalja u regionu u rekonstrukciji demokratskih institucija, ekonomskom razvoju i stvaranju više sigurnosti, unutrašnje i spoljašnje. On to podržava putem savetovanja, partnerstva i materijalne pomoći.
      
       Kako procenjujete konkretne rezultate Pakta godinu dana od njegovog osnivanja?
       - Zaista sam iznenađen koliko mnogo je Pakt učinio do sada u svim oblastima. Uglavnom se čuje samo za najveće projekte koji se finansiraju, ali kada sam, na primer, juče bio u Dubrovniku, sreo sam dva autobusa na kojima je bio znak: "Godinu dana Pakta stabilnosti: pravi put". Rečeno mi je da je to bio sastanak evropskih parlamentaraca, koji su govorili o ljudskim i manjinskim pravima, a u Budvi sam sreo profesora, člana nemačke akademske konferencije, koji sa kolegama iz jugoistočne Evrope razgovaraju o novoj organizaciji univerzitetskog obrazovanja u ovom regionu. Dakle, stvari cvetaju, posvuda se odvijaju aktivnosti čak i kada ih mi nismo svesni.
       Jasno je da je a sradnja među zemljama u regionu bolja nego ikada ranije. Crna Gora je postigla dogovor sa Albanijom, razgovara i sa Hrvatskom o problemima koje imaju, Rumunija i Bugarska su se konačno dogovorile o izgradnji mosta, Rumunija se dogovara sa Moldavijom... Mogu vam dati dug spisak: premijeri zemalja u regionu su se samo u poslednjih šest meseci sreli četiri puta, zemlje regiona su zajednički pripremile 400 projekata, a donatori su samo za narednih 12 meseci izdvojili 2,4 milijarde evra. A da ne govorimo o brojnim aktivnostima na nacionalnom nivou, kao u Japanu, gde žele da daju 230 miliona dolara za Pakt tokom jedne godine. Zaista postoji dinamika kako sa strane zemalja regiona, tako i onih drugih: zemlje regiona dobro rade zajednički, a zemlje "stare Evrope" ih podržavaju.
      
       Ima, međutim, i kritika: da je novac koji stiže pod firmom Pakta samo preimenovan a da je zapravo već ranije isplaniran po drugim osnovama, da je implementacija veoma spora, da nedostaju nove ideje...
       - Ništa u životu ne prolazi bez kritika, to je normalno. Što manje znaju, to žešće kritikuju. Video sam u novinama prikaz izveštaja Ujedinjenih nacija u Ženevi u kome se kaže da zemlje regiona nisu uvučene u proces Pakta, iako su gotovo svi predlozi projekata stigli upravo od tih zemalja. Oni nisu razgovarali sa nama pre nego što su to pisali. Tražili smo da nam pošalju tu studiju, ali je još nismo dobili. Ali to je normalno. Mi imamo 31 učesnika Pakta koji su mu pristupili na samitu u Sarajevu, 28 članova osoblja u kancelariji koordinatora, diplomate iz 16 zemalja, koji zaista kataliziraju, podstiču i guraju stvari napred. Puno je ljudi koji nas podržavaju u mnogim važnim organizacijama. Ali naravno ima i 10 000 ljudi koji stoje na marginama i koji znaju bolje. Naše iskustvo protivreči tim kritikama: kontakti nikada nisu bili tako intenzivni kao sada, ideje nikada nisu bile tako kreativne, a procesi nikada tako brzi.
       Jedna stvar je jasna: dokle god Pakt stabilnosti postoji, biće uvek prekasno i premalo, jer su problemi toliko veliki i toliko hitni. Ali Pakt je bez stvarne alternative. Borimo se protiv sporosti i birokratije, oni koje pritiskamo i od kojih tražimo, više nisu srećni, ali to je naš posao.
      
       Dolazak u Crnu Goru predstavlja još jedan primer pridavanja značaja ovoj republici i njenom statusu u okviru Pakta stabilnosti.
       - Od osnivanja Pakta blisko sarađujem sa odgovornim ljudima u Crnoj Gori. Pratio sam njihov ličan i načelan pristup tokom tog perioda. Kada sam ih upoznao pre nekoliko meseci, bili su veoma nervozni i zabrinuti u pogledu budućnosti njihove zemlje, a sada su mnogo opušteniji, optimističniji i imaju osećaj da se stvari odvijaju u pozitivnom pravcu. Čitava međunarodna zajednica podržava Crnu Goru. Ne znam nikoga ko politički ne sledi tu liniju, čak su i birokratske prepreke u Svetskoj banci i Evropskoj investicionoj banci korak po korak prevaziđene. Evropska unija je svojim centralnim budžetom predvidela 55 miliona evra za Crnu Goru ove godine, a mnoge zemlje imaju i bilateralne programe. To je, takođe, uvek u izvesnoj meri premalo i sporo, u poređenju sa onim što bih ja želeo, ali ima pozitivan efekat. Propaganda gospodina Miloševića da je on dobio više iz Pekinga nego Crna Gora iz Brisela je smešna. Siguran sam da kada budemo ponovo govorili o tome iduće godine, videćemo da je Crna Gora napravila značajan pomak u političkom, ekonomskom i društvenom smislu. Drago mi je što vidim kako su ljudi ovde odgovorni, kako imaju izbalansiran pristup nastojeći da izbegnu konflikt i promovišući pozitivan razvoj.
      
       Možete li biti tako optimistično raspoloženi i povodom situacije na Kosovu i Metohiji, gde ste takođe boravili nedavno?
       - Ne. Možda je dodatno uticalo na raspoloženje to što je ta poseta bila u vreme proslave pravoslavnog Uskrsa, ali ja sam zaista bio izuzetno deprimiran. Glavni projekat, od koga sam očekivao mnogo, još nije dao efekte. Možda ja to vidim na pogrešan način zato što radim sa zemljama koje nisu u tako teškoj situaciji. Gospodin Kušner mi je rekao da vidi progres na Kosovu, ali ja sam bio tužan uvidevši koliko je situacija loša za Srbe. Bio sam impresioniran onim što mi je vladika Artemije rekao i odlučio sam da zaista moramo početi sa snažnom akcijom podrške. U okviru projekta bratskih gradova naći ćemo partnere za srpske enklave.
       Moj koncept je da krizna žarišta treba da budu pacifikovana spolja, ali ne od strane "stare Evrope" već njihovih suseda. Zato sam bio zadovoljan kada sam čuo od predsednika Đukanovića da bi želeo da povede posredničke razgovore između Srba i Albanaca na Kosovu. To je prava kultura Pakta stabilnosti - inicijative nastaju u regionu, mi samo dajemo podršku. Potrebni su nam neki dobri signali iz regiona jer u "staroj Evropi" čujete samo loše stvari. Ta psihologija promena, nove ere, veoma je važna za motivaciju u regionu, ali i za uverenje ljudi koji treba da dođu kao investitori i turisti, jer stvari su ovde zapravo bolje nego što se misli.
       Mislim da gradimo spiralu optimizma i nade, ali to naravno zahteva da obe strane nešto učine: zemlje "stare Evrope" da brzo ispune svoja finansijska obećanja, a niko ih ne pritiska više od mene, to činim i rečima koje ne biste upotrebili; a zemlje regiona da uspešno sarađuju i mirno rešavaju probleme. To je put ka zajedničkoj Evropi. U toj zajedničkoj Evropi još će biti konflikata, o njima će se raspravljati kao što se sada čini u "staroj Evropi" na konferencijama, a ne više ratovima. Mislim da činimo značajne korake u tom pravcu.
      
       O Kosovu i Crnoj Gori govorite kao da su to nezavisne države. U dokumentima, na primer, na Donatorskoj konferenciji Pakta u Briselu, Kosovo i Crna Gora uvek su navođeni zasebno. Stiče se utisak da se tako podržava njihova nezavisnost, pogotovo s obzirom na to da SRJ nije članica Pakta stabilnosti.
       - Na svakoj konferenciji postoji prazna stolica za Jugoslaviju. To činimo namerno i to svako može videti. Čim se problem reši, Jugoslavija će biti u Paktu.
      
       Ali da li su Crna Gora i Kosovo delovi Jugoslavije ili nisu?
       - Ne govorim sada o pravnom pitanju granica. Moj ideal je zasnovan na prostom principu: činimo jedni drugima ono što možemo učiniti, a ono što još ne možemo učiniti odložimo za kasnije. Na pitanje koje mi postavljate mogu odgovoriti jedino kada budemo imali demokratsku Jugoslaviju. Ta demokratska Jugoslavija biće jača i privlačnija nego što se to čini spolja. Ja sam potpuno u saglasnosti sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, nema sumnje da je to najbolja osnova. Sve drugo bi samo pojačalo konflikt. Bio sam impresioniran kako su ljudi u Crnoj Gori pažljivi kada se radi o tom pitanju. Na primer, kako žele dobre odnose sa Beogradom, da ostave tu pozitivnu opciju otvorenu za budućnost, ali ne žele da budu uvučeni u spiralu propadanja koju je Milošević kreirao. Tako su postupili i kada je reč o moneti, kako ne bi bili uvučeni u inflaciju - to je samozaštita, samospasavanje od ekonomskog propadanja i socijalnog haosa. Ja samo mogu da podržim takav pristup.
      
       Mislite li da postoji realna opasnost da Srbija na dugi rok bude zaobiđena u infrastrukturnom smislu, s obzirom na ulaganje u koridore koji prave svojevrstan prsten oko nje?
       - Ja to ne znam, niti iko drugi. Ne zna se koliko će dugo narod Srbije dozvoliti da njime upravlja neko s kime niko iz međunarodne zajednice nije voljan da sarađuje. To je pitanje za narod Jugoslavije. Susedi se navikavaju na ideju da je zaobilaženje Jugoslavije normalno, ali naravno samo kao rešenje iz nužde. Ja bih bio srećniji kada bismo od sutra mogli zajednički da krenemo u izgradnju mostova, puteva, železnica. To je pitanje prilika i mogućnosti koje imamo. Dugoročno, Jugoslavija mora pripadati zajednici ako želimo prosperitet i stabilnost. Ja sam prilično siguran da će se to desiti, to je normalan tok razvoja stvari. Istorija nas uči da političke okolnosti kakve imamo sada u Srbiji mogu trajati dugo, ali ne zauvek.
      
       Govori se o više od dve milijarde evra za Srbiju ako se promeni vlada i zemlja uključi u Pakt stabilnosti. Mnogi građani Jugoslavije, međutim, smatraju da je ulaganje tog novca zapravo obaveza Zapada s obzirom na štete koje su pričinjene NATO bombardovanjem.
       - Ne volim da govorim o novcu, načinima njegovog davanja, to uvek zvuči prilično neprijatno. Ali, naravno, novac je važan faktor u rekonstrukciji ili konstrukciji razvoja zemlje. Tačno je da je u finansijskim kalkulacijama oko dve milijarde evra predviđeno za Jugoslaviju, ali to bi bio samo početak. Reći ću vam šta bi bila glavna stvar: da ekonomija počne opet normalno da funkcioniše, da investitori počnu da dolaze, proizvodnja, trgovina. Taj novac bi samo bio osnova na kojoj bi te stvari postale moguće. Postoje dugotrajni kontakti u poslovanju sa Jugoslavijom. Ona ima obrazovane ljude, iskustvo u proizvodnji, i ako se da signal za start, za njeno ponovno otvaranje prema svetu, zaista može doći do ozbiljnog napretka. Ali jednu stvar ne smemo zaboraviti: iako je jako loše što je konflikt razrešen nasilno, iako je za mnoge ljude bilo teško da se saglase sa odlukom da je NATO došao, postoji tačka oko koje se čitav svet složio, uključujući i Rusiju: da je neko morao zaustaviti Miloševića u njegovom nasilništvu. Postalo je jasno da nije više moguće prihvatiti takvo delovanje protiv jedne etničke grupe samo zbog toga što je to etnička grupa. Akcija je, dakle, bila usmerena protiv takvog njegovog ponašanja, svakako ne protiv nacionalnih interesa i čitavog srpskog naroda. Ta činjenica, nažalost, nije jasna u Srbiji, jer gospodin Milošević kontroliše veliki broj medija. On je zabrinut i čini to kako bi se izbeglo suočavanje sa istinom jer mu to može doneti velike probleme, a demokratija uvek počinje sa istinom.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      
      

Gospodin Kušner mi je rekao da vidi progres na Kosovu, ali ja sam bio tužan uvidevši koliko je situacija loša za Srbe

      
      

Propaganda gospodina Miloševića da je on dobio više iz Pekinga nego Crna Goraiz Brisela je smešna