Knjige ne pružaju odgovore: samo proširenje perspektive i malo više informacija, što će nam pomoći da bolje sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo

      Treba čitati knjige. Kad to kažem, ne mislim da su pisci nekakvi nepriznati zakonodavci sveta, baštinici svetske mudrosti, ako nešto slično uopšte postoji. Ne treba pristupati knjigama na način onog pileta iz crtanog filma, koje je, zahvaljujući raznoraznim priručnicima, uvek uspevalo da nadmudri blesavog Sofronija, kome je na kraju jedino ostalo da priupita: "Imaš li još tih mudrijaških knjiga?" Knjige ne pružaju odgovore: samo proširenje perspektive i malo više informacija, što će nam pomoći da bolje sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo. Jer rečeno je da je optimizam, zapravo, nedostatak informacija.
       Ako bismo čitali samo pisanija naših književnika, Vuka, Steriju, Domanovića, ili Boru Ćosića, to bi nam, ako ništa drugo, pomoglo da shvatimo da gadosti u kojima živimo nisu započele tek pre deset, ili petnaest godina, već da je to, sasvim izvesno, proces koji traje li traje...
       Moram, nimalo patriotski, da priznam da su oba pisca stranci. Doduše, jedan je baćuška, gotovo naš: reč je o Bjelinskom i o njegovom poznatom pismu Gogolju. U tom pismu, između ostalog, Bjelinski kaže i sledeće: "Rusiji nisu potrebna propovedanja (već ih je čula), ni molitve (već ih je mnogo puta izgovorila), već buđenje svesti njenog običnog naroda o ljudskom dostojanstvu, jer je toliko mnogo vekova izgubljeno u blatu i đubrištu, potrebni su joj prava i zakoni koji nisu podređeni učenjima crkve nego zdravom razumu i pravdi, i poštovanje tih zakona, koliko je god moguće."
       Može li se bolje opisati ono što treba da uradimo? Ne radi li se baš o tom dostojanstvu? Jer, ko god je imao psa i raspitivao se o dresuri, mogao je da nauči da najdelotvornije sredstvo dresure nije nekakav poseban trening, ni kažnjavanje, već obična vežba u kojoj psa ostavite da stoji na jednom mestu, sve dok mu ne dozvolite da se pomeri. Tako ga najlakše naučite ko je kome gazda. Naravno, u slučaju da vas posluša, pošteno ga nagradite: litrom mleka, ili ulja, ili možda kojom kilom šećera...
       Nije li upravo dresura ono čemu smo svakodnevno izloženi, u raznim redovima pred prodavnicama, svim vrstama šaltera, studentskim menzama, na autobuskim stanicama, ili na besmislenom poslu, sa platom koju nikako ne dobijamo, ili od koje nikako ne možemo da preživimo? Nije li to upravo protiv ljudskog dostojanastva, protiv svih zakona, zemaljskih i nebeskih?
       Drugi odlomak delo je jednog Irca, Džemsa Džojsa, čoveka koji je u pravom smislu paradigma stalne borbe za očuvanje ljudskog dostojanstva, u svakom smislu. Džojs je imao hrabrosti da baci istinu u oči otadžbini, krmačetini koja je prožderala tolike generacije irske mladeži i njenim nacionalističko-klerikalnim prvacima, da bi ostao veran sebi i svom umetničkom pozivu. Ironijom sudbine, upravo tim svojim stavom postao je zaštitni znak iste te Irske, dok su lideri protiv kojih se pobunio ostali najveća mrlja u njenoj istoriji. Na jednom mestu, u romanu "Portret umetnika u mladosti", njegov junak Stiven kaže: "Moji preci su odbacili svoj jezik i uzeli drugi. Oni su dozvolili šačici stranaca da ih potčini. Uobražavaš li ti da ću ja sopstvenim životom i ličnošću plaćati njihove dugove? Zašto?"
       Zvuči poznato, zar ne? Ne radi li se i ovde o nekakvim nesređenim računima, o dugovima koje treba platiti?
       Neko krajnje zloban bi rekao da su naši roditelji, zapravo, odigrali veliku predstavu Geteovog "Fausta". Neko realan bi podsetio da je rečeno kako je američka spoljna politika utvrđena još početkom veka i da se nije menjala... I još je rečeno da Amerikanci nikada nisu osvajali oružjem: njim su samo kažnjavali. Osvajali su dolarima. Po toj logici, mi smo odavno osvojeni. Danas, kada bi trebalo vratiti te dolare, sada bi da ratuju sa tim Amerikancima, sada bi da se igraju onog dečijeg puj-pike-ne važi. Sada vole da govore o novim generacijama, koje neće pitati šta država može da učini za njih, već šta oni mogu da učine za nju i slične gluposti. Da mi našim životima i ličnošću plaćamo njihove dugove, upravo to.
       Treba razoriti taj matrix u njihovim glavama, treba da omogućimo generacijama naših roditelja da shvate da su činili greške, stravične greške i da nemaju više nikakvo pravo da odlučuju bilo o čemu. Pogotovo ne o životima drugih.
       (Autor je student iz Beograda)