Predrag Simić: Put u Rambuje (6)

      Dejtonski sporazum je okončao rat u Bosni i Hercegovini ali je, istovremeno, vratio Kosovo i Metohiju na vrh liste balkanskih kriznih žarišta. Na izričit zahtev jugoslovenske delegacije, dejtonska konferencija se nije bavila kosovskom krizom, ali je američka administracija neposredno posle potpisivanja sporazuma i ukidanja sankcija Ujedinjenih nacija jednostrano uvela tzv. spoljni zid sankcija prema SRJ kojim je onemogućen povratak SRJ u međunarodne organizacije uslovljavajući to rešavanjem kosovske krize. I u opoziciji i u vrhu vladajuće partije sredinom devedesetih bilo je onih koji su shvatali u kom pravcu ide kriza, ali zvanični Beograd sporo je reagovao. Uprkos relativno povoljnih okolnosti, početkom 1996. jugoslovenska politika povukla je tek nekoliko polovičnih poteza na Kosovu i Metohiji, možda i zbog toga što se Dejtonski sporazum uspešno sprovodio u Bosni i Hercegovini, što je situacija u južnoj srpskoj pokrajini bila relativno mirna i što su se odnosi SRJ sa međunarodnom zajednicom povoljno razvijali sve do jeseni 1996. godine. U proleće i leto u Beograd su se vratili ambasadori vodećih zapadnih zemalja (samo su SAD šefa svoje misije zadržale na nivou otpravnika poslova) dok su se zapadnoevropske diplomate doslovce utrkivale ko će dovesti više svojih poslovnih ljudi u Jugoslaviju.
       Jula 1996. godine Aleksandar Despić, predsednik Srpske akademije nauka, predložio je početak pregovora o "mirnoj, civilizovanoj odeli i razgraničenju" Kosova i Metohije duž etničkih linija, obnavljajući predlog Dobrice Ćosića. Albanski intelektualci s Kosova i Metohije su predlog primili s nepoverenjem a srpski političari, i u vlasti i u opoziciji, ostali su ravnodušni. Slobodan Milošević je u govoru u Prištini 25. juna 1997. naglasio da Kosovo i Metohija ostaje integralni deo Srbije odbijajući albanski zahtev za povratak na stanje pre ustavnih promena 1989. i odbijajući internacionalizaciju problema. Određeni napredak u srpsko-albanskim odnosima postignut je zahvaljujući diskretnoj diplomatiji monsinjora Vinčenca Palje iz vatikanskog kolegijuma "Sveti Euđidio" i nemačkog diplomate Martina Luca (bivši ministar-savetnik nemačke ambasade u Beogradu i predstavnik za Kosovo i Metohiju tadašnjeg specijalnog izaslanika UN za Bosnu Karla Bilta). Više zapadnoevropskih i američkih nevladinih organizacija je, uz manje-više otvorenu podršku svojih vlada, pokušalo da organizuje srpsko-albanski dijalog i pokrene politički proces s mrtve tačke. "Projekt za etničke odnose" Univerziteta u Prinstonu je u saradnji s Demokratskim centrom i fondom "Otvoreno društvo" iz Beograda već juna 1995. godine organizovao prvi skup u Beogradu koji je privukao pažnju time što su na njemu učestvovali predstavnici dve vladajuće partije - Socijalističke partije Srbije (Goran Perčević) i Nove demokratije (Tahir Hasanović) kao i više predstavnika srpskih i albanskih političkih partija.
       Dve godine kasnije, od 7. do 9. aprila 1997, u Njujorku je održana druga runda. Iako su predstavnici SPS-a aktivno učestvovali u pripremama, oni su izostali sa skupa zbog odbijanja američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt da se sretne s delegacijom SPS-a. Umesto njih, tadašnju vladajuću koaliciju u Srbiji predstavljala je Nova demokratija (Dušan Mihajlović i Ivan Đorđević) a učestvovali su i predstavnici vodećih opozicionih stranaka Vuk Drašković (SPO), Miroljub Labus (Demokratska stranka), Vesna Pešić (Građanski savez), Dragoljub Mićunović (Demokratski centar) kao i Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose.
       Skup je održan u vreme velikog političkog potresa u Albaniji koji je doveo i do zaokreta američke politike prema Balkanu koja u režimu Salija Beriše više nije videla "stub stabilnosti". Prema rečima Dragoljuba Mićunovića, američki učesnici u Njujorku nisu se ustezali da kosovskim Albancima otvoreno poruče da ne mogu očekivati američku podršku u stvaranju druge albanske države.
       Zajedničko saopštenje: Kada je zajednička politička deklaracija već bila usaglašena, predstavnik DSK-a, Hidajet Hiseni potpis albanske strane je uslovio povratkom političkog statusa Kosova i Metohije na status ljuo ante, tj. na stanje kakvo je postojalo pre promena ustavnog zakona pokrajine 1989. godine. Tek na insistiranje rukovodioca projekta profesora Alena Kasofa da bi izostanak njihove saglasnosti pre svega pogodio albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji, usvojeno je zajedničko saopštenje koje je imalo sledeće tri tačke.
       Prva: Kosovo je ozbiljan problem koji nalaže hitno rešenje. Bez međunarodnih podsticaja i pomoći postojeće odsustvo poverenja dve strane nije moguće prevazići ni postići trajno rešenje; Druga: Problem je moguće rešiti jedino međusobnim sporazumom putem dijaloga bez prethodnih uslova ili prejudiciranja mogućeg ishoda; Treća: Sporazum se mora zasnivati na načelima demokratizacije, uzajamnog uvažavanja, poštovanja i individualnih i kolektivnih ljudskih prava i unapređivanja regionalne stabilnosti uvažavanjem Helsinških načela koja se odnose na granice. Privremeno rešenje iziskuje demokratsko Kosovo i demokratsku Srbiju. Prihvaćen je stav, koji će biti karakterističan za sve kasnije slične pokušaje, da se srpsko-albanski dijalog mora voditi "korak-po-korak", tj. da se mnogobrojni otvoreni problemi moraju rešavati jedan po jedan i to od jednostavnijih ka složenijim. Iako je u Njujorku dogovoreno da se dijalog nastavi "na regularnoj osnovi u Beogradu, Prištini ili drugom odgovarajućem mestu" do nastavka nije došlo.
       Nemačka fondacija "Bertelsman" je početkom septembra 1996. godine na Rodosu organizovala konferenciju o "albanskom pitanju", zapravo o krizi na Kosovu i Metohiji kojom će početi trogodišnji projekt i, možda, najozbiljniji pokušaj za rešenje ovog problema. Iako se radi o privatnoj zadužbini, međunarodne aktivnosti "Bertelsmanove fondacije" u bliskoj su vezi s nemačkim Ausnjartiges Amt-om (Ministarstvo inostranih poslova). Na pitanje u čemu se sastoji nemački interes za Kosovo i Metohiju, nemačke kolege najčešće su odgovarale da je neuspeh Srbije da pronađe rešenje za južnu srpsku pokrajinu "izvezao" deo kosovskog problema u Nemačku koju je sredinom devedesetih preplavilo između 120 i 140 000 albanskih azilanata.
       Iako su srpski "geopolitičari" sumnjali da se u pozadini krio nemački interes za jugoistok Evrope, novi Drang nacht Südosten tek će se tokom rata NATO-a protiv Jugoslavije pokazati mnogo delikatnija priroda ovog interesa. Već u tom trenutku u Evropskoj uniji je preovladalo mišljenje da je rat u Bosni i Hercegovini pokazao slabosti tzv. Zajedničke i odbrambene politike Evropske unije i da se ona mora potvrditi upravo na Balkanu (tj. na kosovskoj krizi) ili je neće biti. I inicijativa Bertelsmanove fondacije bila je uvod za najozbiljniji evropski pokušaj da se otvori srpsko-albanski dijalog i pronađe političko rešenje kosovskog problema iz koga će, u jesen 1997. godine, poteći i političke inicijative u zajedničkom pismu Klausa Kinkela i Ibera Vedrina vlastima u Beogradu i koje će konačni neuspeh doživeti na konferenciji u Rambujeu.
       Moje ranije iskustvo u radu s Bertelsmanovom fondacijom bilo je povoljno. Godine 1991-92. sudelovao sam u radu studijske grupe za Istočnu Evropu, u vreme kada je zbog uzavrelih antisrpskih raspoloženja u nemačkim medijima već samo prisustvo nekog iz Beograda moglo u javnosti da kompromituje poduhvat. Fondacija je u konačnoj verziji izveštaja objavila moj prilog u celini iako su mi neke kolege u grupi diskretno stavile do znanja da će neki moji stavovi izazvati negativne reakcije. Uprkos tome poziv za učešće na konferenciji o "albanskom pitanju" primio sam s određenom nelagodnošću zbog toga što sam na preliminarnom spisku učesnika bio jedini predstavnik iz Srbije. Fondacija je kasnije na ovu konferenciju iz Srbije pozvala više učesnika. Odazvali su se samo Ratomir Tanić i Milan St. Protić a kasnije se projektu priključio i istoričar Dušan Bataković. Pozive su dobile i mnoge ličnosti iz Albanije, Nemačke, Holandije, Grčke i Velike Britanije čime su bili stvoreni uslovi za ozbiljan dijalog.
       Izuzev Ratomira Tanića, koji je predstavljao Novu demokratiju (u to vreme koalicionog partnera u vladi Srbije), ovog puta su izostali predstavnici vladajućih partija u Srbiji. Prisustvo beskompromisnog kritičara srpskog režima, Milana St. Protića, u velikoj meri je odražavalo stavove srpske opozicije. Albance s Kosova i Metohije i Albanije predstavljale su vodeće političke ličnosti poput Fehmija Aganija, Edite Tahiri, Ise Zimberija, Bujara Bukošija, Vetona Suroija, Gazmenda Pulje, Neritana Ceke, Genca Pola i dr.
      
       Zahtevi Albanaca: Konferencija na Rodosu nije donela bitniji napredak. Ona je, međutim, uspela u startu da otkloni neke od propagandnih poruka i otvori put konstruktivnom dijalogu koji će se voditi tokom naredne dve godine na konferencijama u Minhenu (januar 1997), Atini (april 1997), grčkom ostrvu Halkiju (1997) i, konačno, u Solunu (april 1998).
       Predstavnici kosovskih Albanaca kao uslov za početak dijaloga najčešće su postavljali zahtev za povratak ustavnih rešenja iz 1974. godine i ukidanje kasnijih zakona Skupštine Srbije, u prvom redu zakona o postupcima republičkih organa u vanrednim situacijama od 26. juna 1990. kojim je zavedeno vanredno stanje (koje je kasnije ukinuto ali su odredbe zakona ostale na snazi) i zakona od 13. jula 1990. godine kojim je raspuštena Skupština Kosova. Glavni zahtev bio je da bi se kosovskim Albancima morao priznati status konstitutivnog naroda SRJ obrazlažući to činjenicom da su oni daleko brojniji od Crnogoraca. Najveća slabost albanske argumentacije bila je nesposobnost da odgovore na pitanje zbog čega bojkotuju srpske političke institucije i time, de facto, održavaju politički status ljuo u Srbiji koji bi lako mogli izmeniti ukoliko bi izlaskom na izbore zauzeli tridesetak mesta u srpskom parlamentu.
       Konferencija na Rodosu podudarila se s objavljivanjem sporazuma o normalizaciji obrazovnog sistema na Kosovu i Metohiji koji su 1. septembra 1996. godine potpisali Slobodan Milošević i Ibrahim Rugova i koji je bio najveći (nažalost i jedini) prodor tokom devedesetih godina. Konferencija se završila zaključkom da se oforme tri radne grupe koje bi činili po jedan srpski i jedan albanski predstavnik sa zadatkom da iznesu poglede na tri moguće opcije: status ljuo plus, autonomija i otcepljenje. Pošto ni u jednoj od tri grupe nije bilo moguće pripremiti zajednički stav na narednoj konferenciji (20. i 21. januara 1997) u Centru za političke studije u Minhenu predstavljeno je devet priloga.
       Modeli autonomije: Najsloženija debata vodila se u drugoj grupi koja se bavila mogućim modelom autonomije za Kosovo i Metohiju u kojoj smo se nalazili Gazmend Pulja i ja. I dok je Pulja izašao s tzv. horizontalnim modelom autonomije koji je, zapravo, zagovarao refederalizaciju SRJ i stvaranje "Republike Kosovo" u okviru rekonstruisane jugoslovenske federacije, ja sam predložio tzv. vertikalni model autonomije Kosova i Metohije u Srbiji polazeći od modela autonomije Južnog Tirola u Italiji. Treći pristup ponudio je Dušan Bataković koji je, sledeći ranije predloge Srpske akademije nauka i umetnosti kao i španska i italijanska iskustva stavio u sklop sveobuhvatne regionalizacije Srbije.
       Nemački stručnjaci iz toga su izvodili zaključak da je ključna uloga međunarodne zajednice. "Pošto su konstitutivne republike SFRJ objavile svoju nezavisnost, međunarodna zajednica ih je priznala kao suverene i nezavisne države. U svom mišljenju broj 1 Badinterova komisija utvrdila je da deklaracije o nezavisnosti Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine ne predstavljaju secesiju nego disoluciju ('razdruženje' prim. P.S.) SFRJ. Komisija je tretirala bivše republičke granice kao granice koje štiti međunarodno pravo i uskratila etničkim grupama koje su živele na teritoriji SFRJ pravo na samoopredeljenje. Evropska zajednica (EZ) i njene države-članice zasnovale su svoju politiku prema Jugoslaviji na statusu republika kada su, 16. decembra 1991. godine, prihvatile da priznaju nezavisnost svih onih novih država u Istočnoj Evropi koje su bile u skladu sa smernicama EZ o priznanju novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Ove smernice su se odnosile, između ostalog, na obaveze Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi u pogledu prava nacionalnih manjina."
       Strani učesnici su predložili da Evropska unija svoje moguće priznanje statusa Kosova i Metohije kao republike u sastavu SRJ uslovi ovim zahtevima.
       Učestvujući u raspravi istakao sam da bi argument protiv statusa Kosova i Metohije kao treće jugoslovenske republike bio to što bi on doneo kontradiktorna ovlašćenja, odnosno, "ustavni paradoks" sličan onom iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Naveo sam da bi Srbi prirodno očekivali da se republički status Kosova i Metohije unutar SRJ veže s ulaskom Republike Srpske u SRJ budući da Ustav SFRJ nije dopuštao bosanskohercegovačkim Srbima (i Hrvatima) takav status diskriminišući ih u tom pogledu više nego kosovske Albance. Albanski učesnici su tvrdili da bi ulazak Republike Srpske u jugoslovensku federaciju bio krupan korak ka ujedinjenju svih Srba u srpsku nacionalnu državu.
       Predistorija mog predloga o "tirolskom modelu" autonomije za Kosovo i Metohiju počela je 1992. godine kad smo u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu odlučili da izradimo seriju "studija slučajeva" položaja manjinskih etničkih zajednica u Evropi u pokušaju da pronađemo prihvatljiva rešenja za kosovski problem. "Modele" Severne Irske i Baskije odmah smo odbacili pošto u tom trenutku u ovoj britanskoj pokrajini nismo pronašli ništa što bi moglo biti prihvatljivo u rešavanju kosovske krize. Iako su modeli Španije kao države regija i Belgije bili nešto zanimljiviji, ni oni nisu nudili prihvatljiva rešenja. Model Švajcarske svakako je atraktivan ali smo se složili da je on nastao kao rezultat veoma dugog istorijskog procesa i da bi se neke analogije pre mogle potražiti u stanju međunacionalnih odnosa u jedinoj uspešnoj evropskoj konfederaciji (danas je pre federacija nego konfederacija) sredinom prošlog veka nego danas. Konačno smo došli do jedina dva modela koji su, po našem mišljenju, nudili određena rešenja: Alandska ostrva u Finskoj i Južni Tirol u Italiji.
       Uspešan primer: Alandska ostrva su, verovatno, najuspešniji model autonomije u Evropi u dvadesetom veku koji je nastao još početkom dvadesetih godina kada je švedsko stanovništvo ovog finskog arhipelaga posle Oktobarske revolucije i povlačenja Rusa zatražilo prisajedinjenje matici i kad je specijalna komisija Lige naroda ceneći političke, etničke, demografske i geostrateške činioce, utvrdila model autonomije koji se, uz određene izmene, očuvao sve do današnjih dana. Na osnovu ovog iskustva, 1995. godine predstavnici Ujedinjenih nacija, Sjedinjenih Država i Rusije predložili su sličan model za Srpsku krajinu u Hrvatskoj (takozvani plan Z-4) koje su vlasti u Kninu, nažalost, odbile.
       Problem Južnog Tirola trajao je, s manjim ili većim intenzitetom, sve do početka devedesetih godina kada je na dnevni red došlo pitanje prijema Austrije u Evropsku uniju. U tom trenutku Italija i Austrija sklopile su složen ugovor kojim su rešeni problemi autonomije ovog regiona na severu Italije koji je predstavljao problem od 1918, kad je on, posle Prvog svetskog rata, pripojen Italiji.
       Na izvestan način stanovništvo Južnog Tirola koje govori nemački, posle ulaska Austrije u Uniju, našlo se u sličnom položaju u kome su se našli Srbi i Hrvati posle stvaranja Jugoslavije: iako se nije radilo o nacionalnoj državi, najveći deo ovih naroda našao se unutar granica zajedničke države, u ovom slučaju supranacionalne organizacije kakva je danas EU. Granica između Italije i Austrije na Breneru više nije delila Severni i Južni Tirol a prepreke koje su razdvajale njihovo stanovništvo su otklonjene. Otuda je i "tirolski model" za kosovski problem polazio od pretpostavke da bi srpsko-albanski etnički problem, koji je, na izvestan način bio "igra nulte sume" (gde jedan dobija drugi neizbežno gubi) i, kao takav bio nerešiv, trebalo uz pomoć EU, pretvoriti u međudržavni problem gde između Jugoslavije i Albanije dugoročno postoji značajna kompatibilnost interesa, pre svega interesa obe zemlje da uđu u Evropsku uniju.
       Poruka predloga naišla je na pozitivan prijem među evropskim učesnicima koji su u njemu otkrili mogućnost da aktivno doprinesu rešavanju kosovske krize. Avgusta 1998. godine, u vreme kada je rat na Kosovu i Metohiji već počeo, "Dojče vele" je objavio da su vlasti u Beogradu prihvatile predlog i da je na osnovu njega moguće očekivati pozitivan ishod krize.
       Dva su razloga zbog kojih je ovaj proces naglo prekinut i događaji na Kosovu i Metohiji krenuli u suprotnom pravcu. Prvi je bilo delovanje albanskih nacionalista u OVK. Drugi je, verovatno, bila greška jugoslovenske politike koja je, vođena unutrašnjim političkim motivima, nastojala po svaku cenu da spreči internacionalizaciju kosovske krize zbog čega je jugoslovenska delegacija napustila zasedanje tzv. Kontaktne grupe u Bonu krajem 1997. godine, kad je nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel pokušao da stavi kosovski problem na dnevni red. Internacionalizacija kosovske krize nije se mogla sprečiti, ali u to vreme moglo se uticati da se ona dogodi na način koji bi dugoročno bio povoljan i koji bi sprečio kasniju političku izolaciju otvarajući, istovremeno, odnose sa Evropskom unijom.
       Dušan Bataković je polazio od ideje o Srbiji kao regionalnoj državi, koje je razvila Srpska akademija nauka i umetnosti, konkretno, Miodrag Jovičić u svojoj istoimenoj knjizi. Iako je ovaj predlog prvobitno predviđao da čitava Jugoslavija bude preuređena kao regionalna država, zbog otpora Crne Gore gubitku nacionalnog suvereniteta i statusa republike kasnije je ograničen samo na Srbiju koja bi trebalo da postane država dvanaest regija. Bataković je, zajedno s akademikom Jovičićem, Zoranom Lutovcem, Časlavom Ocićem, Kostom Čavoškim i Dragoljubom Popovićem razradio predlog u dokumentu pod naslovom "Predlog demokratskog rešenja pitanja Kosova i Metohije" koji je dobio podršku vladike raško-prizrenskog Artemija, crkvenih vlasti i velikog broja kosovskih Srba na crkveno-narodnom saboru koji je održan u Prištini 25. i 26. januara 1997. godine. On je podrazumevao dva uslova: da demokratski izabrani predstavnici Srba i etničkih Albanaca postignu konsenzus o mirnom i dogovornom rešenju za problem Kosova i Metohije" i "konstitutivnu skupštinu, slobodno izabranu od svih građana zemlje, koja bi ratifikovala novi ustav koji bi, pored drugih dubokih strukturnih promena ustavnog sistema, uspostavio novi oblik državne organizacije - regionalnu državu, u kojoj bi region Kosova i Metohije pronašao svoje zakonsko mesto".
       Evoluiranje ka kantonizaciji: Predlog je kasnije evoluirao u pravcu kantonizacije Kosova i Metohije, najpre u dva (Kosovo i Metohija) a kasnije više kantona koji bi odražavali njihovu etničku strukturu. Ekspertska grupa je u ovom predlogu razradila ustavna i zakonska rešenja ne samo za kantone nego i za etnički mešovite gradove kao i čitavu pokrajinu (dvodomna skupština s uzajamnim pravom veta na odluke od suštinskog značaja za dve etničke zajednice). Srpska pravoslavna crkva, koja se u međuvremenu postepeno odvojila od politike vlasti u Beogradu, i seosko stanovništvo u pokrajini podržali su ove predloge videći u njima poslednju priliku da se spreči gubitak Kosova i Metohije.
       Kosovski Albanci, koji su u prvom trenutku povoljno reagovali na ove predloge, kasnije su ih odbacili shvatajući da nepopustljiva politika vlasti u Beogradu i interesi Zapada guraju događaje na Kosovu i Metohiji u sasvim drugom pravcu. U određenom smislu, i neki Albanci razmišljali su u ovom pravcu. Na primer, maja 1997. godine iz Prištine me je telefonom pozvao predsednik Kosovskog helsinškog komiteta Gazmend Pulja tražeći da mu nabavim zakonska akta koja regulišu autonomiju Svete Gore (Atosa) u Grčkoj u nameri da slična rešenja ponudi i za srpske manastire na Kosovu i Metohiji.
       Na sastanku u proleće 1997. godine u Atini, stručnjaci Bertelsmanove fondacije ponudili su dokument pod naslovom "Politički predlozi za kosovski konflikt" o kome se raspravljalo na sastanku radne grupe na grčkom ostrvu Halki u septembru, kao i prilikom posete delegacije Fondacije Beogradu u oktobru iste godine. Ideja je bila da strategija političkog rešenja kosovske krize ima tri faze: u prvoj bi srpska i albanska strana potpisale "Pismo o namerama" u kojem bi se postigla saglasnost o merama za jačanje poverenja bez prejudiciranja krajnjih statusnih rešenja za Kosovo i Metohiju; u drugoj fazi bi se, uz međunarodnu podršku, ove mere sprovele i postigao napredak u nizu konkretnih pitanja, u trećoj fazi rešilo bi se pitanje statusa pokrajine.
       Radni ručak kod Grubera: Delegacija Bertelsmanove fondacije s usaglašenim dokumentom došla je u Beograd septembra 1997. i tom prilikom je bivši nemački ambasador u Jugoslaviji Vilfred Gruber priredio radni ručak kojem su, pored učesnika projekta, prisustvovali i politički predstavnici Srba i Albanaca, uključujući Ratomira Vica iz Socijalističke partije Srbije i Fehmija Aganija i Editu Tahiri iz Demokratskog saveza Kosova. Profesor Jozef Janing je u optimističnom tonu izložio rezultate rada i predloge radne grupe.
       Posle njega reč je uzeo Fehmi Agani, saglasio se s konstatacijom da je radna grupa ponudila mnoga korisna rešenja ali da ih albanska strana ne može ozbiljno uzeti u razmatranje ukoliko se status Kosova i Metohije ne vrati na stanje do 1989. godine, tj. na ustavna rešenja iz 1974. Uprkos tome što smo se tokom mukotrpnog dvogodišnjeg rada već u preambuli ponuđenog dokumenta dogovorili da se ne prejudiciraju bilo kakva statusna pitanja, kosovski Albanci su ovakvim stavom vratili sve na početak, posle čega ambasadoru Gruberu nije preostalo ništa drugo do da završi sastanak, a Bertelsmanova delegacija vratila se neobavljenog posla.
       Da se raspoloženje Albanaca prema čitavom poduhvatu menja govorilo je već odbijanje Vetona Suroija da se pojavi na zasedanju radne grupe na ostrvu Halki iako je učestvovao na redovnom godišnjem seminaru ELIAMEP-a koji se održavao nekoliko stotina metara dalje.
       Već početkom oktobra nemačko Ministarstvo inostranih poslova pokušalo je da oživi inicijativu predlogom da u Beograd doputuju tadašnji politički direktor u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova Volfgang Išinger i američki izaslanik za Jugoslaviju ambasador Robert Gelbard. Poseta, do koje je trebalo da dođe 21. oktobra, najpre je, na zahtev američke strane, odložena za nedelju dana zbog izbora u Crnoj Gori, a potom je otkazana. Već početkom novembra predlog identične sadržine Beogradu su uputili nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel i njegov francuski kolega Iber Vedrin, što je nagoveštavalo suštinske razlike u pristupu Evropljana i Amerikanaca kosovskoj krizi koje će postati očigledne naredne godine kao i na konferenciji u Rambujeu u februaru 1999.
       Klaus Kinkel i Iber Vedrin su u proleće naredne godine došli u Beograd u pratnji veće grupe nemačkih i francuskih spoljnopolitičkih stručnjaka, uključujući predstavnike Bertelsmanove radne grupe kao i francuskih stručnjaka koji će te godine preuzeti inicijativu kao domaćini srpsko-albanskog dijaloga na nevladinom nivou. Pošto, zbog statusnih promena, više nije bilo moguće organizovati susret sa evropskim stručnjacima u IMPP-u, sastanak sam organizovao u Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Beogradu gde je vođena podsticajna rasprava posle koje su mi i Jozef Janing i Mišel Fuše predložili da dijalog nastavimo, ali za to ni u zvaničnom ni u nezvaničnom Beogradu više nije bilo raspoloženja.
       Zvanični Pariz, međutim, nije odustao i u leto i jesen 1998. godine u organizaciji Fondacije Danijel Miteran (udovice bivšeg predsednika Fransoa Miterana) i Međunarodne federacije za ljudska prava održane su u francuskom parlamentu tri runde srpsko-albanskih razgovora. I jedna i druga strana učestvovale su s dosta jakim delegacijama. Tako su, na primer, s albanske strane učestvovali Fehmi Agani, Mahmut Bakali, Veton Suroi i drugi poznati albanski političari i intelektualci s Kosova i Metohije a srpsku stranu predstavljale su vodeće ličnosti opozicione scene, uključujući lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića, Vesnu Pešić i izvestan broj beogradskih intelektualaca srednje generacije. Međutim, politička zbivanja na srpskoj i albanskoj političkoj sceni u prvi plan su izbacili pitanje da li postoje zajednički interesi i da li je moguća politička saradnja demokratske opozicije u Srbiji i albanskih političkih partija na Kosovu i Metohiji. U Srbiji se, posle stvaranja nove vladajuće koalicije početkom 1998. godine, političko stanje naglo pogoršavalo. Nove vlasti zaoštravale su represiju ne samo na Kosovu i Metohiji nego i unutar same Srbije, opozicija je posle uspeha u jesen/zimu 1997. godine izgubila inicijativu a njen veliki deo je posle bojkota izbora krajem iste godine ostao izvan parlamenta. Slično se događalo i s Demokratskim savezom Kosova koji je naglo gubio podršku kosovskih Albanaca prepuštajući inicijativu ekstremistima u "Oslobodilačkoj vojsci Kosova".
       Poslednji pokušaj u proleće iste godine učinila je i Bertelsmanova fondacija na konferenciji u Solunu 20. i 21. aprila. Centralna ličnost bio je Adem Demaći, osnivač prvih "marksističkih-lenjinističkih" grupa na Kosovu i Metohiji (preteča OVK), "albanski Nelson Mandela" i ličnost čija je politička zvezda rasla s opadanjem uticaja DSK, Ibrahima Rugove i Fehmija Aganija. Demaći je došao u pratnji bliskog saradnika Albina Kurtija, jednog od lidera novog i radikalizovanog studentskog pokreta u Prištini. Tom prilikom on je predstavio svoj projekt (o kome se u to vreme mnogo govorilo i pisalo) o novoj državi Balkaniji koja bi obuhvatala Srbiju, Crnu Goru i Kosovo i Metohiju. Iako on, u suštini, nije nudio ništa novo u odnosu, na primer, na pomenuti projekt Gazmenda Pulje o refederalizaciji Jugoslavije, činjenica da je Demaći u to vreme bio duhovni vođa novonastajućeg pokreta oličenog u "Oslobodilačkoj vojsci Kosova", izazvala je živo interesovanje prisutnih, uključujući i mnogobrojne grčke novinare.
       Veliku pažnju izazvala je i pojava vladike raško-prizrenskog Artemija i jeromonaha Save koji je u to vreme iza sebe imao snažnu podršku srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji i koji je postao prvi srpski crkveni velikodostojnik u novije vreme koji je uspeo da otvori vrata američkog Kongresa i drugih najviših američkih i zapadnoevropskih institucija.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Decenija (1989-99) u kojoj se od ukidanja autonomije po Ustavu SFRJ iz 1974. stiglo do "KFOR autonomije" i potpune internacionalizacije kosovskog pitanja proces je koji će se dugo analizirati i razjašnjavati. Predrag Simić viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku u Beogradu (inače bivši direktor Instituta), spoljnopolitički savetnik predsednika SPO Vuka Draškovića i sam učesnik događanja u završnoj fazi napisao je knjigu o tome, koja uskoro izlazi u izdanju izdavačke kuće NEA iz Beograda. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove.