Četrnaest kilometara debelog i opasnog mora koji Afriku deli od "raja" biće ništavna prepreka za sve koji bi da u tom "raju" žive

      (Od našeg dopisnika iz Španije)
       Svakodnevni napisi u španskoj štampi o stotinama novih pokušaja da se iz Maroka, preko četrnaest kilometara širokog Gibraltarskog moreuza, ilegalno pređe u Španiju, nedvosmisleno govore da je imigracija dostigla takve razmere da se samo policijskom pooštrenom kontrolom granice ona ne može zaustaviti. U prošloj godini, Španija je odbila da primi na svoju teritoriju, a time i na teritoriju Evropske zajednice, gotovo milion imigranata koji su, bez ikakvih dokumenata, zatražili ulaz. Bilo je uhapšeno i pedeset hiljada onih koji su čamcima, pod okriljem noći, u duplom dnu kamionskih prikolica, u buretu izbačenom sa nekog broda ili na bilo koji drugi način uspeli da savladaju sve prepreke i dokopaju se španskog tla. Tragična lista onih koje su prevarile, opljačkale vešte mafijaške grupe s obe strane moreuza, onih rasutih po "supermarketima" seksa, droge i sitnog a nasilnog kriminala koji ovako otplaćuju mafijašku pomoć, iz dana u dan sve je duža. I nikada podaci neće biti tačni jer neće biti ni onih koje su snažne morske struje odnele sa sobom. Od 1988. g. na toj listi je dve stotine pedeset umrlih u svom pokušaju. I još sto dvadeset od prošlog januara, pronađenih na strmim morskim obalama.
      
       "Putni troškovi"
       Marokanski "Liberasion" tvrdi da je ovih za kojima će malo ko pustiti suzu samo u protekloj deceniji 3 450. I može mu se verovati. Prepuni zatvori Kadiza i Alhecirasa, iz kojih se autobusima u ćelije drugih zatvora svakodnevno prevoze tek pristigli "bez papira", govore dovoljno jasno o razmerama ove mukle ljudske reke. Ovu pravu lavinu imigranata, među kojima su najbrojniji Marokanci, Nigerijci i stanovnici subsaharskih zemalja a prate ih sve češće Kinezi, Rumuni, Albanci, Iračani, Turci, smatraju poznavaoci, izazvana je novim Zakonom o strancima, donetim u martu ove godine.
       Po njemu, svako ko može da dokaže da je u Španiju ušao pre juna 1999. godine, može da legalizuje svoj status. Takvih je, po procenama vlasti, bilo oko sto hiljada, rasutih po poljima vrele Alemerije i gradilištima širom Španije. No, sve ovo prepričano bezdušnim mafijaškom jezikom u emigrantsko, nadom ustreptalo uvo koje traži spasa, pretvara se u "otvoren" poziv i gotovo "dobrodošlicu" svakome ko to poželi. I ko uplati dve, tri hiljade dolara mafijaškom blagajniku za "putne troškove". I to odmah jer cena raste kako se približava jul, poslednji mesec važnosti pomenutog zakona.
       Španske vlasti preduzimaju sve mere koje smatraju primerenim događajima; pojačavaju kontrolu granica, sastaju se sa kolegama iz Maroka, razmenjuju iskustva i prave zajedničke planove, angažuju nemala sredstva za prvu pomoć, informisanje, adaptaciju i traženje bilo kakvog posla za imigrante. Treba očekivati i hitnu reformu Zakona o strancima kako bi ulazak imigranata u Španiju dobio regularan, planiran i prirodan tok.
       U ovom poslednjem, vladu očekuje oštar sukob sa socijalističkom opozicijom i nevladinim, humanitarnim organizacijama. I možda još važnije, sa stalnim zahtevom sektora agrikulture i građevinarstva da joj se omogući veliki broj jevtine radne snage kao pogonskog motora razvoja. Prve rezultate u svemu ovome za sada donekle daje samo oštra kontrola kopnene granice Seute i Melilje sa Marokom. Ali zato se prelaz preko moreuza u trošnim, prenatrpanim čamcima povećava iz časa u čas.
      
       Rezignacija i bezizlaz
       "Ako nam zatvore Gibraltarski moreuz, ulazićemo preko Kantabrije ili Galicije na severu"- kaže mladi Marokanac dok čeka pogodnu noć za prelaz u Španiju. Može se, dakle, granica ojačati duplom, troduplom visokom žicom, osvetliti najsnažnijim reflektorima i osmatrati danonoćno jakim policijskim patrolama opremljenim najsavremenijim pripadajućim aparatima, i sve to sa zemlje, mora i vazduha ali ova rečenica marokanskog imigranta sadrži svu nemoć ovakvih postupaka. Jer, znamo, emigracija nije nikako stvar samo policije ili je to samo u svom najmanjem delu. Nju ka sebi nezaustavivo vuče nezapamćen razvoj Evrope, uzlet standarda, dobrog i komotnog života koji gotovo uvek o sebi misli i sebe prikazuje i boljim nego što zaista jeste, a u istom času i u istom pravcu, goni je isto tako nezaustavivo širenje siromaštva biblijskih razmera koje Afriku na umor svodi.
       I tik uz to siromaštvo, ratna stradanja, bolesti i epidemije, rezignacija pred odsustvom skore, bolje budućnosti, bezizlaz i samoubilačka rešenost da se iz agonije pobegne. Na pomoć svojih zemalja, nažalost, teško mogu da računaju. One su već odavno i za čitav vek unapred prezadužene kod zapadnih banaka i gotovo sve što stvore odlazi na otplatu tih dugova. Dugova koji više ne teraju na stezanje kaiša jer su narasli do samoga grla. Sve one nebrojene svetske organizacije, nevladina i dobrovoljna udruženja i misionarske misije, svejedno da li su nastale pre pedesetak godina ili juče, uprkos svojoj dobroj volji, namerama i nemalim sredstvima kojima raspolažu, još su daleko od svake obavezujuće političke moći kojom bi uspele da između onih koji nemaju ništa i onih koji imaju i previše, uspostave harmoničan odnos. Onakav od kakvog je i sam život napravljen.
       I dok u tome ne uspeju, onih četrnaest kilometara debelog i opasnog mora koji Afriku deli od "raja" biće ništavna prepreka za sve koji bi da u tom "raju" žive. Svejedno što će tamo možda živeti kao u "paklu". Ili što do toga "raja" nikada i neće stići.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ