"Moj život je tamo gde sam ja", kaže jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca koji živi u Parizu ali često (i diskretno) dođe u Beograd. Ovog puta nije tako bilo...

      Već sedam godina Miki Manojlović živi u Parizu i snima li snima filmove o kojima ponekad nešto saznamo, češće ništa. Mnogo puta je u međuvremenu dolazio u Beograd (da vidi ćerku, roditelje, prijatelje), s tim što su sada njegov boravak zabeležili gotovo svi mediji. Poklopio se (namerno, slučajno?!) s premijerom odličnog kanadskog filma "Oslobodi me", ovenčanog već nizom međunarodnih nagrada, u kojem on, naravno, igra glavnu ulogu. Održao je Manojlović čak i pres konferenciju, pristao na formu komunikacije kojoj, inače, nije bivao odviše sklon u svojoj dugoj i bogatoj glumačkoj karijeri...
      
       Osećate li se ovde pomalo već zaboravljenim, da li se i o tome radi?
       - Ne. Kod ljudi na ulici, znači kod, da tako kažem, publike, zaista ne. Naprotiv. Njihova toplina me prijatno iznenadi ali, ponekad, moram priznati i umori. Osećam nešto drugo. Kolege koje srećem uopšte me ne pitaju šta radim. Znaju da tamo snimam nešto, ali ih dalje ne zanima. U tome ne vidim nikakvu negativnu sadržinu njihovih priroda koje su, jasno, različite niti pak negativnu prirodu posla kojim se bavimo. Više je tu reč, po mom uverenju, o atmosferi opšteg nepristajanja na prezent, na vreme sadašnje koje svoj danak uzima svakom. U tom smislu im nije važno šta se meni dešava i ja ih zbog toga odlično shvatam.
      
       Ali kako? Ipak ste svi vi jedno veliko, staro društvo?
       - Pa, tako što se ljudi ovde, i to u svakoj sekundi, bore za goli život, za preživljavanje. Kod glumaca je čitava stvar složenija pošto oni moraju duboko da veruju u ono što rade. Ako ne veruju, ne mogu da izdrže taj proces koji traje. Zbog toga je njima još teže da izvuku periskop i pogledaju okolo. I ranije sam ovde primećivao takav odnos kolega prema sebi, nije to sada nešto novo. Kad se vidimo, u stvari, ponašamo se, i to sasvim prirodno, bez ikakvog foliranja, kao da smo se videli juče ili kao da smo zajedno igrali predstavu pre nekoliko dana.
      
       Ipak, toliko ste već odsutni da se čini kako i doslovno primenjujete ono Kunderino - život je negde drugde?
       - E, nije tako! Moj život je tamo gde sam ja. Potpuno mi je, u stvari, svejedno gde se nalazim ukoliko sam zadovoljan onim što radim. A jesam, ide mi.
      
       Koliko ste filmova snimili na Zapadu?
       - Ako računamo "Podzemlje" kao strani film, onda osam. Pojedini su zaista dobili visoke ocene i, uopšte, imali vrlo lep prijem. Poneki su, kao onaj nesrećni "Mesar" kome su, to jest meni, u našim bioskopima dobacivali "Srbija, Srbija", bili čist fijasko. To je jedan od dva najgora filma koja sam u životu snimio. Drugi vam neću otkriti, domaći je pa da se ne vređamo za džabe... Među poslednjima su "Kriminalni ljubavnici" koji je bio prikazan u Veneciji, zatim "Oslobodi me" koji je upravo krenuo u našim bioskopima, a nedavno sam završio snimanje "Smrtonosnog prenosa" u režiji Žan-Žaka Beneksa, film od kojeg puno očekujem.
      
       Zašto?
       - Zato što ima formu psihološkog trilera koji pokatkad, sasvim malo, dodirne komediju. Neobičan je u svakom pogledu. Osim toga, Žan-Žak Beneks je reditelj koji, uz Lika Besona, pripada tom novom i jakom talasu francuske kinematografije s tim što je on ostao odan autorskom filmu. Devet godina Beneks nije ništa snimio i ja sam ga, čim smo se prvi put sreli, osetio kao iskrenog i pravog. On je svakako reditelj koji pripada najboljem što ima ovaj kontinent.
      
       Sa ove distance, kad ste već glumac od imena u Francuskoj, kako vam se čini osvajanje Zapada?
       - Bio sam ja već jednom na toj stazi radeći s Piterom Brukom "Mahabharatu" i prekinuo taj put 1987. godine. Vratio se ovde verujući, kao omladinac, da budućnost postoji. Sad, kad sam postao starinac, znam da budućnost postoji ali i da veoma, veoma sporo dolazi. Promene su lagane, ne vide se.
       Moj odnos prema ovom gradu i ovoj zemlji ostao je isti pri čemu sam se nekada zamajavao, trošeći mnogo energije, oko nekih značajnih stvari kao što su donošenje zakona o pozorištu, stvaranje legalnog sindikata dramskih umetnika. Sudbina ideala je, međutim, da se ostvaruju evolutivnim putem što tada nisam znao a sada znam. Revolucija ne donosi ništa. Ona samo zamrzne promene, u boljem slučaju ih uspori. Da se nekom srećom i doneo taj zakon o pozorištu, o kome tolike godine pričamo, on jednostavno ne bi funkcionisao zato što bi bio u neskladu s nizom drugih stvari. Ne bi mogao lančano da se nadoveže na druge društvene zakone koji bi mu onda dali pun smisao. To, naravno, ne znači kraj te priče. Neko jednom mora da počne. Šest ministara kulture se promenilo od vremena kada sam se ja time bavio i neko je od njih baš mogao da se proslavi unapređenjem sopstvene oblasti. Ali nije, nikada nije bilo pozitivnog odziva. Što se mene tiče, danas više ne mogu neposredno da učestvujem u pitanjima vezanim za ovdašnji život, kulturu i, posebno, pozorište. Ne mogu jer, naprosto, nisam ovde. Ali mogu posrednim načinom da doprinosim tako što oni tamo, na Zapadu, vide da ima naših ljudi koji dobro funkcionišu u disciplinama umetnosti. To je veoma važno.
      
       Za Jugoslovene?
       - Oni nas dele na Srbe i Crnogorce.
      
       I šta vi kažete, ko ste?
       - Uvek kažem da sam Jugosloven. Pitaju kako. Tad počinje priča. Sate sam i sate potrošio objašnjavajući im u pauzama snimanja ili u privatnim razgovorima šta se ovde događalo i šta se, u stvari, još događa. Priča je složena i, pri tom, još i zgusnuta zbog toga što su se komunikacije strašno ubrzale. Ranije bi pismo stiglo a u pismu pisalo... Danas smo zatrpani informacijama koje su tačne, netačne, lažne, obojene, zloupotrebljene, upotrebljene, i tako unedogled pa su ljudi na Zapadu odista zbunjeni. Svako objašnjenje, čak i najmanjeg detalja, provocira takozvanu Priču majku.
      
       Zar nije užasan napor vrteti tu priču i koliko vam, kao Jugoslovenu, veruju?
       - Tenzija je ponekad zaista velika, ali nema drugog načina. Mislim da mi veruju, jedino se samo suviše pitaju. Kako i ne bi kada ova naša tužna priča toliko traje a kraj joj se uopšte ne vidi.
      
       Sergej Trifunović je nedavno duhovito rekao kako ljudi na Zapadu gledaju na Srbe sa "blesavim simpatijama". Da li je to i vaš utisak?
       - Tačno u vreme bombardovanja Jugoslavije ja sam snimao tri filma, tri filma u baš ta tri meseca. Verovatno ne mogu ni da zamislim koliko vam je bilo teško, ali je i meni na drugi način tada bilo veoma teško. Pobogu, meni su u Beogradu oni koje najviše volim na svetu. Ja sam bio stalno u sferi mašte o tome šta se ovde dešava a vi ste svi bili u sferi realnosti. I mogu da razumem naše ljude koji zbog toga danas duboko preziru Zapad. Zapad koji su obožavali, a njihovu demokratiju dizali do neba. Ti koji su se u to kleli, oni su najveći gubitnici. Moram, međutim, da kažem kako je dobar deo francuskog naroda i dobar deo tamošnjih intelektualaca osuđivao agresiju. Imao, drugim rečima, velike simpatije za Srbe, zvale se one bilo kako.
      
       Šta je za vas na Zapadu toliko bolje nego ovde?
       - Svaki film koji sam snimio potvrda je ovoga što ću reći: spajanje lepog s korisnim, korisnog sa izazovnim. Mene su izazovi uvek vukli, za njima sam uvek išao. Biti glumac u Francuskoj znači potpuno usvajanje tog jezika i njegovo dalje razvijanje a to je za mene čaroban proces. Zatim, izlazak iz jedne kulture i njeno povezivanje s drugom. Pa susreti s ljudima koji u sebi nose naslage predaka koje su sasvim drugačije od mojih. Te tangente mene uzbuđuju. Ako kao glumac govorim iz intimnog ugla, onda moram najpre da izdvojim osvajanje upravo francuskog jezika, jezika koji ima vrlo čvrste zakonitosti. Ja sam po očevoj liniji Francuz i meni je taj jezik samim tim veoma blizak, govorim ga tečno, čak s nekim neobičnim akcentom koji je mešavina juga i severoistoka Francuske, takvi su mi geni. Ne govorim ga, hoću reći, kao čovek sa Istoka. Znam, međutim, da ako se te čvrste zakonitosti francuskog ne poštuju do kraja, taj jezik onda gubi pravi smisao. On je krut i vrlo određen a njegova je lepota beskonačna. Nalazi se zapravo uvek u onome što se podrazumeva, u nekakvom podtekstu za razliku od, recimo, engleskog koji je probojniji, čipkastiji, širi pa u tom smislu i lakši. E, sad, protivno je mojoj prirodi, pogotovo glumi, lako postizanje cilja. Naprotiv, ja ne želim samo da upoznam pravila i ostanem na njima, već da ih i unapredim, pa i prekršim igrom. To su ta rubna, ivična mesta koja mene oduvek najviše privlače. Recimo da mi je i zato zanimljivo što živim u Parizu i tamo se bavim glumom.
      
       U Parizu je već dosta naših umetnika, širi se taj krug. Viđate li se, kako živi ta naša kolonija tamo?
       - Nemam ja mnogo vremena za druženje. Redovno se srećem sa, recimo, Ljubom Popovićem i još ponekima. Sve drugo su komšije, običan život u kraju. Kusturicu takođe viđam ali su to uvek susreti u funkciji, uvek urode nekim zaključkom, plodom, odlukom.
      
       Kao, na primer, da ćete opet igrati u njegovom filmu koji upravo priprema prema drami, odnosno scenariju Dušana Kovačevića "Lari Tompson, tragedija jedne mladosti"?
       - Do tada ima vremena, tek u zimu bi trebalo da počne snimanje. Nije moje da o tome govorim. Jedino mogu reći da će to biti velika i teška avantura. Tako je uvek sa Emirom. Ali ja to tako i volim. Kusturica je shvatio nešto što i drugi znaju, ali on to primenjuje najbolje od svih: počinje stalno iznova od belog platna na koje onda nanosi život. Moj princip je isti: ulazim u proces kao da mi je prvi put učeći tokom snimanja.
      
       Sada ste došli u Beograd tačno u trenutku kad izgleda da smo dalje nego ikad od političkih pa i životnih promena...
       - Promena ovde skoro biti neće. To sam znao i ranije, napisao o tome čak jedan tekst za "Dojče vele" koji nisu, navodno zbog dužine, kao da sam u srednjoj školi, hteli da objave a sami su ga naručili pod naslovom "Demokratska ili neka druga Srbija". Do najsitnijih detalja obavešten sam o svemu što se ovde događa. Stalno sam na Internetu. Čim završim snimanje, ja se zakačim i čitam, razmenjujem poštu, četujem. Bilo je toliko jasno da će stvari ići u ovom pravcu pa sam razmišljao: imam li ja pravo, kao neko ko povremeno ovde dođe, da javno govorim na trgu ili ma gde nešto kao 'dole vlada' ili 'gore vlada' i sutra 'ladno odem. Po mojim moralnim shvatanjima, u svemu se mora biti potpuno i do kraja. To ja ne mogu. Moja misija ne sme biti jednokratnog daha, ne, ona može samo da bude eventualno ugrađivanje nekog kamička u zgradu koja se zove - bolje sutra. Da sam stalno ovde, bio bih strahovito aktivan. Ali nisam. Na isti način se ponašam i u Francuskoj koju smatram, takođe, svojom domovinom. Nikada nisam dozvolio sebi da pređem onu finu crtu koja bi dovela u pitanje ugled Jugoslavije. Naprotiv, neprestalno sam pokušavao da je branim pričom koja je starija od jednog političkog života. Ovo je, najzad, a posle svih strašnih tumbanja, jedna ipak mlada država koja stalno menja oblik, brojno stanje, ime, kojoj se ni granice ne znaju. Sasvim mi je jasno da smo na nekom evolutivnom putu koji će se završiti ne znam kad...
      
       Da li vam se slika Beograda čini uvek depresivnijom, vama koji dolazite s vremena na vreme?
       - Mene ništa nije dočekalo što nisam očekivao. Besparica je velika baš kao što je ovde i luksuz veliki. Razlike su prenaglašene i idu, recimo, u rasponu od "trabanta" do najnovijeg tipa "audija". Toga naravno ima i na Zapadu, samo što tamo generacije rade da bi se jednoga dana kupio "rols-rojs". Ovde se očas uskače u najbesniji "mercedes" što nije normalno.
      
       Nedostaje li vam, ipak, beogradska publika?
       - Naravno. Nedostaje mi, pre svega, pozorište. Ta vrsta neposrednog kontakta, ta vrsta eksplozije koja je atomska. Trebalo bi početkom 2002. da u Parizu, u režiji Irene Bruk, ćerke Pitera Bruka, igram opet u pozorištu i to u Šekspirovom komadu "Mera za meru". Do tada sam zauzet, čeka me snimanje nekoliko filmova. Ako bih, znači, došao u Beograd da opet ponovo igram u pozorištu, to bi onda bilo mogućno tek negde sredinom 2002. godine.
      
       Zvučite, bogami, baš kao uspešni glumac sa Zapada koji nekoliko godina unapred zna tačno šta će da radi...
       - Pa, ja sam više nego zadovoljan. Trenutno i veoma srećan jer idem u Grčku da se malo nađem sam sa sobom. Sa sobom i sa morem.
      
       JASMINA LEKIĆ