NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Mera za meru

Ove godine bilo je veoma teško, ali ne i nemoguće sastaviti repertoar dostojan našeg centralnog pozorišnog festivala

      U času kad u glavnim jugoslovenskim teatarskim središtima, u Beogradu i Novom Sadu, pa ni u Budvi, pozorišna produkcija, pogotovo ona oslonjena na dela naših savremenih dramatičara, nije na visokom nivou, bilo je objektivno veoma teško sastaviti repertoar dostojan Sterijinog pozorja, mesta koje ono mora da ima u pozorišnom životu. Pa ipak, selektor Svetislav Jovanov je uprkos tome doveo na novosadski festival čak osam predstava, koliko se ni u srećnijim danima, u nekad mnogo većoj Jugoslaviji nije moglo lako izabrati. To bi se moglo i razumeti i podržati da se iza takvog širokogrudog izbora mogla otkriti dosledna, na pozorišnoj praksi zasnovana težnja da se energično ohrabri i podstakne neka vitalno značajna pozorišna tendencija čija se ni umetnička ni društvena funkcija ne mogu dovesti u pitanje. A nije.
       Istina, selektor je nagovestio da se opredeljivao za predstave vođen i željom da favorizuje pozorište s kritičkim, etičkim, katarzičnim dejstvom, ali i namerom da afirmiše i poseban senzibilitet nove generacije naših dramskih pisaca, reditelja i glumaca. U njegovom izboru, međutim, ni prvo, ni drugo nije se potvrdilo. To se jasno vidi i iz sekularnog trenda koji je ove godine preovlađivao na Sterijinom pozorju.
      
       Uticaj moderne
       Od osam prikazanih predstava, samo su tri ili u najsrećnijem slučaju četiri uglavnom indirektno donekle zadovoljavale prvi kriterijum. To se odnosi na predstave iz Kruševca, Sombora, Beograda i Tivta na kojima su izvedeni "Prokleta avlija", "Ruženje naroda", "Parče noći" i "Bokeški D-mol". U isto vreme, drugo merilo je poštovano jedino kad je Öjvid›ki SzĐnh‹z izveo neobičan komad "Pripitomljavanje", zapravo apartnu scensku partituru nalik na one iz šezdesetih godina, ali osveženu fascinantnom gestualnošću mladih novosadskih glumaca mađarske nacionalnosti, njihovom sposobnošću da pod vođstvom rediteljke Kinge Mezei otkriju poetsko preko telesnog, da telesnim izraze suštinu melanholične, pa i metafizičke poezije Janoša Siverija.
       S tim novim senzibilitetom se nismo suočili u predstavi Pozorište "Dadov" iz Beograda. Iako je ona nesumnjivo govorila o drami našeg najmlađeg naraštaja, ni komad Đorđa Milosavljevića "Parče noći", ni predstava na kojoj je on prikazan u režiji Anje Suše, nisu izlazili iz okvira trivijalnog skeča u kome su ili isuviše uprošćeni ili preterano karikirani likovi samo nosioci zapletene, iskonstruisane radnje, ne izrastaju u prave karaktere. S druge strane, predstava "Proklete avlije", kojoj se ne može osporiti tematska aktuelnost, bila je realizovana u klasičnoj formi, naravno uz poštovanje onog što su pozorištu zaveštali poslednji otkucaji pozorišne moderne iz druge polovine XX veka. Slične karakteristike je imalo i izvođenje komada Slobodana Selenića "Ruženje naroda" u somborskom Narodnom pozorištu; s tim što su ti tragovi u ovom slučaju postali očigledniji, još vidljiviji.
       U režiji Kokana Mladenovića ta predstava je podsećala na dramski, scenski oratorijum. Kao i u svakom delu te vrste, u njoj su dejstvovali i orkestar, i solisti i hor: prvi se javljao u vidu odlične muzike Zorana Hristića; druge su oličavali precizno individualizovani likovi; a treći je progovarao u grupnim prizorima kad je individualno prerastalo u kolektivno, u opis sudbine jedne ljudske grupe, čak srpske nacije u celini. Ali, uticaji moderne manifestovali su se pre svega u nečem drugom: u tome što su likovi, osobito kad je u pitanju jezički iskaz, imali naturalističko obeležje, a scena i kostimi stilizovane, pa i farsične karakteristike. Ta montaža disparatnih elemenata, kao i insistiranje na prožimanju običnog i neobičnog, na ukrštanju dramskog i komičnog, proizvodilo je izrazito antipatetičnu formu, uvodilo je u predstavu i grotesku, i osećanje za apsurdnost egzistencije. Time je pojačavana sugestija da se odnosi među ljudima ni u svakodnevnom životu, ni u istoriji ne mogu urediti na civilizovanim osnovama kad je čovek stavljen u košmarnu, graničnu situaciju, u nečovečne uslove, koji u njemu oslobađaju divlju, rušilačku energiju, provociraju ispoljavanje iracionalne strane njegove prirode.
       Sasvim je sigurno da predstava Centra za kulturu iz Tivta ne duguje dolazak u Novi Sad samo tome što je komad Stevana Koprivice "Bokeški D-mol" na posredan način veoma aktuelan. Još izvesnije je da ona ne bi bila zaobiđena ni zbog izvesne doze tradicionalnosti u rediteljskom postupku Milana Karadžića. Jednostavno, ta predstava se nametnula selektoru, jer je u svakom pogledu vrlo dobra.
      
       Promena žanra
       U "Bokeškom D-molu" je opisana nesrećna, smrtonosna ljubav dvoje mladih ljudi, između romantične devojke, koja, poput mnogih svojih drugarica, prosto guta ljubavne, sentimentalne romane, i francuskog oficira, okupatora poreklom iz Dalmacije, koji je zaražen doktrinom Francuske revolucije, nepokolebljivo veruje u njenu misiju. Njihova romansa se odigrava u Perastu, početkom XIX stoleća, baš kad su Francuzi u svom pohodu na Istok stigli do Boke. Ali, taj komad ne čini aktuelnim to što Stevan Koprivica unosi u njega i nekoliko verbalnih aluzija na našu trenutnu situaciju, već pre celokupan sklop priče, pozadina na kojoj se dešava glavna radnja: sugestivan prikaz straha, kolebanja i junačenja u malom gradu, koji se iznenada našao na putu širenja jedne globalne, svetske ideje.
       Dok je pisao "Bokeški D-mol", Stevan Koprivica se oslanjao na nekoliko dramskih klasika: Ivo Vojnović mu je pomogao da što ubedljivije opiše atmosferu; njegovi likovi u neku ruku ponavljaju udes Šekspirovih junaka iz "Romea i Julije"; a Fridrih Šiler ga je naveo da u drami prikaže sukob dužnosti i osećanja u čistim, nevinim ljudskim dušama. I baš tim spretnim variranjem klasičnih motiva postiže se da komad i jeste i nije melodrama. U suštini, u njemu melodramski skelet obrasta bogatim životnim, psihološkim i istorijskim tkivom što ga premešta u viši žanr od melodramskog, postepeno prevodi u oblast moderne tragične drame. U tom premeštanju iz jednog područja u drugo važnu ulogu ima i ironičan odnos Stevana Koprivice prema povesti, posebno dragocen za nas upravo sada kada se dramatično, traumatično opraštamo od svog dosadašnjeg sudelovanja u istoriji kroz bune, revolucije i ratove.
       Milan Karadžić je tu priču strpljivo i logično razvijao u redukovanom dekoru, ispod kamenih vrata od primorskog gradića, na zidinama obraslim bršljanom, pred nevidljivim morem čije talasanje unosi šum večnosti u predstavu. Kad je ocrtavao likove, on je insistirao na psihološkom tumačenju samo ukoliko mu je omogućavalo da lakše pokreće radnju. A u radnju je ubrizgavao i dinamiku, i reljefnost, i raznovrsne kontraste da bi predstavu učinio što sceničnijom. U tome mu je pomagala odlična glumačka ekipa, a više od ostalih Mladen Nelević, u ulozi Gospara Iva, čija je gluma odisala odmerenošću i gospodstvenošću, i Pavle Ilić, glumac s vedrim, poštenim licem, s plemenitim, pomalo patetičnim gestom, koji su neophodni da bi se tačno ocrtao lik mladog francuskog oficira Renea.
      
       Dragulj u pozorištu
       Ipak, u predstavi je najsugestivnije delovala Jelena Đokić. U ulozi Katarine, glavne junakinje komada, ona je tanano pokazivala kako se lepršavo dete preobražava u temperamentnu ženu, čija su osećanja intenzivna, a strast iskrena i duboka. Još uvek studentkinja, Jelena Đokić je već sada pravi mali dragulj u pozorištu, ima sve što se poželeti može: lepotu, nesvakidašnji scenski šarm, žar u oku, gipkost i nežnost u pokretima, ume da nenametljivo gospodari pozornicom, da privuče pažnju publike.
       U dve preostale predstave nisu došli do izražaja kriterijumi o kojima je selektor govorio pri obrazlaganju predloga repertoara za Sterijino pozorje. Kad je podgoričko dječje pozorište izvelo komad Stevana Koprivice "Zauvijek tvoj", u režiji Milana Karadžića, sreli smo se s tipičnim produktom bulevarskog pozorišta, jedino s intencijom da se gledaocima ponudi laka, površna, prijatna zabava. A u predstavi crnohumorne komedije Vojislava Savića "Čuješ li, mama, moj vapaj", koju je na rusinskom jeziku izvelo slovačko Pozorište "Aleksandar Duhnovič" iz Prešova, preovlađivao je naturalistički senzibilitet, tek donekle omekšan intervencijama reditelja Ljuboslava Majere, koji je naglašavao ono što autor duguje Vitraku, pa i Jonesku, u stvari teatru apsurda.
       Oslonjeno na predstave nejednake vrednosti, s dva ili tri istinska uzleta, Sterijino pozorje je ovog okasnelog proleća u Novom Sadu odužavano bez ikakvog umetničkog ili društvenog razloga. Da na festival nisu dovedena dva pozorišta, jedno iz Beograda, drugo iz Podgorice, da je on završen jednom od značajnih nemačkih predstava na kojima se prikazuju "Porodične priče" Biljane Srbljanović, recimo onom iz Hamburga, Sterijino pozorje bi imalo veću umetničku konzistentnost, skromniji karakter usaglašen s prilikama u kojima je održano. Naravno, ni u takvom izdanju, ono ne bi pružalo vernu sliku o pravom stanju stvari u današnjem jugoslovenskom društvu, o ubistvenoj apatiji koja ga je obuzela, o izolaciji koja nas guši, o raspadu vrednosne skale u njemu, jednostavno zato što predstave koje o tome mogu nešto da kažu nisu kod nas u prošloj sezoni ni proizvedene. Ali, time bi se bar izbegla nepotrebna mistifikacija oko kriterijuma za izbor predstava, selekcija bi se svela na ono što je u našem današnjem pozorištu uglavnom vredno s umetničkog, pozorišnog stanovišta.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ
      
      
Nagradeni i ostali

Ocenjivačka komisija 45. Pozorja (Vida Ognjenović, predsednica, Bojana Nikitović, Ivana Stefanović, Darinka Nikolić, Stevan Gardinovački) odlučivala je jednoglasno. Za najbolju predstavu proglašena je kruševačka "Prokleta avlija", a njen reditelj Nebojša Bradić dobio je jedinstvenu Sterijinu nagradu, za dramatizaciju i režiju. Najbolji savremeni dramski tekst je "Bokeški D-mol" Stevana Koprivice (Centar za kulturu Tivat), najbolja adaptacija Kokana Mladenovića ("Ruženje naroda u dva dela" Slobodana Selenića, Sombor). Za scenografiju u "Maksimu Crnojeviću" (Narodno pozorište Beograd) nagrađen je Geroslav Zarić, za kostime u "Bokeškom D-molu" Božana Jovanović, za scensku muziku u "Pripitomljavanju" (Novosadsko pozorište) Silard Mezei, za scenski pokret, takođe u "Pripitomljavanju", Krista Sorčik i Gabor Nađpal. Vanredna Sterijina nagrada dodeljena je ansamblu predstave "Ruženje naroda u dva dela". Nagrade za glumačka ostvarenja dobili su: Boris Isaković (Maksim u "Maksimu Crnojeviću"), Jelena Đokić (Katarina Šparović u "Bokeškom D-molu"), Mladen Nelević (Ivo Šparović u "Bokeškom D-molu"), Nebojša Dugalić (Karađoz u "Prokletoj avliji") i Nenad Pećinar (Upravnik Boško u "Ruženju naroda").
       Okrugli sto kritike najviše glasova dao je "Prokletoj avliji". Nebojša Dugalić, Karađoz iz ove predstave, bez sumnje je glumac 45. Pozorja: osim Sterijine, pripali su mu prestižna nagrada "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru (TV novosti i grad Zaječar), nagrada publike i nagrada novosadskog "Dnevnika". Posebni žiriji dodelili su Sterijine nagrade za novinsku pozorišnu kritiku - Ksenija Radulović, i za teatrologiju -Svetislav Jovanov, knjiga "Obmanuti eros".
       Od osam predstava, koliko je prikazano, žiri je tri ostavio bez priznanja, što se može razumeti i kao jasna korekcija selekcije. Među nenagrađenima, osim podgoričke predstave "Zauvijek tvoj" i beogradskog "Parčeta noći", našao se i jedini (ravnopravni) učesnik iz inostranstva, Pozorište "Aleksandar Duhnovič" koje je, u režiji našeg Slovaka Ljuboslava Majere, izvelo komad Vojislava Savića "Čuješ li, mama...". Do pre pet godina, saznali smo, ovaj teatar iz slovačkog grada Prešova morao je da igra na tuđem, ukrajinskom, a ne na svom, rusinskom, jeziku koji je tek pre pet godina i kodifikovan.
       Uzgred, pisac Savić potrudio se da obelodani kako na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu nije ništa naučio, da četiri godine u toj školi smatra protraćenim vremenom i da ne namerava da diplomira. Jelena Đokić očigledno ne misli tako o cetinjskom Fakultetu dramskih umjetnosti. Za ulogu Katarine Šparović u "Bokeškom D-molu", koja je njen diplomski rad, dobila je Sterijinu nagradu, osvojivši nepodeljene simpatije publike svojom pojavom, šarmom, darom i scenskom samouverenošću. Mlada glumica zaustavlja osmeh da bi primetila kako je njena generacija odrasla u jednoj vrsti zatvora, geta, pa će ona, eto, moći da kaže da je videla inostranstvo tek ako se ostvari najavljeno gostovanje u Sloveniji i Hrvatskoj. U međuvremenu, njena uteha su "libri i mašta".
       U zatvoru, ali u onom iz "Proklete avlije", bespogovorno, demonijački, kao Karađoz, vlada Nebojša Dugalić, apsolutni glumački pobednik Pozorja. "Nije problem u Karađozu, već u nama" - veli Dugalić. "Mi smo stvorili Karađoza. Karađoz je naš proizvod, a njegova muka je ta što je baš on izabran da bude Karađoz."
       Zanimljivo je zapažanje Željka Oreškovića, nekada beogradskog i novosadskog reditelja, koji posle deset godina na Pozorje dolazi kao prvi pozorišni stranac iz Hrvatske. Priznaje da je malo zbunjen: "Pretpostavljao sam da se teatar razvijao u nekom modernijem smjeru, a ovo Pozorje mi liči na ono iz sedamdesetih godina. Neke predstave kao da su u Novi Sad zalutale s nekih drugih festivala." Najsnažniji utisak na Oreškovića ostavila su nova glumačka lica. Jedno od njih je Gabor Napal, iz poletnog, sjajnog mladog ansambla Novosadskog pozorišta. Igrao je u "Pripitomljavanjima", a dobio je Sterijinu nagradu za scenski pokret. Nađpal deli osećanje Georgija Ivaškua koji je, baš u vreme prošlogodišnjeg bombardovanja, prihvatio poziv da u Novom Sadu režira Pirandela, pošto smatra da dobro pozorište može da nastane jedino u užasnim okolnostima. "Ovde je" - kaže Nađpal - "nažalost ili na sreću, kako se uzme, već dugo idealno mesto za dobro pozorište".
      
       F. PAŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu