NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Prva Srpkinja u Karnegi holu

Nekadašnja članica Beogradske opere pevala je dve sezone u Esenu, gostovala u Salcburgu, Ahenu, na Floridi, u Japanu... da bi prošlog meseca debitovala u Karnegi holu, a u januaru 2001. pevaće u milanskoj Skali

      Da je tog 3. maja pala bomba na Karnegi hol u Njujorku, muzička planeta Zemlja ostala bi bez velikog dela operske istorije, tačnije, više ne bi bilo opere u Italiji i Americi, kako je primetio neko od posetilaca zaduženih da u jednoj rečenici opišu tu vrstu događaja. Neke karte su bile rezervisane godinu dana ranije. U prvim redovima sedeli su Pavaroti, Domingo, Kareras, celokupna uprava Metropoliten opere, milanske Skale, Grejs Bambri, Ćećilija Barton, Ana Mofo...da spomenemo samo one koji su poznati kao pop pevači.
       Na sceni je bio 75-godišnji Karlo Bergonci, najveći živi tenor koji je te večeri karijeri rekao zbogom. Pevao je Otela, a jedna od njegovih partnerki na sceni, Dezdemonina družbenica Emilija, bila je mecosopran Milena Kitić. Prva Srpkinja na tom podijumu. Pre nje pevala je samo ondašnja Jugoslovenka, a potonja Hrvatica Zinka Kunc.
       Kad neko prođe kroz ovo muzičko zdanje, posle toga može da sanja samo još Skalu i Metropoliten. Sva je prilika da će nekadašnja članica Beogradske opere već u januaru gostovati u hramu s one strane Jadranskog mora, a Metropoliten... i to će doći na red. Ovog oktobra debituje u Dojč operi u Berlinu. Početkom 2001. ponovo će pevati u Karnegi holu, ovog puta naslovnu ulogu u Donicetijevoj "La favorita". U Njujorku ima zakazano snimanje novog kompakt diska. Ova šarmantna plavuša nikud ne žuri. Niti je u grču. Uredno vežba svakog dana po nekoliko sati, a kad napravi pauzu, to je najduže tri dana. Neizmerno je zahvalna "fantastičnom pedagogu, mojoj divnoj profesorki, mom uzoru Biserki Cvejić". Tvrdi da nema ponašanje dive, jer dive su obično soprani kojima su namenjene sve velike uloge. A ono što se dogodilo tog 3. maja u Karnegi holu smatra poučnom pričom za svakog pevača:
       "Poslednja predstava najvećeg živog tenora bio je zaista povod da se na jednom mestu nađu najveći operski pevači, stari i mladi. Iz celog sveta su došli Bergoncijevi obožavatelji, sve je u vazduhu odisalo velikim iščekivanjem. Slavni tenor, koji je inače pevao i sa mojom divnom profesorkom Biserkom Cvejić, odlučio je da prvi put otpeva Otela originalno kako je napisan, integralno, bez štrihovanja i bez transponovanja za tercu niže, kako to radi Plasido Domingo. Nažalost, Bergonci je dobio grip i njegov glas koji, inače, nije dramski već izuzetno lirski za taj repertoar, nije izdržao. Posle prve pauze, morao je da napusti scenu. Bio je to zaista užasan trenutak. Pre svega za njega, za nas na sceni. Njegovi obožavaoci su plakali."
      
       Kako ste se vi osećali?
       - Bila sam veoma uzbuđena i srećna što pevam jer me je Bergonci izabrao, a kad mu se to dogodilo uhvatila me je istinska tuga. Ali, shvatila sam nešto, hoću reći naučila sam jednu veliku lekciju. Da je ovaj izuzetan umetnik odlučio da bar nekoliko godina ranije napravi ovaj oproštajni koncert, to bi verovatno bio pravi trijumf. Ovako, bilo je beskrajno tužno.
      
       Ipak, za vas je to bilo veliko veče?
       - Naravno. Meni je to značilo i profesionalno i emotivno. Prvo, od Zinke Kunc naovamo, a ona je sigurno bila najveći sopran koji smo ikada imali, nijedna naša operska pevačica nije se pojavila u Karnegi holu, a tome ima valjda četiri decenije. S druge strane, to mi je profesionalno značilo jer su me čuli vodeći operski stručnjaci. Primera radi, Plasido Domingo je sada ne samo direktor opere u Baltimoru već i direktor opere u Los Anđelesu. Čuli su me ljudi iz Metropoliten Opere, a oni imaju uticaja i na druge operske kuće i nešto od toga već je počelo da se ostvaruje. Moj menadžer iz Njujorka se vratio pre nekoliko dana iz Milana i obradovao me: dobiću uskoro poziv da u januaru i februaru 2001. u Skali pevam ulogu Magdalene u "Rigoletu". To je, u ovom trenutku, najbolja vest koju sam mogla da dobijem.
      
       Vi Pavarotija znate odranije. Koliko ima istine u pričama o njegovom neprijatnom ponašanju?
       - Pevala sam na njegovom internacionalnom takmičenju. Bila sam pobednik za srednju i zapadnu Evropu i sa tom titulom otišla sam da pevam pred njim. On jeste veliki Pavaroti, i ne znam šta vi znate o njegovom ponašanju, ali moje najlošije iskustvo iz sveta opere je upravo sa njim. Na to naše takmičenje on je zakasnio tri i po sata a da se nikome nije javio. I kada je došao, nikome se nije ni izvinio. Na sve te mlade pevače je vikao, pogotovu na tenore. Umesto da im pomogne i posavetuje ih, on im je govorio da su glupi. Ni tada ni sada nisam razumela razlog za takvo tretiranje ljudi. Svi su oni mladi, u ovom poslu se postepeno uči. Uostalom, sam Pavaroti zna kroz šta je prošao. Mi znamo da je pevao audiciju u Beogradu na kojoj nije prošao. Kad je o ponašanju reč, čula sam da je Domingo mnogo bolji.
      
       Kako danas izgleda biti primadona? Kalasova i Tebaldijeva su već zaboravljene, Ana Mofo takođe. Ko danas isteruje kapris na sceni i iza nje?
       - Primadona je u suštini staromodan termin, kao što je i ovo jedna staromodna umetnost. Prave primadone su samo soprani. Mecosoprani nisu primadone jer one retko kada imaju vodeću ulogu. Osim "Karmen", gotovo da ne postoji opera koja je pisana za mecosopran. Na primer, "Norma", "Travijata" i mnoge druge opere pisane su isključivo za sopran.
       Ko danas isteruje kapris? Pa, naravno, soprani. Ketlin Betli, koloraturni sopran, izvoljevala je, izvoljevala, pa kada je preterala, dobila je otkaz u Metropolitenu. Anđela Georgiju, koja je po glasu zbilja primadonski tip, udata je za jednog od najvećih tenora danas Roberta Alanju i oni predstavljaju najpopularniji par u svetu opere. Njih dvoje je trebalo da pevaju "Travijatu" u Metropolitenu i zahtevali su vrlo visoke honorare. Uz to su se suprotstavili Franku Zefireliju, najvećem operskom reditelju, i jednostavno im je otkazano. Zamenjeni su drugim parom.
      
       Zefireli i dalje postavlja grandiozne i skupe spektakle koji koštaju i po milion dolara, a opera u Evropi se prosto osavremenjuje. Vi ste, na primer, u Esenu bili Karmen sa plavom perikom i u farmerkama?
       - Mislim da režiseri u Evropi pokušavaju da priđu operi na nov način. Pevači se pojavljuju u svakodnevnoj odeći, s malo šminke, bez nakita, scena izgleda obično. Ne ceni se više gestikulacija, u Nemačkoj je gotovo zabranjeno slanje poljubaca i slični gestovi. U Americi je sasvim drugačije. Prvo, tamo ima novca za operu, što je u Evropi sve ređi slučaj. U Njujorku, Los Anđelesu ili bilo gde u SAD, ljudi u operu odlaze da bi uživali u nečem lepom i raskošnom, a ne zato što je to deo njihove kulture, jer nije. Opera je deo evropske kulture. Ali, u Americi se opera režira na tradicionalan način, što je, naravno, mnogo lepše. I to većina ljudi najviše voli.
      
       Za muziku kažu da je najkorumpiraniji posao.
       - Verovatno je to tako. Ja to osećam kad se sretnem sa Italijanima. Oni zaista rade isključivo jedni za druge i u poslu kojim se ja bavim zaista je poželjno biti Italijan.
      
       Italijani ne podmeću nogu jedni drugima u Njujorku?
       - Verovatno se i to dešava, naravno, ali, generalno, vrlo se dobro drže i pomažu jedni druge. Uostalom, tamo ih ima više nego u Italiji. Reći ću vam jedan evropski primer, da ne idemo tako daleko. U Salcburgu, u Festšpilhausu (prima četiri hiljade posetilaca i traži se karta više), pevala sam Magdalenu u "Rigoletu". Operu je postavio italijanski reditelj Renco Đakijeri, i doveo je iz Italije dva kepeca koji su statirali na bini igrajući zajedno sa Rigoletom. Naravno da bi bilo mnogo jeftinije i jednostavnije da su nađena dva kepeca u Salcburgu, ili u Austriji, jer valjda i tamo ima kepeca, ali oni su došli baš iz Italije.
      
       Kako je vama kao Srpkinji, Jugoslovenki u tom svetu velikih uloga?
       - Menadžeri koji su me zastupali poslednjih godina uglavnom su izbegavali da kažu odakle sam jer se plaše posledica koje bi to moglo da ima na njih i na njihove firme. Naravno da moje ime govori odakle dolazim i da svi saznaju odakle sam, a posebno ja ne želim da lažem kad me pitaju odakle sam. Dovoljno dostojno reprezentujem tu našu jadnu, nesrećnu državu tako da nemam razloga da se stidim. Nemci su mi u Esenu aplaudirali na svakoj predstavi pune dve sezone, i to stojeći, Amerikanci takođe, Francuzi takođe. Nemam loše iskustvo što se tiče publike. Ali kad je reč o zastupnicima u umetnosti, a to su menadžeri, tu sam se svega naslušala. Pevala sam audiciju za jednog menadžera u Americi i veoma sam mu se dopala. Bio je voljan da me zastupa, ali mi je rekao ne može, prosto ne sme. Zamolio me je da mu se javim kada promenim državljanstvo.
      
       Vi, koliko znam, još imate samo jugoslovenski pasoš?
       - Da, ali razmišljam da uzmem još jedan kako bih olakšala sebi profesionalnu delatnost.
      
       Kada ste posledlji put pevali u Beogradu, odnosno u Narodnom pozorištu?
       - Ima tome četiri godine. Te poslednje, 1996-97. godine, pre nego sam otišla iz Beograda, otpevala sam samo dve predstave tokom cele sezone. Ne znam zbog čega su mi uopšte davali platu kada mi nisu dali da pevam. Naravno, pevala sam na koncertima, ali mimo Narodnog pozorišta. A ja sam, ipak, bila zaposlena u Operi. Kada sam videla kuda to ide, otišla sam dalje.
      
      
       Da li je pevanje vaš život, kako to mnogi umetnici umeju da kažu?
       - Ne. Pevanje je profesija kojom se bavim. Pevanje nije moj život. Ima ljudi koji samo za to žive. Ovaj posao radim zato što ga zaista volim, a zbilja ne moram da ga radim. Ja sam napravila svoj izbor. Mnogo je teže napraviti svoj izbor, ako nečim ne morate da se bavite.
      
      
       Hoćete li uskoro gostovati u Beogradskoj operi?
       - Ako me zovu, naravno da ću doći.
      
       RADMILA STANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu