Istraživačko novinarstvo ili pisanje poternica u albanskoj štampi: postoji li veza između žice kojom je zadavljen Petar Topoljski i članka koji je objavljen u listu "Dita"

      Kad je početkom maja ove godine iz Prištine nestao Petar Topoljski, njegovi poslodavci u Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu odmah su počeli da strahuju za njegovu sudbinu. Dovoljan razlog za brigu bilo je to što je njihov dvadesetpetogodišnji vozač bio Srbin, i što je nestao dok je obavljao radne zadatke u gradu u kojem je već i poznavanje srpskog jezika moglo biti opasno po život. Misija UN pojma u tom času nije imala da je list "Dita", koji u Prištini izlazi na albanskom jeziku, još 27. aprila proglasio Petra Topoljskog ratnim zločincem i optužio ga za proterivanje Albanaca. Uz ovaj tekst, "Dita" je objavila i sliku Topoljskog, sa podacima o njegovom prebivalištu i mestu zaposlenja.
       Funkcioneri UN saznali su za ove detalje tek kada je, nekoliko dana kasnije, u predgrađu Prištine pronađeno Petrovo beživotno telo. Žica kojom je zadavljen bila mu je još omotana oko vrata, a na njegovom telu patolozi su pronašli tragove brojnih uboda nožem. Njegove ubice nikad nisu pronađene, ali kažu da je lično Bernar Kušner, šef Misije UN na Kosovu, procenio da može postojati veza između članka u "Diti" i Petrove nasilne smrti. Kušner je odlučio da zato simbolično kazni list "Dita" osmodnevnom zabranom izlaženja, čime je načinjen presedan koji je u novinarskim krugovima na Kosovu izazvao nezadovoljstvo i osudu.
      
       Podrška
       Kušner je odavno naredio svom američkom šefu za medije Daglasu Dejvidsonu da prikuplja dokumentaciju o "govoru mržnje" u listovima koji izlaze na Kosovu, nameravajući da na Kosovu uvede sistem spoljne kontrole nad radom medija sličan onom koji međunarodna zajednica već obavlja u Bosni i Hercegovini.
       Međunarodno priznate lokalne novinarske veličine na Kosovu, poput Vetona Suroija, izdavača popularnog prištinskog dnevnog lista "Koha ditore", kao i radio i TV novinarke Aferdite Keljmendi koja je, poput Suroija, uživala zapadnu finansijsku medijsku podršku, snažno se protive ovoj Kušnerovoj inicijativi tvrdeći da je kosovskim medijima dovoljan njihov sopstveni, interni sistem regulative. Zvaničan protest već je uputila i briselska Međunarodna federacija novinara (IFJ).
       Zato je list "Dita", koji na Kosovu ima "tvrdolinijašku" reputaciju, i čiji je glavni urednik Behljuj Bećaj bivši politički savetnik Hašima Tačija, posle Kušnerove zabrane dobio podršku kolega, uključujući i one iz liberalnih albanskih medija koji propovedaju zapadne vrednosti. Primera radi, iako se ne slaže sa "Ditinim" uređivačkim potezom, glavni urednik "Koha ditore" Baton Hadžiju prošle nedelje se pridružio negodovanju kolega iz "Dite" ocenom da ga Kušnerova akcija podseća na represiju koju nad medijima u Beogradu vrši režim Slobodana Miloševića. Što se samog Behljuja Bećaja tiče, ostao je nepokoren: ne žali zbog objavljivanja teksta o Petru Topoljskom, i prkosno najavljuje u "Vašington postu" da će već 12. juna, kada posle osmodnevne pauze "Dita" ponovo izađe iz štamparije, objaviti nove slike i imena Srba za koje veruje da su počinili ratne zločine.
       I posle Kušnerove zabrane, ostala je, dakle, dilema o tome je li "Dita" upražnjavala slobodu štampe i govora, ili je objavila smrtnu presudu licu protiv koga nije postojala valjana optužnica i kome nije sudski dokazana krivica. Kad je "Ditino" poimanje profesionalnih normi u pitanju, treba reći da je optužiteljima anonimnost zagarantovana objavljivanjem inicijala, a da novinari nisu našli za shodno da potraže samog Topoljskog i suoče ga sa optužbama i eventualnim dokazima njegove krivice (ukoliko postoje, u listu nisu navedeni). Nema ni izjava njegove porodice ili mogućih svedoka koji bi mu govorili u prilog.
      
       Mržnja
       Kažu da je Daglas Dejvidson prikupio zavidnu dokumentaciju kojom lako može da potkrepi tvrdnje svog šefa o nedopustivoj količini "govora mržnje" u kosovskim medijima, odnosno o broju članaka koji raspiruju etničku, versku ili rasnu mržnju. Poznato je da Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) već ima iskustva u regulisanju delovanja medija na bosanskohercegovačkim prostorima, a ima i velike ambicije. Vredi podsetiti na lanjsko nastojanje dela OEBS-a da, uz pomoć nekih beogradskih nevladinih organizacija, pokrene proces "denacifikacije" nezavisnih medija u Srbiji, za koje je ocenjeno da nisu bila na visini za vreme NATO bombardovanja i da se nisu dovoljno opirala režimskim cenzorima za vreme ratnog stanja.
       No, ako "Dita", po uverenju Ujedinjenih nacija, objavljuje članke koji se mogu shvatiti kao smrtne presude Srbima na Kosovu, vredi pogledati šta na ovom prostoru objavljuju liberalni albanski mediji, te kako se o "srpskom pitanju" piše u listovima koji uživaju nepodeljene simpatije Zapada. Za to se ovih dana domaćoj, kompjuterski opismenjenoj javnosti, ukazala prilika zahvaljujući Internet publikaciji koju pod nazivom "Balkanski izveštaj" izdaje londonski Institut za izveštavanje o ratu i miru (Institute for Njar & Peace Reporting). Na sajtu ovog instituta (http://www.injpr.net) objavljena je prepiska urednika prištinskog Radija Kontakt Zvonka Tarlea i novinara i urednika prištinskog lista "Koha ditore" Nasera Miftarija i Batona Hadžijua.
      
       "Begunci"
       Prvi članak Zvonka Tarlea, objavljen je u londonskom "Balkanskom izveštaju" 28. aprila, samo dan posle spornog "Ditinog" članka o zlosrećnom Petru Topoljskom. Tarle, nekadašnji "Borbin" dopisnik iz Hrvatske i jedan od osnivača nezavisnog novosadskog Radija 021, požalio se na bedan i opasan položaj nealbanaca na Kosovu. Na zgradu u kojoj je smeštena redakcija Kontakta (u kojoj je to jedini nealbanski stan) jedinog multietničkog radija na Kosovu 17. aprila je ispaljena granata koja je zamalo ubila "jednog Hrvata, dve Srpkinje, jednu muslimanku Bošnjakinju i dva Albanca" iz Radija Kontakt. Tarle je napisao da novinari nealbanci žive kao "begunci", da ne smeju javno da se služe maternjim jezikom, da nemaju mogućnost da školuju decu na maternjem jeziku, da im je uskraćena sloboda kretanja...
       Ispričao je da su tri Albanca zapretila novinarki V.B. srpske nacionalnosti smrću ukoliko se i dalje bude javljala "Kontaktu". Kad se u prištinskom Domu medija za zaštitu obratila naoružanim stražarima, jedan član Kosovskog zaštitnog korpusa joj je rekao: "Nije trebalo da ti prete, već da te ubiju." Tarle je podsetio da je Radio Kontakt progonjen i za vreme srpske vladavine Kosovom i zatražio bolju zaštitu Unmika za sebe i svoje novinare.
       Na Tarleov članak gnevno je reagovao Naser Miftari, u uglednoj Suroijevoj "Kohi". Na naslovnoj strani, još u naslovu, čitaoci su obavešteni da je Tarle "u službi Miloševićeve propagande" te da "eksploatiše preostale kosovske Srbe kao svoje lične igračke". Miftari je osporio gotovo sve Tarleove tvrdnje, počev od one o etničkoj pripadnosti ("tvrdi da je Hrvat, ali prema onima koji su mu bliski ima jugoslovenski pasoš i potiče iz Vojvodine", kaže Miftari, da bi posle toga izričito "optužio" Tarlea da je zapravo - Srbin), do one o multietničkoj opredeljenosti njegove radio-stanice ("zli glasovi koji ga znaju kažu da on radi za Miloševića i njegovu politiku") te konačno one o iskazu V.B.
       Miftari je lično potražio devojku, koja je sve iz Tarleovog članka demantovala i Miftariju ispričala da se ranije osećala bezbedno, a tek sada ju je strah, i to Tarleovom krivicom. Istina je, po Miftariju, mnogo bezazlenija: V.B. je jedan Albanac doduše pretio, ali silovanjem a ne ubistvom. Miftari navodi njene reči da je "na Balkanu" pretnja silovanjem sasvim normalna stvar, da se to ne dešava samo Srpkinjama nego i Albankama i drugima... Miftari se posebno potrudio da dokaže kako su neopravdane Tarleove tvrdnje o pomanjkanju slobode kretanja i navodi da V.B. odlazi i frizeru.
      
       Silovanje
       Tri dana kasnije, 9. maja, "Koha" objavljuje Tarleov odgovor u kojem nesuđeni "instrument Miloševićeve propagande" nastoji da uveri čitaoce da je Hrvat iz Šibenika sa urednim hrvatskim državljanstvom, bez DžU pasoša i žali se da mu je Miftari ispisao neku vrstu naloga za deportaciju. Potonji mu odgovara u istom broju lista, jednako podrugljivim tonom kao i u prvom članku (u kojem mu je tepao "Tarlence", jer i mediji u Beogradu Miloševića odmila nazivaju "Sloba"), uveravajući ga da "nije tražio fizičku likvidaciju Zvonka Tarlea": bar "Koha ditore" ima atest da je "tolerantna", podseća Miftari. Ovog puta Tarleu zamera što nije pisao o tome da su Albanci još pre prošlogodišnjeg rata "svakog dana, svakog sata masakrirani". Miftari priznaje da bi i na Kosovu mnogi čuvareve reči "smatrali zlostavljanjem, ali ovde ljudi ne znaju da daju komplimente! Kad bi se sve žene u Prištini žalile policiji zbog muških banalnosti, niko ne zna koliko bi zatvora valjalo izgraditi", vajka se Miftari.
      
       Multietičnost
       Tako piše međunarodno priznata "Koha ditore", koja u svetu uživa reputaciju tolerantnog i liberalnog lista koji na Kosovu promoviše zapadne vrednosti. U prilog zapadnim vrednostima, u poslednjem broju "Balkanskog izveštaja", 31. maja ove godine, izjašnjava se i glavni urednik "Kohe" Baton Hadžiju. Ali evo kako gospodin Hadžiju piše o Srbima, srpskom pitanju na Kosovu i "nerealnom snu o multietničnosti Kosova". Srbi koji su napustili Kosovo žrtve su vlastite podrške politici Slobodana Miloševića. Sa Kosova su već u junu 1999, otišli samo oni koji nisu imali čistu savest; sad ih je ostalo manje od pet odsto. Međunarodni pristup Kosovu je pogrešan; multietničnost je nemoguća jer Srbi "neće da žive pod novim ekonomskim strukturama". Hadžijua najviše brine da će međunarodna zajednica preterano da "tetoši" Srbe koji su "poblesavili" i ne treba sa njima razgovarati dok ne sruše Miloševića, uvedu demokratiju i Albancima se zvanično, ali i "iskreno" izvine. Srpska vlast nad Kosovom nije ništa drugo do "kolonijalni koncept do kojeg je došlo zidanjem pravoslavnih manastira na toj teritoriji".
       To je, dakle, izbor koji se na Kosovu pruža, sav dijapazon razlika i bogatstvo nijansi između novinarstva "Dite" i novinarstva "Koha ditore". Sa nealbanske tačke gledišta, čini se da izbor i nije bogzna kako velik i kvalitetan. Razlika među čitaocima ova dva lista, ako ne i po civilizacijskim vrednostima za koje se zalažu, svakako postoji; nije bilo vesti u novinama da je na Zvonka Tarlea ispaljena neka nova granata. Urednici "Kohe" izjavljuju da Tarleova nacionalnost za njih u stvari i nije bitna. "Ovo je normalan način pisanja za nas", kaže jedan od njih za "Balkanski izveštaj" a OEBS ćuti.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

TV bez licence Na Kosovu danas izlazi pet dnevnih listova na albanskom jeziku: "Koha ditore", "Zeri", "Kosova sot", "Dita" i "Bota sot" (poređani po uticaju i tiražu, no svi tiraži kreću se između devet i tri hiljade primeraka, pri čemu "Koha ditore", koja ima svoju štampariju, tvrdi da dnevno prodaje devet hiljada). Prva tri su "po volji" međunarodne zajednice i uživaju finansijsku podršku raznih međunarodnih nevladinih i vladinih organizacija, dok dva potonja lista finansiraju imućni poslovni i drugi krugovi. "Dita" je bliska Hašimu Tačiju, a pre skandala sa "Ditom" međunarodna zajednica najviše se brinula zbog "govora mržnje" u "Boti sot", koju finansira albanska emigracija iz Švajcarske. Ovaj list prema rečima ljudi iz međunarodnih organizacija koji imaju uvid u njegov uređivački pristup, uglavnom vodi politiku "iz Tirane".        Od elektronskih medija glavnu reč vodi Radio televizija Kosovo, koja emituje TV program dva sata dnevno posredstvom satelita, i radijski program 24 sata dnevno, na više jezika. Tu je i multietnički i multijezički Radio Kontakt, te Kontakt Plus koji se emituje u Mitrovici, zatim prištinski RTV 21 (pokrenula Aferdita Keljmendi), zatim Radio Rilindija, koja se čula na celom Kosovu, iako nema licencu za frekvenciju i otkako se jedan repetitor pokvario, francuski Kfor ne dozvoljava tehničarima "Rilindije" pristup tom repetitoru. Program emituju i TV Klan iz Albanije i TV AA u Prištini, ali međunarodni izvori tvrde da ni jedni ni drugi nemaju licencu. Postoji dosta lokalnih radio-stanica u Peći, Prizrenu i drugim mestima.