Partijski lideri ne treba da stoje po trgovima, čekajući da im narod dođe na noge, nego treba da su tamo gde jeste narod

      Sve političke partije u ovoj nesrećnoj zemlji navodno rade samo za narod i uporno se pozivaju na njega. Međutim, kako sada stvari stoje, kao da je narod nestao, a ostale su samo partije. Pred čelnike pozicije, na nenajavljene mitinge, prisilno dovoze odabrane potemkijanske simulatore odsutnih narodnih masa, dok se pred čelnicima opozicije klate već obeznanjeni restlovi već zaboravljenog impozantnog mnoštva koga više nema. Odoše ljudi sa političke i javne scene, uroniše u potpuni muk, iscrpljeni od svekolikog neželjenog dobra, kojim ga godinama obasipa pozicija, a umorni i sluđeni od jednako neželjene jalove mudrosti brojnih lidera opozicije. Istini za volju, treba reći da se i sada povremeno oglašavaju protestima nekakve poluorganizovane grupe građana, koje vlast disciplinuje davno razrađenim i proverenim sredstvima: palicama dok ne padnu, ili pogodnim zakonima dok ne propadnu.
       Politika se ne dešava tamo gde su političke partije, nego tamo gde su organizovane grupe, koje traže političke promene. Rečju, partijski lideri ne treba da stoje po trgovima, čekajući da im narod dođe na noge, nego treba da su tamo gde jeste narod: na protestima gladnih penzionera, poniženih profesora, nezaposlenih i izmanipulisanih radnika, prebijenih studenata itd. S obzirom na ovo, nameće se zaključak da ono što političku scenu Srbije čini apsurdnom nije apatija, strah ili slugeranjska priroda naroda, nego zapanjujuća politička neukost, drskost i nadmenost lidera političkih partija, što inače uvek ide zajedno, jer sve partije slede politiku svog lidera, umesto obrnuto. Neuki su jer doživljavaju politički poraz za porazom, drski su jer nas stalno zasipaju novim lažima, ignorišući našu sposobnost pamćenja i razmišljanja, nadmeni su jer se ponašaju kao da su jedini spasitelji ovog naroda.
       Ne može postojati loša vlast bez loše opozicije, a niti dobra vlast sa lošom opozicijom, odnosno hronično loš politički ambijent u kome živimo samo je dokaz da imamo lošu vlast i još goru opoziciju. U takvim okolnostima narod nužno deluje obezglavljeno i apatično, jer je prinuđen da bira između dva zla, pri čemu je mnogo puta bio doveden u situaciju da između njih stavlja znak jednakosti. Šta je drugo mogao da čini u situaciji kada su nekadašnji (na rečima) najveći protivnici vlasti sada u vladajućoj koaliciji, a najveći sadašnji protivnici te koalicije bili su donedavno njeni partneri. Razlog više za apatiju i beznađe je i činjenica da je narod doveo opoziciju na vlast u tridesetak gradova, pa i u parlament, ako je reč o broju poslanika partija, koje su se pre izbora nazivale opozicionim. Međutim, opozicioni lideri su sve to prokockali, jer su se svađali, izvrtali ćurak i pridruživali se vlasti, povlačili su poslanike iz parlamenta, a kruna svega je bezumno i sramno paktiranje sa onim stranim političarima, koji se uporno godinama trude da nam svoju demokratiju sile implantiraju sankcijama, a na sve to su pridodali i tromesečno besomučno bombardovanje.
       Pitanju "Šta da se radi?", mora prethoditi lakše pitanje "Zašto je ovako kako jeste?" Odgovor je: zato što kod nas ne postoji nijedna prava demokratska partija. Naime, osnovna odlika takve partije je demokratičnost njene funkcionalne organizacije, koja sprečava da volja i ciljevi bilo kog pojedinca i grupe budu nadređeni programu i ciljevima same partije, a naše partije su definitivno nedemokratske, jer sve sprovode besmislenu politiku svojih lidera. Pa, šta da se radi?
       Postoji samo jedan realan politički izlaz iz apsurdne političke situacije u kojoj smo. Potrebno je, a za dobro ovog naroda, da bar jedan od lidera relevantnih opozicionih partija izvrši plemenito političko samoubistvo, tj. da nestane sa političke scene skupa sa svojim političkim iskustvom, jer ono, ma ko od lidera to bio, jeste porazan primer neizmerne političke naivnosti i neukosti, što ne treba nikom. Pored toga i nakon toga, partija treba da preispita svoje političke programe i ciljeve i da iz njih izbaci sve nebulozne ideje o borbi za sve interese celog naroda, jer ko tvrdi da štiti sve interese i sva prava svih, ne štiti ništa i nikog. Drugim rečima, nema pravog povratka na političku scenu dok se ne shvati da se realna demokratska politička opcija ne ostvaruje kroz apstraktnu borbu za političku ideju, nego kroz konkretnu borbu, nadahnutu tom idejom, za interese i prava konkretnih grupa građana i socijalnih slojeva: radnika, profesora, zemljoradnika, penzionera, armije nezaposlenih itd. Ona opoziciona partija, koja bude imala sreću i snagu da se transformiše na ovaj način, biće prva svetlost u mraku naše političke scene, kojoj će mnogi od nas pohrliti.
      
       (Autor je profesor Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu)