"Za moju duhovnu filozofiju bitno je da sam bio i ostao melanholični intelektualac sa filozofskim pretenzijama", kaže akademik Milošević u časopisu "Književnost"

      I bez krupnih jubilarnih povoda, kakvi su, recimo, sedam decenija života i skoro pola veka stvaralačkog rada i intelektualnog angažmana, ličnosti i delu Nikole Miloševića pristajao bi omaž kakav mu je u svom najnovijem dvobroju (3-4/2000) priredila redakcija časopisa "Književnost". Jer, svojim osobenim analizama književnih i filozofskih dela, knjigama koje su odavno datum u našoj kulturi i teorijskoj misli, blistavom karijerom univerzitetskog profesora i duhovnim zračenjem, pa i formativnim uticajem na više naraštaja srpskih intelektualaca, akademik Nikola Milošević je, kako to u već pomenutom časopisu ističe Draško Ređep, davno stigao do statusa "ni od koga subvencionisane a moćne i nadaleko vidljive institucije".
       Nije dakle nimalo slučajno što jedan od naših vodećih književnih časopisa skoro dve trećine svog obima ispunjava rubrikom "Tumačenja: O Nikoli Miloševiću", s prilozima petnaestak autora i na uvodnom mestu ispovednim tekstom pisca kojem je čitav temat posvećen (Nikola Milošević: Skica za moj pogled na svet).
       Miloševićeva bibliografija sadrži nesumnjivo impresivan broj knjiga, a poslednjih godina i meseci stalno se uvećava. Od njihovog navođenja zanimljivije je, kako to čini u "Književnosti" Radomir Đorđević, pogledati, makar u obliku skice, obim i karakter opusa jednog od naših najznačajnijih književnih teoretičara. Reč je, citiramo Đorđevića, o spisima iz oblasti istorije i teorije književnosti, antropologije, filozofije, kulture i umetnosti, psihologije znanja, psihoanalize, filozofije istorije... Umetnička dela i filozofski spisi podjednako su privlačili Miloševićevu pažnju, koji je tragao za razjašnjenjima prirode čoveka i njegovog mesta u svetu. Andrić, Crnjanski, Krleža, Dostojevski, Unamuno, Strindberg i drugi predmet su njegovih analiza koje otkrivaju metafizičke, filozofske pretpostavke, temelje umetničkog izraza. Niče, Marks, Frojd, Lukač i niz drugih mislilaca predmet su njegovih produbljenih analiza koje takođe otkrivaju stvarne osnove, protivrečnosti i perspektiva. Umetnost i filozofija su tako za ovog analitičara samo dve perspektive u nastojanjima da se shvate temeljne karakteristike čoveka kao bića i perspektive stvaranja neke skladnije ljudske zajednice.
       Za buduće tumače Miloševićevog dela biće svakako dragocena njegova već pomenuta poetička ispovest u kojoj autor već na početku određuje svoj stvaralački profil: "Ako bi trebalo da u što je moguće kraćem obliku predočim ono što mi izgleda bitno za moju duhovnu fizionomiju, rekao bih za sebe da sam bio i ostao melanholični intelektualac sa filozofskim pretenzijama. I dodao bih - dodatak, kako ja mislim, presudan - da se od drugih takvih intelektualaca razlikujem po tome što sam već odavno svestan da je ta glavna crta mog duševnog sklopa ostavila dubok trag i na mojoj teorijskoj optici."
       "Za taj trag bi se", nastavlja Milošević, "moglo reći da je dvojak. S jedne strane, sklonost ka melanholiji odredila je glavni smer mojih teorijskih interesovanja i učinila ih u nekoj meri jednostranim, a istovremeno s tim u izvesnom pogledu i deformisala moj ugao gledanja. S druge strane, melanholični duševni sklop olakšao mi je uvid u neke istine koje bih inače ili držao daleko od sebe ili do njih, lako je moguće, nikad ne bih ni došao."
       Kao što i u nekim tekstovima u tematskom bloku piše (Milorad Belančić, Žarko Trebješanin i dr.), i sam Milošević ističe da se u njemu vremenom uobličilo teorijsko stanovište koje je nazvao diferencijalnom filozofijom i manje ili više ga artikulisao u nizu različitih disciplina.
       Reći će takođe da su mnoge stranice njegovih spisa posvećene pokušaju zasnivanja nove discipline za koju je skovao naziv psihologija znanja. I objasniti da predmet te discipline čine odnosi između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, pri čemu su ga prevashodno zanimale teorijske optike filozofa, sociologa i psihologa, kao i umetnička dela u prozi, romani u prvom redu.
       U završnim redovima skice za svoj stvaralački portret Milošević će još dodati:
       "Onaj koji ovo piše nastojao je - i kako se njemu čini najzad i uspeo u tome - da diferencirano sagleda i problem smisla čovekovog postojanja pod suncem, onda kad je melanholični izazov njegovih ranijih godina počeo gubiti na snazi. Melanholični i osetljivi ljudi, suočeni sa činjenicom smrtnosti i prolaznosti uopšte, sopstvene, pre svega, skloni su da svoj tragični doživljaj te činjenice promovišu u neko univerzalno svojstvo ljudskog roda.
       Nije, međutim, tragično samo po sebi to što lagano nestajemo ili odjednom umiremo. Tragičan može biti jedino naš doživljaj krhkosti čovekovog postojanja.
       A taj doživljaj presudno zavisi od našeg duhovnog sklopa. Međutim, kako se ljudi u svemu pa i u tome razlikuju tako i ono što tragičnim nazivamo nije u osnovi ništa drugo do samo iluzija jednog melanholika.
       Iluzija koju je i pisac ovih redova dugo imao. I ujedno jedina koja mu je još preostala."
       Na ovakva kazivanja nezaobilazno se nadovezuje i Miloševićev izlet u literaturu, tj. roman (Nit miholjskog leta) koji, kako u "Književnosti" s pravom primećuje Mihajlo Pantić, ne podseća na onu vrstu iznenađujućeg žanrovskog zaokreta svojstvenog brojnim predstavnicima akademske, kritičarske ili profesorske populacije, kako u svetu tako kod nas. U pitanju je, kaže, jedan krug ispisivan četrdeset godina, na čijem je početku Milošević bio tumač književnosti filozofske provenijencije, da bi na kraju završio s romansiranjem filozofije: Filozof je poželeo da pripoveda i njegove misli poprimile su upravo takav, pripovedno-melanholičan ton, zaključuje Pantić.
       I taj melanholični krug koji se zatvara na zalasku autorovog života rečito svedoči da je ovaj časopisni temat o Nikoli Miloševiću došao u pravi čas.
      
       SAVA DAUTOVIĆ