Popularnost kod naše publike Genis je stekao romanom "Dovlatov i okolina". Međutim, on piše o postmodernizmu, sovjetskoj kulturi, Internetu, Holivudu, Solženjicinu, Tarkovskom, Šerloku Holmsu kao pisac-zločinac obraćajući se čitaocu-detektivu

      Kuća Aleksandra Genisa (48) u Nju Džersiju, gradiću nedaleko od Njujorka, leđima se naslanja na strmu granitnu stenu dok je prednjom stranom okrenuta ka moru. Smeštena je u uskoj priobalskoj luci od dve ulice, pa na pismima koja stižu mahom iz Rusije, koju je Genis napustio 1977. godine, sa nepunih dvadeset i pet, stoje dve adrese. Kinezi, Japanci i Korejci, koji većinom nastanjuju ovaj kraj, pričaju o njegovim magijskim koordinatama. Treperenje svetla semafora u Harlemu, na drugoj obali, označava pravu Ameriku.
       Mesto u kome živi otprilike ovako je Genis opisao na početku eseja "Modro ogledalo sveta" iz zbirke "Karta za Kinu", koja uskoro treba da bude objavljena kod nas u prevodu Draginje Ramadanski. U prepisku sa ovim njujorškim piscem rusko-jevrejskog porekla ona je stupila nakon što joj je pažnju na njega skrenuo Mihail Epštajn, sa kojim godinama sarađuje. Od tada su kod nas izašle tri Genisove knjige u izdanju Geopoetike i dvadesetak eseja u njenom prevodu, a na objavljivanje čekaju neka od najznačajnijih dela iz njegovog književnog opusa.
       U jednom intervjuu Genis je rekao da je Njujork grad u kome se oseća kao kod kuće, jer je u njemu lakše biti ono što jesi pošto nikome nije stalo do tebe. "Njujork je lišen ideoloških, nacionalnih i državnih koordinata. On ne pripada nijednoj kulturi. On je svima tuđ, što znači - svima svoj." Utešno mesto za nekoga ko, kao Genis, položaj pisca doživljava kao položaj izgnanika, aludirajući na svoje emigrantsko iskustvo, ispunjeno prinudnim rezervatima u koloniji sovjetskih iseljenika, ali i ritualno osamljivanje umetnika koji "pre ili kasnije ostaje sam sa jezikom".
      
       O , votki, Paviću...
       U slobodno vreme, kad ne piše i nije na putu, Genis često odlazi sa prijateljima u obližnju šumu na "pečurkarenje", po ruskom običaju. Po ruski je i skromno opremljen enterijer njegove kuće, ležeran odnos prema predmetima koji se ne mogu nazvati luksuznim, brdo knjiga... Njegovo najintimnije okruženje ispunjavaju žena, sin, sibirski mačak po imenu Herodot ("On živi onako kako bih ja želeo: svime raspolaže, a ne poseduje ništa") i radio, koji je "bez prestanka uključen na menhetensku stanicu koja emituje klasičnu muziku i vesti, uz oskudne ironične komentare".
       Nakon godina stvaralačkog dueta, među kojima se ističe koautorstvo sa Petrom Vajlom, kao originalan stvaralac razvio je eksperimentalni žanr tzv. lirske kulturologije koji mu dopušta promišljanje o širokom spektru književnih i kulturnih pojava. Glavne Genisove knjige, i one napisane u koautorstvu sa Vajlom i one kasnije - "Šezdesete", "Američka azbuka", "Kula Vavilonska", "Dovlatov i okolina", obuhvataju kulturu u svom šarenilu žanrova i disciplina. Američka kultura, ruska kultura, kultura šezdesetih, kultura devedesetih iz ugla "izgnanika iz istorije", posmatrača, pre nego učesnika, dijagnostičara, a ne presudioca "ne da se svesti na pojmovno uopštavanje, nego ostaje grozd blistavih, treperavih metafora", piše Mihajl Epštajn u eseju o Genisu. Sa istom posvećenošću i pronicljivošću Genis piše o postmodernizmu, sovjetskoj kulturi, Internetu, Holivudu, Šerloku Holmsu, Solženjicinu, radiju, votki, Tarkovskom, tetovaži, skulpturi, pošti, Nabokovu, Paviću, Okštejnovom slikarstvu... Za njega nema malih i nevažnih tema, običnih stvari, jer sve može da posluži kao metafora i povod za priču. Uzmimo samo primere iz knjige "Crveni hleb", svojevrsnog vodiča kroz sovjetsku civilizaciju iz njene kuhinje i sličnog vodiča kroz američku kulturu, "Američke azbuke" (obe knjige objavljene u izdanju Geopoetike). U sovjetskoj kuhinji, pored hleba, ribe i divljeg rastinja, Genis pronalazi i vojni komunizam, Nep, kolektivizaciju, mit izobilja, redove i nestašice, sledovanje, hranu za marsovce, idejno vegetarijanstvo, dok američki vodič iza suvoparnih, svakodnevnih naslova ili reči u rečniku (aerodrom, autoput, benzinska pumpa, crkva, frizernica, groblje, jahta) krije prave lirske minijature o životu u Americi.
       Popularnost kod naše publike Genis je stekao filološkim romanom "Dovlatov i okolina". Knjiga nije samo intimna povest o piscu i poslednjem pokolenju sovjetskih iseljenika u Americi, okupljenim oko novina i radija već i o samom autoru koji se duhovito zaklanja iza Dovlatovljeve "krupne figure". Genis piše pitko, plastično, aforistično, što je smišljeno da uvuče čitaoca u svet piščevih razmišljanja. "Celog života sam težio stvaranju onog suzdržanog, nepretencioznog stila, posredstvom kojeg čitalac i slušalac usvajaju sadržinu, ni sami ne primećujući način na koji to čine." Pojam "tajna" u centru je Genisovih promišljanja o umetnosti. U eseju "Tajna to nije abrakadabra" iz "Kule Vavilonske", Genis govori o fundamentalnoj razlici između zagonetke i tajne, tvrdeći da civilizacija zasnovana na pozitivističkoj paradigmi ne priznaje ovu razliku. Tajna u umetnosti je "mistična tajna" a ne "detektivska zagonetka", piše Genis. "Religioznost nadolazeće kulture ispoljava se u spremnosti da u svoj sklop uvede elemenat nesaznatljivog - slučaj, apsurd, haos." Savršenstvo u rukovanju tajnom Genis pronalazi u kineskom slikarstvu. Na kineskom pejzažu privlači ga ono što se dešava "na ćoškovima", ona praznina umesto rama na zapadnjačkoj slici, koja upućuje na nedorečenost, proizvoljnost, neočekivanost, slučaj. To je ona "konstruktivna praznina" u istočnjačkoj umetnosti o kojoj govori Lao Ce. Kineski umetnik će neizostavno sakriti od gledaoca deo prikazanog, kaže Genis. Iz ovoga sledi koncepcija umetnosti kao oduzimanja, bitna za razumevanje knjige "Tama i tišina", koja treba uskoro da bude objavljena kod nas. Genisovim rečima: "Tajna - to je oduzimanje, a oduzimanje je način spoznaje sveta na račun njegovog menjanja, preobražavanja."
      
       Kolekcija vinovnika
       Svaka Genisova knjiga ima krajnje specifičnu žanrovsku odrednicu. "Kula Vavilonska" - umetnost vremena sadašnjeg (1996) upućuje na koncept umetnosti koja se odvija sada, dok je čitalac konzumira. Kao takav on (čitalac) učestvuje u koprodukciji smisla. Na tragu ove ideje Genis posmatra Pavićeve romane, čiju strukturu u jednom eseju poredi sa gotskom katedralom ili xamijom ("Apoteoza forme", 3-4. broj časopisa "Književnost" iz 1999). Proces tekstovnog razvijanja u Pavićevim romanima-leksikonima, ili romanima-ukrštenicama računa na sabrano poniranje u vreme sadašnje-u vreme čitanja, te je lično vreme čitaoca uključeno u vreme romana, ističe Genis.
       O odnosu između dela i čitaoca Genis govori u ogledu "Zakon i poredak - Šerlok Holms kao svedok 19. veka", objavljenom u jubilarnom broju Letopisa Matice srpske iste godine kada je tekst napisan. Književnost je, po Genisu, kao i zločin - pojedinačan slučaj. Čitalac zato ima ulogu detektiva, koji, uhodeći junaka-optuženog, pokušava da dešifruje tragove života u delu - neporecivi dokaz stvarnosti - sa usredsređenošću karakterističnom za junaka Konana Dojla.
       Holmsov metod, njegova opsednutost redom, detaljima, nabrajanjem i dedukcijom, Genis poredi sa duhom 19. veka, a samog junaka vidi kao proročki simbol nauke koja ume da reši svako pitanje, ne postavljajući nijedno. Tu nema mesta za slučaj koji smeta svim linearnim sistemima. "Holmsova epoha predstavlja redak trijumf determinizma, istorijski međučin, veselu epizodu koja se čudom uklinila između romantičarske slučajnosti i haosa apsurda", kaže Genis. Služeći se neočekivanim poređenjem - karakterističnim za njegov stil detektivskog romana i epa, ukazuje na neke zajedničke odlike žanrova: zločin, frontalna obnaženost prikazanog života, nerazdvojivost ličnog od zajedničkog.
       Shodno ideji o piscu-zločincu i čitaocu-detektivu u podnaslovu poslednje Genisove knjige "Ivan Petrovič je umro - kritički eseji o ruskoj književnosti (1999)", koja je u pripremi za objavljivanje, stoji - članci i isleđenja. Omiljeni Genisovi pisci koje predstavlja u ovoj knjizi su Andrej Sinjavski, Andrej Bitov, Vladimir Makanjin, Venedikt Jerofejev, Saša Sokolov, Vladimir Sorokin, Viktor Pelevin i Tatjana Tolstoj, kao i kolekcija "vinovnika" iz zapadne književnosti - Ezra Paund, Džoles Stivens, Luis Borhes, Džerald Darel, Semjuel Beket, Džems Džojs. Istu metodologiju i ovde primenjuje na medije: slikarstvo, skulpturu, tetovažu, putovanja..
      
       Očevi i sinovi
       Genis, rusista po obrazovanju, puno je pisao o postmodernizmu, avangardi, postsovjetskom razvoju ruske umetnosti. U julsko-avgustovskom broju Letopisa Matice srpske treba da izađu dva njegova eseja o ovoj tematici: "Trougao: avangarda, socrealizam, postmodernizam" iz '93. i "Serapionova lekcija: eksperiment modernizacije ruske proze" iz '96. U njima Genis piše o nasilno prekinutoj evoluciji u razvoju ruske modernističke umetnosti koja se u poslednjoj deceniji obnovila sa postmodernizmom i o novim piscima "a-sovjetske" književnosti koji teže da se odreknu grehova "očeva", tj. estetike određene pre svega dominacijom komunista (bilo da je reč o antikomunističkoj, disidentskoj književnosti ili socrealizmu).
       U svojoj analizi modernističke umetnosti Genis kaže: "Takva umetnost računa na aktivno satvoraštvo čitalaca, jer umesto hleba autor daje zrno, koje treba da proklija u čitaocu. Modernistička proza se malo razlikuje od stihova jer se spravlja po istim receptima. U traganju za neophodnim, umetnik se oslobađa suvišnoga." Nije li to, u izvesnom smislu, i ars poetika samog Aleksandra Genisa?
      
       ANA OTAŠEVIĆ
      
      

Umesto biografije Rodio sam se februara 1953. Kr{tenica nosi datum od 5. marta. Mati~ni uredi su radili tog dana - saop{tewe o Staqinovoj smrti je izdato kasnije. Sovjetska vlast se pojavila trideset {est godina pre mog ro|ewa, a okon~ala se trideset {est godina posle wega - padom Berlinskog zida. Potrefiv{i u samu sredinu epohe, ose}am se ne toliko svedokom istorije koliko beguncem iz we. U mom `ivotu su svi doga|aji - privatni. Ne mogu da se setim ni~eg monumentalnog. To mi i daje hrabrosti da se se}am. Mada ba{ i nemam ~ega. Ne samo ja, nego svi mi...        Na fakultetu sam u~io boqe od ostalih, {to nije bilo te{ko - volele su me profesorke. A i zato {to smo mu{ki pol, na svim godinama, predstavqali nas trojica. Jedan od nas je bio neverovatno bubuqi~avi pesnik, a drugi je posle filolo{kog fakulteta naprasno postao oficir. Ja sam bio hipik, odlika{ i vatrogasac. Na trenerku mi je ispod studentskog ka~keta padala duga~ka kosa. Ukratko, u na{oj sumornoj ustanovi bio sam redak zver.        Ipak su, umesto mene, na tre}i stepen, o kome sam strasno ma{tao, primili {trkqastu generalsku }erku koja je pisala, kao i ve}ina kod nas, melanholi~ne stihove. Nisam vi{e imao {ta da radim u Rigi i otputovao sam u Ameriku. Pro{lo je mnogo godina, i sva ova istorija mi se ~ini - a i jeste - savr{eno neva`na. Na ~emu da zavidim? Na disertaciji "[olohov u Latviji"? Na tati generalu koji je sada samo na teretu u toj istoj, sada ve} nezavisnoj, Latviji?        Uostalom, radi se o ne~em drugom. Ako se moja studentska drama obezvredila ~im sam se obreo sa druge strane okeana, kako }e se tek bezna~ajnim ~initi sva ostala na{a dela, kada se i ako se uop{te sasvim obretemo na drugoj strani - naro~ito ako je ne bude...               (Aleksandar Genis u kwizi "Dovlatov i okolina")