Bioskopske bašte bile su značajne kulturne institucije lokalnog tipa u epohi komšiluka, igranki i štrafte. Kada se promenio način života, one su nestale kao što je nestao običaj letovanja na Braču

      Letnji bioskop? Ah, da, sećam se!
       Pisati o letnjim bioskopskim baštama bilo je nekad opisivanje jednog fenomena svakidašnjeg života. Danas je to predmet nostalgičnih prisećanja sredovečnih. Savremeni klinci, ta nova bioskopska publika, ne poznaju tu instituciju. I oni kažu: bioskop k'o bioskop, š'a ima! Međutim, ne.
       Specifičnost letnjeg bioskopa koga više nema može se naslutiti i iz toga gde su oni u stara vremena bili stacionirani. Tako se, na primer, bašta bioskopa "Beograd" nalazila u Bregalničkoj ulici, na Crvenom krstu, kilometrima daleko od samog bioskopa "Beograd", koji je bio na Terazijama (koga takođe više nema).
       U letnji bioskop se uglavnom ulazilo preko zida, mada je moglo i kroz kapiju, sa ulaznicom. Ili na neki drugi način. Već je čuvena priča o novinaru, slikaru i boemu Živojinu Todoroviću, legendarnom Žiki Stripu, čiji se "atelje", jedna sobica na mansardi, nalazio u zgradi koja gleda na baštu bioskopa "Zvezda", pa se kod njega tokom leta okupljao čitav beogradski "andergraund" - glumci, slikari, bokseri, prostitutke, secikese (plus jedan patuljak) - da besplatno kibicuje filmove. Priča se, isto tako, da je jedan poznati novinar živeo u podstanarskoj šupi iza platna u pomenutoj bašti, te da je, gledajući filmove "s druge strane", naučio da čita naopačke.
       Letnji bioskopi su se od "običnih" bioskopa/sala razlikovali po mnogo čemu. Svetlost ekrana privlačila je komarce i druge insekte, tako da je poseta imala ukus blagog mazohizma. Ali, u baštama je bilo dopušteno pušenje, ni na konzumaciju alkohola se nije gledalo popreko (bašta "Zvezde" i danas, kada radi, ima dobro sortiran bife). Jedino je nedostajao ćevap, pa, ako se neko osmeli na projekat revitalizacije letnjih bioskopa, mora ispraviti taj nedostatak u skladu sa duhom vremena naše kiosk - (r)evolucije. Otac mi je pričao kako je, pre onog Velikog rata, pečenje u bašti bioskopa "Takovo" bilo odlično, a pivo hladno. Letnji bioskop zapravo i jeste "lokal" čak i kad je šank zatvoren.
       Pošto su letnji bioskopi-bašte posedovali samo jednu aparaturu, projekcija se nekoliko puta prekidala. Posetioci su pauze koristili da kupe nov fišek semenki ili, ređe, neko osvežavajuće piće koje nije čulo za frižider. Uglavnom se, dok operater menja rolnu, razgovaralo, dovikivalo ili su se ugovarali kasniji odlasci u kafanu. Letnji bioskopi bili su institucije lokalnog tipa: svi su se, uglavnom, međusobno poznavali. Kao što je odlazak u bioskopsku baštu iza ćoška bio zgodna prilika da svoju novu devojku predstaviš svojoj staroj majci. Neko ko bi na projekciju došao "sa strane", iz drugog kraja grada, lako se uočavao. Zato je malo ko i dolazio zbog samog filma. Važniji je bio "društveni život". Bioskopske bašte bile su, prema tome, sasvim oprečne bioskopskim salama, gde je međusobna komunikacija gledalaca ravna nuli. Više su, po svojoj "socijalnoj funkciji", nalikovale pozorištu ili nekadašnjim uličnim svetkovinama (maškare, doček druga Tita i sl).
       Otuda su one, bioskopske bašte, bile (možda i danas jesu) važan činilac međuljudske razmene u malim turističkim mestima, posebno na ostrvima, gde su se, tokom leta, susretale i/ili sukobljavale oprečne tradicije življenja. Turisti su odlazili u te bioskope da razbiju čamotinju letovanja, no više iz razloga da se time integrišu u lokalnu sredinu, da ne budu "furešti". Domaće stanovništvo, inače netrpeljivo prema "strancima", prihvatalo je tu njihovu potrebu znajući da bez turista ne bi ni bilo "ljetnog kina". Ovo pravilo "mirne koegzistencije" nije se smelo narušavati nekim činom posebnosti, "iskakanjem". Nemci su, recimo, bili mirni kao bubice, ni da pisnu. Sećam se da umalo nisam dopao nevolje kada sam, u jednoj selendri, negde na Braču, u jednom trenutku projekcije filma "Varljivo leto 69" Gorana Paskaljevića prsnuo u smeh spazivši na ekranu svog poznanika, beogradskog glumca, neopevanog "šmiranta" - jer, s druge strane, meštanima njegova pojava nije značila ništa, te im je moj smeh delovao uvredljivo.
       Verovatno su ove (donekle protivurečne) specifičnosti letnjog bioskopa dovele do drive-in-a, bioskopa za automobiliste (ili bioskopa za automobile, ko će ga znati). Ni oni danas više ne postoje, osim po američkim zabitima. Pošto nismo imali automobile, nismo imali ni drive-in. Šteta. Naime, sedeći u automobilu, posetilac drive-in-a ostaje "kod kuće", zaštićen od nepoznate okoline (drugih automobilista), a izolovanost automobilskog prostora u mraku drive-in-a dozvoljava i one forme "društvenog života" koje bi, inače, u "pravom" bioskopu, opasno iritirale tu okolinu ili su, na nekom drugom mestu, jednostavno zabranjene. Jedan hipik je svojevremeno lepo rekao da su drive-in i zadnje sedište automobila proizveli seksualnu revoluciju. Tako je drive-in, u kome su se "pod sekundarno" prikazivali filmovi (bez obaveze da se na njih obraća pažnja) postao "ikonički znak" u mnogim filmovima šezdesetih i sedamdesetih godina (na primer, "Mete" Pitera Bogdanoviča).
       Šta je uništilo letnje bašte u velikim gradovima? Nema sumnje da je to izmenjeni način urbanog života: bioskopska bašta nestala je istovremeno kada i igranke na sportskim terenima ("svira odličan džez") i obaveza večernjeg produciranja na korzou. Ni obični ("klasični") bioskopi nisu kroz tu promenu prošli bez teških iskušenja. Bioskopi-teatri preživeli su zahvaljujući istom faktoru koji je stavio tačku na istoriju bioskopa-bašte. Ovima je definitivno doakao razvoj filmske tehnologije. Savremeni filmovi, prepuni trikova i specijalnih efekata, tehnički su "sofisticirani" do te mere da njihovo projektovanje kroz drndave aparature stare više decenija nije problematično samo sa stanovišta "estetskog ugođaja", nego je često i (manipulativno) nemoguće. Obaška što se i u drndavim aparaturama oskudeva.
       Zato - nikad više bašta bioskopa "Beograd", na Crvenom krstu, kraj Plečnikove crkve.