Amerikanci poverovali u vlastitu propagandu o čoveku na čiju su glavu raspisali ucenu - Vuk Drašković ponovo džokej u špilu karata

      Amerikanci silno žele da pošalju jugoslovenskog predsednika u penziju pre nego što njihovom istekne mandat. U suprotnom će u novembru, kad američki građani izlaze na birališta, smisao njihove pobede u kosovskom ratu ponovo postati krajnje neizvestan, a njihov vojnički trijumf u najboljem slučaju sumnjiv. Sam Bil Klinton ponoviće žalosnu sudbinu Džordža Buša, koji je morao napustiti vlast pre nego što je sa nje oterao svog ljutog neprijatelja Sadama Huseina.
       Pre samo godinu dana, međutim, Vašington ne samo što nije na svoju ruku ispitivao teren za Miloševićevo mirno povlačenje sa vlasti već su sa one strane Atlantika sevale munje i gromovi na svakog ko bi makar i spomenuo mogućnost da Milošević nekažnjen napusti dužnost. Prošlog juna iz Vašingtona se na tu temu moglo čuti samo i jedino ono odsečno, trijumfalno i osvetoljubivo: "U Hag! U Hag!" Tada nikakvo "obnavljanje demokratije" u Jugoslaviji nije bilo prioritetno: američku administraciju na prvom mestu interesovalo je da kazni predsednika koga su nabeđivali da je Hitler dok su mu sa bezbedne razdaljine rušili zemlju.
      
       Pretnje
       Javna je tajna u američkoj prestonici da je lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković prošlog leta dospeo na listu ljudi koji bi u SAD mogli biti optuženi za ratne zločine samo i jedino na osnovu glasine da figurira kao važan lik u jednoj od varijanti Miloševićevog posleratnog povlačenja sa javne funkcije u političku senku. Američke pretnje Draškoviću bile su munjevite, a valjda zbog silne žurbe nezgrapne i nespretne: kao razlog za eventualno podizanje optužnice za ratne zločine prvo je spominjana uloga Draškovićeve paravojske u leto 1991. u Hrvatskoj, a zatim, u proleće 1992. u istočnoj Bosni.
       Prošlog leta su se, izgleda, i Milošević i Drašković bavili mišlju da zemlju iščupaju iz procepa sankcija, odmazde i izolacije tako što će SPS žrtvovati koalicionog partnera Vojislava Šešelja, nanovo kooptirati Draškovića u saveznu vladu, ali ovoga puta kao premijera, i postepeno i polako povući Slobodana Miloševića u sve dublju političku hladovinu, a na kraju i u penziju. Ostalo je tajna da li su se predsednici SPS i SPO tada telepatski sporazumevali ili su približili čela i zajedno mozgali, no epilog je poznat: Drašković je uverljivo odvraćen od ove ideje, skinut sa vašingtonskog spiska potencijalnih ratnih zločinaca i umesto toga kooptiran u udruženu opoziciju, gde je uskoro sa američkim blagoslovom i unapređen u manje-više priznatog lidera.
       Šta se od tada promenilo pa da Stejt department sada, izjavama neimenovanih funkcionera u "Njujork tajmsu" o okolnostima pod kojim bi se u Vašingtonu tolerisao Miloševićev nekažnjeni odlazak sa vlasti, ispituje teren za novu, makar i prećutnu nagodbu sa svojim bivšim dejtonskim partnerom? To je barem lako: približili su se američki izbori, a američka politika na Balkanu ostala je tamo gde je bila i prošlog juna, u slepoj ulici, u jednom od beogradskih ćorsokaka. "Biće jako, jako hladno ove zime u Beogradu i Novom Sadu", likovali su prošlog leta američki generali koji su pre toga priznali da su još prve noći hteli da ostave Beograd bez vode, struje i ključnih javnih ustanova. Njihove su se nade u zimu bez struje i grejanja izjalovile, a Slobodan Milošević ostavlja ovih dana utisak državnika koji ima skoro isto toliko šansi da na vlasti dočeka naredne izbore kao i sam Klinton.
      
       Rusi
       U celoj priči je naročito intrigantno to što Vuk Drašković ponovo figurira kao čovek spasonosne formule. U verziji koju je u opticaj prvi pre dva meseca pustio Vojislav Šešelj, čovek koji ima najviše razloga da se plaši Draškovićevog političkog uspona jer u tom slučaju on SPS-u postaje izlišan, Vukova je ideja da bude Miloševićev Putin, čovek koji će Miloševića u eventualnom dogovoru sa Rusima "naterati" da se povuče.
       U toj teoriji zavere pravi Putin, onaj ruski, daje Miloševiću garancije za bezbedan silazak sa vlasti, a Vuk na opšte zadovoljstvo zauzima visoki položaj. U tu priču se da udenuti Draškovićevo čudnovato političko ponašanje poslednjih meseci, kada kao da je naglo izgubio interesovanje za izbore.
       Američka je pozicija, prema "Njujork tajmsu", sledeća: oni sami Miloševiću ništa ne nude, on je njima prvi poslao izaslanike (upućeni u Vašingtonu kažu da je Miloševićev emisar u Stejt departmentu pre mesec dana bio Kris Spiru, Amerikanac grčkog porekla, funkcioner Demokratske stranke u saveznoj državi Nju Hemšir i čovek od Miloševićevog poverenja, koji ga je posećivao u Beogradu otkako se završilo bombardovanje i koji mu je 1995. pravio društvo u vazduhoplovnoj bazi u Dejtonu, Ohajo). Oni zvanično ne mogu ni na šta da pristanu osim na izručenje Hagu, ali "kad bismo dobili tvrdu i hitnu ponudu koja bi Miloševića uklonila sa vlasti, bilo bi nam teško da je odbijemo".
       Zvanična američka politika jeste da se takva ponuda javno mora odbiti, ali "drugo je pitanje da li bismo je stopirali, ili bismo prećutno na nju pristali".
      
       Ponuda
       Jedno je sigurno: ono što je svet saznao iz "Njujork tajmsa" istovremeno je i ono što je američka administracija želela da se zna. To nipošto ne znači da je posredi dezinformacija, naprotiv. Sa stanovišta te administracije, višestruka je draž distribuiranja informacija posredstvom "Njujork tajmsa". Na taj način je napravljena neka vrsta početne javne ponude Miloševiću, a da se za to ne mora prihvatiti javna odgovornost, i Bela kuća može sve javno da demantuje. Istovremeno se testiraju domaće i međunarodne reakcije i, konačno, nastavlja svojevrsni specijalni i psihološki rat koji Amerika vodi protiv jugoslovenskog predsednika.
       Obelodanjivanje osetljivih i poverljivih početnih pregovora sa Miloševićem dovodi ovog u težak položaj kod kuće, i stavlja na probu lojalnost njegovih saradnika, koji su do sada mislili da će do kraja deliti njegovu sudbinu. To Belom dvoru svakako nije promaklo, što se vidi već i otuda što je beogradska "Politika" našla načina da na naslovnoj strani izveštava o ruskim reakcijama na tekst iz "Njujork tajmsa", a da nikad ne spomene ni tekst niti bilo koje informacije iz tog teksta. U "Njujork tajmsu" se govori samo o specijalnom, izuzetnom dilu za predsednika, njegovu porodicu i njegovu ušteđevinu. Ni reči o ušteđevinama i amnestijama drugooptuženih, trećeoptuženih... šta da kaže gospođa Olga Milutinović, na primer, čiji suprug nije u lagodnijoj poziciji od Miloševića, a manevarski prostor mu ni izbliza nije tako širok kao u predsednika SRJ?
      
       Marko
       Naznaka specijalnog rata ima i u specijalnom vašingtonskom naglasku na sina predsednika Miloševića Marka. Stejt department je u vreme krize oko mitinga opozicije u Požarevcu izdao saopštenje iz kog je proizišlo da Vašington Marka Miloševića smatra jednim od vodećih "mafijaških bosova" u Jugoslaviji. Američki zvaničnici "u poverenju" pričaju svakom ko hoće da ih sluša da Slobodan Milošević možda može da računa na lojalnost svojih saradnika, ali da je veliko pitanje da li će se ta lojalnost preneti i na članove njegove porodice, odnosno da li će Milošević sutra moći i njih da zaštiti. Poruka je da Milošević treba da se nagodi dok može, ako ne zbog sebe, a ono zbog supruge i dece.
       To je američki ugao cele priče, a drugi je par opanaka Milošević: plaši li se ishoda i želi li igde da ide. Amerikancima bi egzil u tuđini svakako odgovarao, već i zato što bi on time potvrdio predstavu koju su o njemu stvarali za vreme bombardovanja, kad su ga poredili sa Hitlerom, dakle predstavu o surovom diktatoru koji beži sa "ušteđevinom" i čoveku za čije su izručenje lovcima na glave obećali pet miliona dolara. Treba se samo setiti letaka kojima nas je NATO za vreme bombardovanja zasipao, posebno onih glupljih, sa slikama jahte i letnjikovca u Grčkoj i propratnog objašnjenja da Milošević ima "iste takve". (Pa su i klinci na beogradskim ulicama pitali: što onda nisu njegove uslikali?) Godinu dana posle bombardovanja, koje je trebalo da proizvede njegovu kapitulaciju za najduže sedam dana, postavlja se pitanje koliko Amerikanci zaista razumeju i poznaju "svog" čoveka u Beogradu. Tolike su godine sa njim poslovali javno, pred TV kamerama, prijateljski, sa kubanskim cigarama i viskijem, a sad bi hteli tajno, ispod ruke, kao lopovi u noći da mu uzmu politički reket. Kao da su poverovali u sopstvenu propagandu, u one iste NATO letke na kojim je pisalo: "Nema goriva, nema struje. Milošević."
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Panić, Putin, Gor, Klinton... "Vašington post" objavio je pismo Milana Panića koji savetuje Amerikance da zamole Putina da posreduje u Miloševićevom dobrovoljnom silasku sa vlasti.        Tekst su, kaže vašingtonski izvor NIN-a, primetili savetnici Ala Gora i prosledili ga Bilu Klintonu. Predsednik Amerike se veoma zainteresovao za tekst i prosledio ga svom savetniku za nacionalnu bezbednost Semjuelu Bergeru.