Oni koji ne mogu ni u Crnu Goru na letovanje, ograničili su skalu ljubavi prema Srbiji. Njihova podela na "nas" i "njihove" prosto je vulgarna

      Odavno se nisu oglašavali partijski aktivi i komisije za kulturu. Čovek je, daleko bilo, mogao da pomisli kako su nestali partijski drugovi - cenzori i da je prestalo duhovno starateljstvo vlasti.
       Onda, baš kao nekad, povišenim tonom koji ne ostavlja sumnju u nameru, javio se sa malog ekrana Ivica Dačić. U ulozi patriote koji brine o domaćem filmu. Ljut, reklo bi se: "Danas je još u Beogradu jedino moguće", čulo se od predsednika beogradskih socijalista, "da na festivalu dokumentarnog filma pobedi film koji govori o našoj krivici što je bombardovana RTS. Dakle, mi smo krivi zato što nas je neko bombardovao. Pa to je ono što žele da mi mislimo samima sebi, i da prebacimo krivicu sa njih koji su nas bombardovali, na nas. Takav film danas ne bi pobedio ni u Vašingtonu." (U pravu je Dačić što se ovog poslednjeg tiče - u Vašingtonu nema festivala dokumentarnog filma. U Beogradu ga, hvala bogu i ljudima, još ima, dok neko ne odluči drugačije.)
       Tako se propagandi ispod praga svesti, koju vladajuća koalicija svakodnevno isijava sa malih ekrana, pridružila i tvrdnja da je beogradska vlast (SPO) kriva što je nagrađen, eto, jedan nepatriotski film. Istine radi, treba podsetiti: jednoglasnu pobedu ostvarenju Janka Baljka "Anatomija bola - 2.06" dali su reditelji Puriša Đorđević i Srdan Golubović, urednik Filmskog programa RTS Nebojša Popović, montažer RTS koji je preživeo bombardovanje Petar Jakonić i snimatelj TV Novi Sad Dušan Ninkov. Dakle, njihovi glasovi su "tragična posledica beogradske uprave"?!
       Da bi ubio one dve muve odjednom, Ivica Dačić spaja nespojivo. Optužuje beogradsku vlast kao da je ona kriva što je autonoman žiri nagradio film o tragičnoj pogibiji 16 radnika RTS. Nema spora da se Krunićevi i Mihailovićevi nameštenici u gradskoj upravi mogu prozvati za mahinacije i podvale građanima, ali to je drugi par rukavica. Film u kome porodice pobijenih, reč je uglavnom o roditeljima, pitaju da li su njihovi najdraži morali te noći da budu u zgradi za koju se znalo da je legitiman cilj NATO zlikovaca, delo je izvan svake vlasti. Osim one koja je imala pravo da u ratnim uslovima odlučuje o tome ko će se i gde skloniti, evakuisati, izmestiti.
       U tom smislu je Dačić opet u pravu kada govori "mi", jer su oni iz vrha srpske vlasti odlučivali da se iseli Vlada Srbije, savezna vlada, Generalštab, Savezno ministarstvo inostranih poslova, njihovo partijsko sedište u zgradi na Ušću... Samo su ostali ljudi u Abardarevoj ulici.
       Nesumnjiva krivica neprijatelja koji je počinio neprimeren zločin u novijoj istoriji planete, u ovom filmu nije sporna, samo što ima i svoje naličje. I to je bolna istina sa kojom moraju da žive svi koji su odlučili da prkose bombama tako što su sedeli u bunkerima i gledali televiziju. Majke i očevi izginule dece samo su pitali Milanovića i ostale zbog čega nisu sklonili njihovu decu. Na to pitanje, do danas, niko nije odgovorio.
       Umesto toga, Ivica Dačić svoju partijsku retoriku usmerava na početak predizborne kampanje u kojoj socijalisti imaju nož pod grlom da povrate vlast u Beogradu. Puštanje nereda, rekao bi Beket, predstavlja oproban recept vlasti na ovim (i daleko širim) prostorima. Brojni su Dačićevi prethodnici iz vremena SKJ opleli tu ornamentiku na kojoj poslednji šef beogradskih komunista urezuje svoju šaru. Njegova partijska specijalnost za sport, sada i za kulturu, najsličnija je logici Saše Gligorijevića (ko to beše?) koji je imao teoriju da je sumnjivo sve što ne dolazi "od naših". Dotični je obavljao istu funkciju kao i Dačić.
       I gušća naseljenost demokratije, umesto ove snishodljivo rasejane, predstavlja za nenaviknute teško iskušenje. Stoga je sasvim moguće da zamena teza, poput ove poslednje, pristigle iz socijalističkog tabora, razveje u nekim glavama dilemu o patriotizmu u kulturi. Oni koji se nalaze na raznim međunarodnim zabranama putovanja, oni koji iz poznatih razloga ne mogu ni u Crnu Goru na letovanje, oni su ograničili skalu ljubavi prema Srbiji. Njihova podela na "nas" i "njih" prosto je vulgarna u svojoj crno-beloj šemi.
       Nikome odraslom, nikom ko ima zrno soli u glavi, na pamet ne pada da od vlasti traži nemoguće. Od beogradske jednako kao od republičke, od one koju drži SPO ili DS jednako kao od koalicije SPS-JUL-SRS. Srbija je postala zapećak koji oni toliko vole da prosto divljaju u njemu. Pitanje kulture je za njih partijski zadatak da je čuvaju i brane od onih drugih. Izvođači radova u njoj su pre svega podobni umetnici koji imaju pristup podobnim manifestacijama i festivalima. Tako jedni drugima otimaju Bitef, Fest, Bemus, Sterijino pozorje, Beogradsko proleće, Sajam knjiga, Oktobarski susret pisaca...
       Ispod tog brižljivo satkanog plašta brige za kulturu krije se šuplje ideološko pokriće kombinovano sa čistim biznisom pod partijskim okriljem. Utoliko, ništa novo. Inače, film s početka ove priče je na festivalu dokumentarnog filma u Berlinu gde su predstavljena ostvarenja više od 300 svetskih TV stanica, odabran kao jedan od pet najboljih.