("Ko se boji Haga još?", NIN br. 2580; "Tendenciozno i iskrivljeno", NIN br. 2581)

      Kad se ponovo pročita stenogram čitavog razgovora sa Biljanom Plavšić ili presluša audio kaseta (NIN ima oboje, a B. Plavšić priziva u pomoć tek krhko sećanje) lako je uvideti, i bez neke dublje ekspertize, da se iz toga ne bi mogla dobiti, ni za dlaku, bolja slika "poslednje nacionalne heroine". Naprotiv. Čitalac/slušalac uočio bi da je ona tokom razgovora insistirala da neka njena mišljenja i (sa)znanja izrečena o vrlo važnim pitanjima - nisu za objavljivanje. Plavšićeva i sad može biti sigurna da njene off the record poruke, čak i ako bi mogle biti interesantne javnosti, predstavnicima međunarodne zajednice, njenim protivnicima - neće izaći iz sfere zaštićenih informacija.
       Još je čudnija zaboravnost B. Plavšić uz tvrdnju da je "intervju rađen na brzinu". Žurba i dekoncentracija sagovornika nije NIN-ovih novinara delo. Pet dana ranije je zakazan intervju. Tog 6. juna odlagan je voljom i potrebom Biljane Plavšić. Kad je konačno trebalo da počne razgovor "za jedan takav list kao što je NIN" (visoka ocena dolazi od B. P.) ona je - ponudila 15 minuta! Odbili smo. I iznudili sat vremena.
       Na kraju, uz sve razumevanje delikatnosti položaja Biljane Plavšić ne možemo da preuzmemo odgovornost za to što se ona nije predstavila javnosti kako misli da bi trebalo. Uostalom, kad su isti novinari s njom razgovarali u drugim prilikama, ona nije imala prigovora na njihov rad, pristup i profesionalnost.
       Možda, ipak, ne treba kriviti ogledalo...
      
       SLOBODAN RELJIĆ,
       Branko Perić