Iako sam u poodmaklim godinama, nikad mi nije bilo teško da odem gotovo na svaki miting opozicije održan u Beogradu. Naravno, ne prija mi da se guram i stojim dva sata i duže, ali sam svesna da bez nas (građana) ni "najbolja od svih mogućih" opozicija ne može ništa da uradi.
       Posle prvog mitinga ponovo udružene opozicije bila sam ispunjena nadom da je naš narod, zajedno sa opozicijom, politički sazreo. Osećala sam pozitivnu energiju koja struji među prisutnim građanima. Pomislila sam da su desetogodišnje nevolje na izmaku, a isto tako i vlast sa kojom su one skopčane.
       Međutim, miting je prošao a ništa se nije dešavalo. U stvari, došli su novi mitinzi, ali njih ne vredi ni pominjati.
       U takvom raspoloženju rekla sam jednoj starijoj gospođi: "Kakvi god da smo, ovakvu opoziciju ne zaslužujemo." Prvo je oćutala, onda me je upitala odakle su oni došli, da li iz Luksemburga i Engleske, ili su plod našeg tla? Uostalom, gde je narod da izađe da protestuje, ne protiv vlasti, već protiv ovakvog života?
       Setih se Meri E. Daram i njene knjige "Kroz srpske zemlje". Ona opisuje posetu našim prostorima 1902-1903. godine. Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine, neko je gospođicu Daram upitao da li je realno da Srbija postane republika. Odgovorila je smehom, pa je takav "odgovor" propratila rečima: "Smejem se zato što će svako u Srbiji želeti da bude predsednik."
       Zna i režim da "nova" opozicija neće niotkud doći i zna da je u velikim problemima ako se makar i ova koju sad imamo složi, a narod je podrži. Zato je i preduzeo poslednje poteze (otimanje Studija B, itd.) kako bi izazvao krizu poverenja u opoziciju. Režim je krenuo u ofanzivu u vreme kad su sva ispitivanja javnog mnjenja kazivala da njegova popularnost podleže stalnoj eroziji.
       Nešto slično se desilo početkom devedesetih godina u Čileu. Pinoče, tad već bivši poglavar države ali aktuelni komandant armije, više puta je demonstrirao silu u odnosu na demokratski izabranu vlast. Naizgled od toga nije imao korist; međutim, pokazalo se da je popularnost vlade drastično pala. To se desilo jer narod ne voli da gleda da neko ponižava političke činioce koje podržava! Demokratske snage su doživele pad popularnosti, jer im je narod zamerio što se nisu suprotstavile, a opet to nisu mogle, jer za tako nešto nisu imale silu. "Naš" režim želi da obeshrabri i zavadi opoziciju, narod učini još apatičnijim i da nametne i dalje igru po pravilima koja mu odgovaraju. To znači: izlazak na izbore koje vlast organizuje u uslovima potpunog medijskog mraka i snažne represije. A i da ima više medijskog "svetla", znamo kakve šibicare imamo na vlasti i kako su izgledali do sad njihovi "izbori". Režiranim izborima vlast samo stvara privid legitimiteta.
       Gospodo lideri, ne dajte ponovo blanko potpis za izbornu krađu! Režim je istrošen i on sam to zna. Vreme radi protiv njega i nemojte da mu dozvolite da pomeri unazad skazaljke na časovniku.
       Čini mi se da u stavovima naših relevantnih opozicionih partija leži ključ uspeha, ali iz tih stavova treba izbaciti primese inata, sitnog ćara i iracionalnog. Od onoga što naše partije sad iznose, i što izgleda da ih vodi ponovo u sukobe, može da se sastavi mozaik koji će nam pokazati put ka promenama. Drugim rečima, ne izlaziti na izbore dok god se ne stvore pogodni uslovi, ali započeti sa energičnim aktivnostima od kuće do kuće, od grada do grada, svim nenasilnim sredstvima. Ovaj režim je mnogo slabiji nego što izgleda i upornim, makar ne i pompeznim aktivnostima, biće primoran da dopusti slobodne izbore. Baš zbog toga što sve to vlast dobro zna, ona se tako okomila na "Otpor".
      
       OLGA JANKOVIĆ-ANĐELKOVIĆ,
       Beograd