On piše o fudbalu i rok kulturi sa tipično britanskim šmekom. Njegove knjige "Stadionska groznica" i "High fidelitdž" postale su kultno štivo devedesetih

      Slava engleskog pisca Nika Hornbija (43) proširila se u devedestim sa Ostrva na ostatak sveta. Od trenutka kad je rešio da napusti mesto profesora engleskog jezika i posveti se pisanju knjiga, nije prošlo dugo a njegova pitka, duhovita i emocijom prožeta proza naišla je na oduševljenje i kritike i publike, obezbeđujući mu milionske tiraže i filmske adaptacije.
       Prve dve knjige (dosad objavljene tri), Fever Pitch (prevedena kao Stadionska groznica) i High fidelitdž bile su na prvom mestu bestseler-lista u Engleskoj. Kod nas su nedavno objavljene u izdanju knjižare Plato i ubrzo se našle na samom vrhu liste najtraženijih.
       Nik Hornbi živi sa ženom i sinom u severnom Londonu, gde su mahom smeštene radnje njegovih romana, nedaleko od svog omiljenog fudbalskog kluba, Arsenala, prema kome gaji strast koju može razumeti samo neko ko je pročitao "Stadionsku groznicu". Kao mlad, želeo je da piše scenarija, ali "za početnika je lakše objaviti knjigu nego progurati scenario", kako je kasnije u jednom intervjuu objasnio svoje opredeljenje. U međuvremenu je diplomirao na Kembrixu i pisao za razne časopise.
       Želja da radi na scenariju ipak mu se ostvarila na snimanju filma High fidelitdž. Svoje iskustvo u radu sa rediteljem i producentom na tekstu opisao je kao temeljnije i značajnije od rada sa izdavačima: "Došao sam do zaključka da želim da pišem knjige na način na koji se pišu scenarija - više neću dopustiti da neki red prođe nepregledan."
       Radnja ovog inače izuzetno uspelog filma, za koji je prava otkupio Diznijev Touchstone Pikctures, sa Xonom Kjuzakom u glavnoj ulozi, premeštena je iz Londona u Čikago, što je u Engleskoj ocenjeno kao svetogrđe i prodaja Holivudu.
       Hornbijeve veze sa Amerikom, međutim, zanimljivije su u književnom domenu. Pored popularnih engleskih pisaca koje čita, poput Irvina Velša i Rodija Dojla, većina njegovih omiljenih pisaca su Amerikanci: "Moje teme su britanske, a stil američki", izjavljuje. Ipak, to je tačno samo u delu koji se odnosi na jednostavnost i jasnost njegovog pisanja, dok humor i samoironija, karakteristični za ovog pisca, imaju tipično britanski šmek. U tome je svakako jedna od tajni njegovog brzog uspeha, kao i u težnji da oslobodi čitaoca prepreka da smesta uroni u knjigu, da se prepozna i zaboravi u njoj, za razliku od većine pisaca postmoderne proze koji upozoravaju čitaoca da treba da bude svestan toga šta čita i daju uputstva za ispravno čitanje.
      
       Šta je u glavi običnog tipa
       Potom, to su popularne teme. Hornbijevi romani daju svojevrstan uvid u psihu muškarca od trideset i nešto, koju su oblikovali sport i pop kultura. Nesvakidašnje iskren pogled iz muškog ugla krije jasnu nameru pisca: "Obično čitam knjige koje pišu žene zato što više volim knjige o porodičnom životu, znate ono o priznanju i o načinu na koji živite. Nemam pištolj i ne znam nikog ko ga ima, pa ipak mnogo knjiga koje pišu muškarci, ili filmova koje su napravili muškarci, govore o ljudima koji raznose jedni drugima glave u vazduh. Svakako, želite nešto od toga da pogledate ponekad, ali postalo je nekako apsurdno da je to jedini odraz života koji možete naći. Želeo sam da pokušam da pišem kao muški ekvivalent nekih od najboljih ženskih proznih pisaca - izgledalo mi je da nema knjiga o tome šta se dešava u glavi jednog običnog tipa."
       Kao tema prvog romana nametnula mu se tipično muška (ostrvska?) strast prema fudbalu, ali se ispostavilo da je knjiga privukla i žene svojim istančanim i duhovitim uvidom u stanje "opsednutog", pa su neke posle pročitane "Stadionske groznice" izjavile da je gore nego što su mislile, a druge - da su iznenađene otkrićem da ipak postoji nešto što se dešava u glavama fudbalskih fanatika.
       Hornbi pokušava da sagleda svoju opsesivnu odanost fudbalu i posebno timu za koji navija, Arsenalu, u formi dnevnika u kojem su svi događaji u njegovom životu, od detinjstva, krajem šezdesetih, do trenutka kada završava dnevnik, početkom devedesetih, potisnuti negde izvan fudbalskih tribina. U želji da odbrani poziciju navijača i nađe dovoljno dobre argumente za one kojima možda još nije jasno zašto je fudbal važniji od svega što vam se dešava u životu, vodi nas kroz ličnu i zajedničku agoniju i ekstazu na stadionima širom Engleske, koja je odredila njegov i razvojni put hiljada mladih engleskih (i ne samo engleskih) navijača.
       U pozadini romana ocrtava se društvena istorija Britanije sedamdesetih i osamdesetih, porodični život i karijera, a nazire se ideal tzv. novog čoveka.
       U svojoj drugoj knjizi High fidelitdž, Hornbi se bavi nekim od stereotipnih muških problema u procesu mentalno-emotivnog sazrevanja: pozicijom "večitog dečaka", strahom od vezivanja, od obaveza, od zauzimanja stava, iz pozicije omatorelog predstavnika rok kulture.
       Glavni junak Rob Fleming je tridesetpetogodišnji tip u crnom petstokecu i Lemonheads majici koji u devedesetim drži skromnu prodavnicu ploča u severnom Londonu, muva se po pabovima i svirkama samo-za-upućene i živi pod geslom "sve opcije treba da ostanu otvorene" zbog čega ga devojka sa kojom živi napušta sa prvim komšijom.
       Njegova emotivna nezrelost ispričana je sa dirljivom iskrenošću zbog čega su neki pomislili da je knjiga autobiografska. Hornbi odgovara: "Stvaram lik koji je po mnogo čemu sličan čitaocu." Zaista, mnogi su se u njoj pronašli i u tome je jedan od kvaliteta romana - u univerzalnosti teme (bar u zapadnoj civilizaciji) i verno prenesenoj osećajnosti muškarca koji odbija da odraste.
      
       Strah večitog dečaka
       High Fidelitdž je neka vrsta urbanog obrazovnog romana u kome glavni junak prelazi put od večitog adolescenta, koji u pop kulturi nalazi patetično utočište od preuzimanja odgovornosti za sopstveni život, do konačnog sazrevanja kroz emotivnu vezu i određivanja prema važnim životnim pitanjima. To je i kratko putovanje kroz istoriju rok muzike budući da glavni junak za svoja stanja i raspoloženja neprestano nalazi odgovarajuće pop numere. Sa drugarima koji sa njim tavore u radnji koja je mamac za raznorazne frikove, zabavlja se tako što sastavljaju top liste pet najboljih: albuma svih vremena, pop pesama, izvođača, što dostiže urnebesni vrhunac u trenutku kada Fleming posle smrti devojčinog oca prvi put ozbiljno razmišlja o smrti pokušavajući da zbunjenost i užasavanje zbog sahrane kojoj mora da prisustvuje ublaži sastavljanjem pet pop pesama svih vremena s temom smrti:
       "U pop muzici nema pesama o smrti - bar nema dobrih. Možda zbog toga i volim pop muziku i možda me zbog toga od ozbiljne muzike pomalo podilazi jeza. Postoji instrumental Eltona Xona 'Song for a gudž', ali to je samo klavirska tužbalica koja bi mogla da bude jednako prigodna i dok sedite na aerodromu i dok vas sahranjuju."
       Izdavači su došli na originalnu ideju da naprave prvi svetski saundtrek po knjizi, koji se prodaje i kod nas.
       O bavljenju muškom psihom i temom o odrastanju, to jest o dečaku koga odrastao muškarac pokušava da zadrži u sebi, koju dalje razvija u romanu About a bodž, Hornbi kaže:
       "Ovo je zanimljivo vreme za muškarce zato što se većina nas odredila na neki način prema feminizmu. Svi smo svesni da smo jednaki u različitosti i sličnosti. Ali, muškarci su dobili dovoljno negativnih kritika, u poslednjih nekoliko godina stalno im se govori da su idioti i da se okreću nevažnim stvarima. Možda je vreme da se na neki način odgovori i uspostavi balans i kaže da neke stvari koje volimo zapravo to zaslužuju. Odrastanje je i dalje veoma težak proces za analizu, pogotovo danas kada nosimo odeću koja nije baš za odrasle, i ohrabruju nas da je nosimo. Slušamo popularnu muziku - ja, na primer, imam 43 godine i ne mogu da zamislim da se odjednom budim ujutru i počinjem da slušam Baha ili Betovena."
      
       ANA OTAŠEVIĆ