Bio je oličenje čoveka iz naroda. Često je podsećao na reči svog dede kralja Petra I Karađorđevića, takođe izgnanika: "Ne znate vi kako je biti bez svoga naroda."

      Kada smo poslednji put razgovarali sa princom Tomislavom Karađorđevićem, dok smo obilazili crkvu na Oplencu, nekako odsutno, sa tugom u glasu rekao je: "Svi moji su umrli u inostranstvu. Otac u Francuskoj, majka u Engleskoj, Petar i Andrej u Americi. Ja želim da umrem u Srbiji."
       Pored princeze Radmile, supruge princa Đorđa Karađorđevića, samo je kraljević Tomislav Karađorđević, posle raspada SFRJ, živeo u Srbiji.
       Na konstataciju da je njegov povratak različito tumačen, da mu je spočitavano i da je "crveni princ", na dobrom ali malo arhaičnom srpskom jeziku, bez nekog iznenađenja i sa osmehom na licu koji je više podsećao na ironičnu grimasu, odgovorio je: "Znam za sve to. Kada sam se vratio u otadžbinu, bio sam u veoma nezahvalnom položaju. S jedne strane, došao sam bez pasoša i, zakonski, faktički sam ilegalno boravio u zemlji. S druge strane, naši ljudi u emigraciji su smatrali da čim živim u Srbiji, da sam prišao socijalistima. Bio mi je san da se vratim u Srbiju. Nikad nisam uzeo državljanstvo neke strane zemlje, čak ni britansko. Odbio sam, nisam mogao. Mislio sam da kao Karađorđević, kao Srbin, to ne treba da uradim. Sada imam naš pasoš i državljanstvo, dobio sam ih krajem 1998. godine. Veoma sam srećan zbog toga."
       Posle pedeset godina princ Tomislav Karađorđević je ponovo došao u Jugoslaviju. Bilo je to 6. oktobra 1991. godine. U Jugoslaviju je doputovao sa pasošem izdatim 1938. godine. "Na beogradski aerodrom sam prispeo tačno u 22 časa i jedan minut. Pokazao sam cariniku pasoš Kraljevine Jugoslavije s kojim sam napustio otadžbinu 1939. godine kada sam sa bratom Andrejem otišao na školovanje u Englesku. Dugo ga je gledao a onda mi ga vratio rekaviši: 'Mnogo ste ostarili od onda'. Dočekalo me je mnogo ljudi, možda deset hiljada. Bila je tu i moja strina Radmila Karađorđević, supruga moga strica Đorđa Karađorđevića. Da vam srce prepukne od radosti i emocija."
       Bio je ličnost koja je plenila svojom neposrednošću i skromnošću. Ideal mu je bio da bude dobar, pravi srpski domaćin. "Znate, svi moji preci su bili domaćini. Nije li samo Karađorđe tri puta podizao svoju kuću i domaćinstvo. Radost čoveka koji podigne kuću mogu razumeti samo oni koji su to uradili."
       Kada je 1947. godine odlučio da se bavi poljoprivredom, voćarstvom, svi su bili začuđeni i razočarani. "Hteo sam da se sklonim iz Londona na neku farmu. Nisam više mogao da slušam politička prebacivanja i raznovrsna optuživanja naših političara. Kada provedete jedan dan sa našim političarima tri dana vas posle boli glava."
       Ta farma u Saseksu postaće i stecište celokupne naše emigracije posebno za Đurđevdan i Vidovdan. "Zabranio sam samo da se razgovara o političkim pitanjima da ne bi dolazilo do prepirki. Želeo sam da stvorim mesto, bazu gde bi naša emigracija bez obzira na političke razlike mogla da se sretne i druži uz našu narodnu i duhovnu muziku, igru..."
       Uspeo je u tome kao i u mnogo čemu drugom.
       Princ Tomislav Karađorđević bio je oličenje čoveka iz naroda. I za vreme Drugog svetskog rata kao i tokom ovog, valjda poslednjeg, činio je sve da pomogne našem narodu.
       Često je podsećao na reči svog dede kralja Petra I Karađorđevića, takođe izgnanika: "Ne znate vi kako je biti bez svoga naroda."
       Kraljević Tomislav Karađorđević imao je kao i njegovi preci, tu nesrećnu sudbinu da više boravi u izgnanstvu nego u otadžbini. Čim su se stekli kakvi-takvi uslovi za povratak princ Tomislav Karađorđević je došao u svoju zemlju i tu ostao do smrti.
       Iz prvog braka sa Margaritom od Badena kraljević Tomislav Karađorđević ima sina Nikolu i ćerku Katarinu a iz braka sa Lindom Boni sinove Đorđa i Mihaila.
      
       LUKA MIČETA