Vlast pokušava da ubere političke poene isplatom zaostalih dugova, ali tako da je to ništa ne košta, jer novca nema. Novi Zakon o preduzećima - težnja vlade da postane direktor cele Srbije

      Možda sasvim neopravdano, Srpskoj radikalnoj stranci pripisano je u zaslugu usvajanje najnovijeg vladinog "paketa" od šest zakona koje je Skupština Srbije usvojila na vanrednom zasedanju. Možda zato što su se radikalski poslanici naročito isticali tokom skupštinskog zasedanja - Stevo Dragišić je, na primer, založio sav svoj autoritet da poslanicima razjasni predložene ekonomske zakone. Reč je o sledećim zakonima: prodajom poslovnog prostora u državnoj svojini isplaćivaće se dugovi prema starim deviznim štedišama i uplatiocima Zajma za privredni preporod Srbije.
       Drugo, na osnovu Zakona o prvoj emisiji dugoročnih obveznica Republike Srbije, isplatiće se zakasneli dečji i materinski dodaci. Treće, taksa od tri odsto za Beograd od sada će se trošiti prema programu vlade Srbije "kako bi se sprečio dalji komunalni haos u glavnom gradu".
       Četvrto, donet je novi Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Preostale dve stavke iz paketa odnose se na komunalne takse i naknade, kao i na zdravstvenu zaštitu životinja.
      
       Državni dug
       Deca i porodilje više, dakle, ne moraju da strepe - sad kad je predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, zajedno sa vladom Srbije, na svoja pleća preuzeo da reši njihov problem, država će im zaostale dugove isplatiti već za četiri godine, ali ne u novcu, kao što im je do sada po zakonu sledovalo, nego u dugoročnim obveznicama Republike Srbije. Ne treba, naravno, brzopleto zaključiti da se deci ovim obveznicama, na primer, može kupiti neko voće, slatkiš, cipele ili bilo šta što im je u ovom trenutku potrebno. Na šta će se trošiti obveznice na ime dečjih dodataka (isplata kasni više od dve godine) vlada je strogo propisala - reč je o "lepezi obaveza" od poreza na imovinu, preko poreza na ukupan prihod i otkupa stanova, kupovine udžbenika, pa do troškova lečenja deteta i smeštaja u vrtićima.
       "Osnovno je pitanje da li ljudi koji ispunjavaju uslove za primanje dečjih dodataka, a to su vrlo niski prihodi po članu domaćinstva, uopšte imaju dugove po osnovu poreza na ukupan prihod ili na imovinu i mogu li tim novcem, bez obzira što se skupio za dve neplaćene godine, baš da otkupljuju stanove", kaže u razgovoru za NIN dr Mirosinka Dinkić iz Ekonomskog instituta u Beogradu. U Zakonu o društvenoj brizi o deci, napominje dr Dinkić, jasno piše da je osnovni cilj dečjih dodataka da se poboljša standard dece. Kako se ovakvom isplatom, u osam polugodišnjih rata, i to u obveznicama za strogo određene namene, poboljšava dečji standard?
       "Ovo je obična demagogija najgoreg tipa. Roditeljima država najpre ne obezbeđuje uslove da normalno rade i zarade za svoju decu, onda im ne isplaćuje dečje dodatke godinama, da bi na kraju dobili obveznice na četiri godine", kaže Mirosinka Dinkić.
       Država na ime dečjih i materinskih dodataka duguje 4,3 milijarde dinara, od toga 3,9 milijarde za dečje dodatke, a ostatak za materinske dodatke. U ovogodišnjem republičkom budžetu, kaže dr Dinkić, predviđeno je 2,4 milijarde dinara za dečju zaštitu. Od januara do kraja maja na posebnom računu vlade u fondu za socijalne potrebe (koji se prikuplja od taksa) sakupljeno je šest milijardi dinara. Prošle godine ceo republički budžet iznosio je 15,4 milijardi dinara, a ova sredstva dostigla su 10,1 milijardi, dakle oko 65 odsto ukupnog budžeta. Ove godine to učešće može dostići čak i 80 procenata ukupnog budžeta, kaže Mirosinka Dinkić.
       "Vlada Srbije ne daje izveštaje kako se ta sredstva troše, ali čudi da dugovi za dečje i materinske dodatke nisu od tog novca namireni, i to u gotovini a ne u obveznicama. Možda se taj novac čuva za izgradnju 10 000 stanova ili za obnovu. Ovako je ostavljeno da građani prinudno prebijaju dugove sa državom, što nije bezazleno, jer se za četiri godine mora obezbediti četiri milijarde dinara, odnosno milijardu godišnje u obveznicama. Pošto je predviđeno da se to finansira iz fonda za dečje dodatke, postavlja se pitanje odakle će se onda finansirati tekuće obaveze po istom osnovu", kaže dr Dinkić i zaključuje da je država ovde pre svega mislila na sebe, a ne na decu, bez obzira što se pokušava predstaviti upravo obrnuto.
       Isti stav izražava i dr Vladana Hamović iz Instituta za tržišna istraživanja u Beogradu: "Najvećem broju ovih ljudi nedostaje novac za osnovno preživljavanje, a o plaćanju poreza i ne razmišljaju. Porez se plaća godišnje, a živi se svakog dana. Država tako pokušava da smanji svoj dug prema građanima pa je pribegla sličnoj varijanti kao za penzionere, kad su im umesto tri zaostale penzije dati bonovi za struju. To što se govori da se time brine o standardu stanovništva, čista je demagogija, glavna je briga države u ovom trenutku da reši svoj problem i to čini tako što okreće obveznice unutar svojih kasa - sa jedne strane ih daje, a sa druge uzima za namirenje svojih potraživanja", kaže za NIN dr Hamović.
      
       Siromašne štediše
       Kad je reč o drugom zakonu, o staroj deviznoj štednji, logika je ista - stvoriti privid da vlast ima dobru volju da vrati svoje dugove, pa u tom smislu ulaže natčovečanske napore i prodaje državnu imovinu, a u stvari od poštene isplate nema ništa. Evo kako: poslovni prostor će se prodavati sadašnjim zakupcima, u slučaju da su ujedno i stare štediše, i to tako što 20 odsto cene moraju platiti u gotovini, a ostatak obveznicama na ime štednje. Na stranu što obveznice još nisu ni štampane (umesto ove godine, biće izdate tek 1. januara iduće godine), treba preskočiti još prepreka, tako da ceh na kraju plate baš stare štediše.
       Kako za NIN kaže Aleksandar Vasojević, predsednik jednog od udruženja deviznih štediša, i cena lokala je enormno visoka, bar 30 odsto viša nego prilikom prvog kruga kupovine lokala za dinare, početkom ove godine. Pošto su obveznice na ime stare štednje prenosive (dakle, štediša ih može prodati (za)kupcu lokala), on odmah mora da izgubi tih 30 odsto, koliko će mu kupac lokala manje ponuditi za obveznice štednje. Vasojević procenjuje da će se štednja, odnosno obveznice, na kraju otkupljivati najviše za polovinu nominalne vrednosti, ali je realno očekivati da diskont bude i veći. "Oni koji budu baš morali, po principu daj šta daš, prodavaće verovatno svoju štednju i za 30 do 40 odsto nominalne vrednosti i time, umesto da dobiju svoj novac, pretrpeti ogroman gubitak!"
       Cela ova priča ipak se, na kraju, odnosi na manji deo najkrupnijih štediša, dok one sitnije i dalje moraju da čekaju državnu "milostinju" u vidu dinarske isplate, ponuđenih zlatnika, ili isplate po 50 maraka, kako je guverner NBJ Dušan Vlatković najavio, umesto zakonski propisanih 150 maraka. Uloge do 5 000 maraka ima čak tri miliona štediša, ali oni u ukupnoj štednji učestvuju svega sa 10 odsto. Oko 200 000 najkrupnijih štediša nose ostalih 90 odsto štednje.
       "Koska je bačena među kupce lokala i prodavce obveznica stare štednje", kaže za NIN Kaća Lazarević, vlasnica agencije za promet nekretnina "Alka". Sada će se stvoriti interno tržište stare štednje, sa značajnim diskontom. Kaća Lazarević smatra da je zakon zapravo pametno rešenje: štediše koje su se od svog novca oprostile dobiće bar deo (koliki, odrediće tržište), zakupci će dobiti još jednu priliku da kupe lokale u kojima se nalaze, a država će u gotovini dobiti onih 20 odsto od cene. I svi zadovoljni, makar delimično. Ona napominje da cene jesu visoke - od 4 000 maraka za kvadratni metar u ekstra zoni, do 1 600 maraka u trećoj zoni, ali će uz diskont u otkupu obveznica štednje to ispasti manje. Razliku, dakle, "doplaćuju" štediše.
       "Pored ekonomskih, ovde postoji i politički motiv - vladajućoj opoziciji u velikim gradovima izbija se iz ruku još jedan izvor finansiranja budući da je javna tajna da se za dobijanje u zakup atraktivnih lokala nekad plaćalo približno njegovoj prodajnoj vrednosti", tvrdi Lazarevićeva.
       Sava Petrović, predsednik Udruženja samostalnih privrednika i preduzetnika Srbije, kaže za NIN da se poštenim zakupcima ne isplati da u ovom trenutku ulažu u kupovinu lokala jer im privredna klima ne omogućava da taj novac zarade i povrate. Pod uslovom, naravno, da ga uopšte imaju. Slavenko Grgurević, predsednik Lige za zaštitu privatne svojine, ponovo skreće pažnju da se najpre mora vratiti nacionalizovano vlasništvo starim vlasnicima pa tek onda prodavati stvarno vlasništvo ove države. Vlast, s druge strane, očito o tako nečem i ne razmišlja. To je Šešelj, u jednom od svojih skupštinskih istupa, nedvosmisleno i potvrdio.
       Kad je reč o vladinim brigama, ona je sebi, u istom "Šešeljevom paketu", dodelila još jednu, i to vrlo krupnu brigu, što je, čini se, ostalo bez dovoljnog odjeka. Reč je o novom Zakonu o preduzećima, kojim vlada sebi daje ogromne, neki smatraju i neverovatne, ingerencije, do te mere da može, teoretski, postati generalni direktor gotovo cele srpske privrede. Pod udar zakona vrlo lako mogu doći sredstva informisanja koja nisu po ukusu vlasti, ali o tome nešto kasnije.
       Zakon predviđa da je "javno preduzeće ono koje obavlja delatnost od opšteg interesa", a to su telekomunikacije, informisanje, komunalne delatnosti, zatim delatnosti iz oblasti nafte i gasa i ostale. Delatnosti od opšteg interesa, pored javnih preduzeća, obavljaju i "drugi oblici preduzeća, deo preduzeća ili preduzetnik, kad im nadležni organ poveri obavljanje tih delatnosti". Upravo reč "poveri" ostavlja mesta nedoumici, objašnjava za NIN advokat Milenko Radić, koji je u ime Fonda za razvoj demokratije još 1995. godine pred Saveznim ustavnim sudom pokrenuo postupak ocene ustavnosti prethodnog Zakona o preduzećima, jer je bio suprotan Ustavu SRJ i saveznom Zakonu o preduzećima, donetom još 1990. godine. Maja ove godine Savezni ustavni sud doneo je rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti ovog zakona, da bi sada Skupština Srbije donela novi i time stari stavila van snage.
      
       Italijani beže?
       Dakle, reč poveriti može imati dvosmisleno značenje: da li to znači da vlada može nekom preduzeću ili privatnom preduzetniku naložiti da obavlja delatnost od opšteg interesa, ili će je on obavljati kad, odnosno ako mu nadležni organ odobri da tu delatnost obavlja. Postavlja se, dalje, pitanje da li to zavisi od dobre volje nekog organa i koji je to organ. Radić ističe da sva postojeća preduzeća potpadaju pod kontrolu vlade Srbije pošto je ona preuzela pravo da daje saglasnost na statut, tarifu, cene, zatim mogućnost da se uvede radna obaveza i odgovornost direktora kako bi se obezbedio minimum procesa rada. Osnivačima već postojećih preduzeća ostavljen je rok od šest meseci da svoja osnivačka akta usklade s ovim zakonom. Ovo se odnosi i na sva preduzeća koja se bave javnim informisanjem, kojima vlada, odnosno nadležni organ treba da "poveri" da informišu javnost. To znači da može da im tu funkciju i ne poveri.
       Konsultanta za strana ulaganja i privatizaciju dr Milana Kovačevića novi Zakon je prilično rastužio jer nas još više udaljava od prakse koja postoji u Evropskoj uniji, gde se teži uništavanju monopola. Kod nas pak vlada uništava tragove samostalnosti preduzeća i sama dobija veće ingerencije, dotle da se može u sve mešati. Glavni cilj jeste da država finansijski opstane, a ne da se pomogne preduzećima. Sprovodi se dalja centralizacija vlasti i novca i jasno je da od privatizacije nema ništa. Privatizacija javnih preduzeća se i ne pominje. Uz to, postavlja se pitanje ko će da dođe sa kapitalom da ga uloži ako mu poslovanje zavisi od vlade.
       Indirektnu potvrdu ovome već je dao direktor Telekoma Srbije Miloš Nešović, koji je skrenuo pažnju da će ovaj zakon imati negativne posledice na dalje odnose preduzeća sa stranim partnerima. Kako se može saznati, Italijani su već ispitivali mogućnost da iz posla sa Telekomom nekako izađu. Ko zna, možda je i to jedan od "kolateralnih" ciljeva. Ono što je izvesno, jeste da je ovdašnja vlast sasvim dosledna u svojim pokušajima da državu, dakle i privredu, što više udalji od savremenog sveta i što više je približi sebi. To, očigledno, jedno bez drugog ne ide. A o tome ipak, na kraju, odlučuje crveni deo koalicije.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ