Da i ja sam rob televizije od ranog detinjstva, a ljubav prema "magičnoj kutiji" nasledio sam, po svemu sudeći, od oca, kome je prvi potez po dolasku s posla uvek bio uključivanje televizora i gledanje reprize obrazovne serije "Opstanak", a poslednji - isključivanje tek posle odjave programa. Moj heroj iz pomenute serije "Opstanak" bio je Dejan Đurović, koji je tako sugestivno čitao prevod sa engleskog jezika da sam bio uveren da je baš on autor svih tih mudrosti o svetu oko nas. Moju, možda i preteranu, naklonost televiziji iskoristili su meni nenaklonjeni školski drugovi koji su, videvši gužvu u mom stanu kad smo kupili televizor u boji, proširili priču po kraju da smo dolazak novog TV mezimca proslavili sa rodbinom iz unutrašnjosti uz kolce i prasetinu. "Nije bilo tako", pravdao sam se, "samo je teča došao da namesti antenu", ali nije vredelo - već sam bio obeležen kao TV narkoman.
       Za razliku od vremena samoupravnog socijalizma, kada smo mogli da gledamo samo dva kanala, danas smo svedoci, kako to voli da kaže Goran Matić, "pravog medijskog buma", tako da sam i ja na mnogo većim iskušenjima nego u omladinskim danima. Do pre nekoliko meseci bih možda čak bio u iskušenju da u ovom tekstu poredim režimske i opozicione televizije, ali pošto ovih drugih više nema, analiziraću dva julovska kanala YU-info i neizbežni RTS. YU-info je donedavno bio moj apsolutni favorit, naravno, zbog sjajnih domaćih ratnih filmova koje smo mogli da gledamo oko ponoći i da posle toga, puni revolucionarnog zanosa, pređemo na TV Palma, na kojoj se takođe vodio rat do istrebljenja, samo nešto drugačijim sredstvima. Međutim, sve je pokvario predsednik jedne od stranaka vladajuće koalicije, četničke provenijencije, rekavši da YU-info, koji je trebalo da predstavlja odgovor na propagandu crnogorske državne televizije, služi za sprdnju i da je emitovanjem partizanskih filmova uticao na loše rezultate koalicije SNP-a i vladajućih stranaka iz Srbije na lokalnim izborima u Podgorici. Iste večeri, Narodnooslobodilačka borba na ovoj televiziji je završena.
       Bila je prava milina gledati Ričarda Bartona, kako u megahitu "Sutjeska" odlučno poručuje "NJe must go", dok se iz njegovog grla čuje glas Petra Banićevića - Mi moramo proći. Ništa manje spektakularni nisu bili ni Orson Vels u ulozi četničkog vojvode i Sergej Bondarčuk sa čuvenom naredbom "palji" u "Neretvi", ali na mene su najveći utisak ostavili Bata i Smoki u filmu "Bombaši", kad su, poput Divca i Rebrače, i bez visinskih priprema, zakucavali bombe u neprijateljske bunkere. Gledajući ponovo ove filmove bilo mi je nekako lakše, jer sam uočio da smo i tada bili pravi majstori da konstantno bežanje od Švaba (čitaj - poraze) pretvorimo u pobede. Siguran sam da ćemo uskoro gledati nekog novog Batu Živojinovića kako, poput akcija iz "Partizanske eskadrile" tera stotine NATO-aviona u bežaniju i uz zalazak sunca vraća se u bazu.
       I, na kraju, RTS i neverovatna promena uređivačke politike ovog državnog medija. U emisiji "Otvoreni studio", gostovali su, verovali ili ne, samo predstavnici opozicije. Žestoko su se, uz pomoć voditelja i gledalaca obrušili na rukovodstvo i upozorili da su nas svojim pogrešnim potezima doveli na rub propasti. Pogodili ste: reč je o nenarodnom režimu u FSJ-u sa klikom Miljanić-Bulatović na čelu, koji su potpuno raskrinkali Velibor Vasović i hrabri Dobroslav Gajić. Neće nama samo Miljan da pravi probleme u trenutku kada se grade stanovi i završavaju montažno-demontažno-montažni mostovi. Uostalom, njega nije birao narod, a sad se narod pita.