Zakonom je predviđeno da stalni dopisnici, ukoliko nisu registrovani, plate kaznu od 150 do 700 000 dinara. A redakcija za koje lice koju nije registrovano radi mogla bi da plati i do dva i po miliona dinara

      Dopisnici stranih medija u Srbiji nemaju nikakvih problema ili bar tako kažu, mada uglavnom ne žele da to kažu javno, niti bi da im se ime pojavi u novinama, niti bi da daju izjave, niti bi uopšte da govore o toj temi ni zvanično ni nezvanično, a među nama rečeno postoji i redakcijska zabrana da se daju izjave. Ovaj princip objašnjava se, naravno, profesionalnim razlozima i time da novinari ne bi trebalo da se upliću u ono što nije njihov posao i da se bave sami sobom, naročito ne u "specifičnim" zemljama kao što je naša.
       Zlobnici bi mogli da pretpostave da specifičnost proizilazi iz toga što dopisnici verovatno već imaju dovoljno problema, pa bi im samo još trebalo da pričom o tome dodatno guraju prst u oko onima od čije dobre volje zavisi da li će uopšte dobiti vizu, akreditaciju, registraciju, o informacijama i izjavama da i ne govorimo.
       Podacima o tačnom broju registrovanih dopisništava i akreditovanih novinara i načinu na koji je regulisan njihov status raspolaže samo Savezno ministarstvo za informisanje, koje preferira podnošenje pismenih zahteva za dobijanje bilo kakve informacije, mada je u telefonskom razgovoru napomenuto da nije običaj da se ti podaci daju novinarima i da do sada nikome van kruga državnih organa nisu dati, te da se ne polažu prevelike nade u to da će na zahtev biti odgovoreno (kao što i nije).
       "Beogradski biro Bi-Bi-Sija postoji već godinama. Registarcija je istekla, ali je nedavno obnovljena bez problema", kaže Đorđe Vlajić, dopisnik Bi-Bi-Sija. "Za vreme bombardovanja nismo radili jer nismo dobili akreditacije, ali nismo bili jedini, a i tada je to bilo u nadležnosti Vojske, a ne Ministarstva. Po završetku smo nastavili normalno da radimo. Inače, ne primećujem da postoji neka netrpeljivost prema nama, prolazimo kao i novinari koji rade za domaće medije."
       Strani novinari dobijaju akreditacije od Saveznog ministarstva za informacije, a na osnovu toga im MUP, koji ima konačnu reč, izdaje boravišnu vizu. Samo retki dobijaju vizu na šest meseci sa više ulazaka, uglavnom se izdaju na mnogo kraći rok, ponekad i na samo desetak dana, mada je moguća povoljnost da se na izdavanje čeka po nekoliko meseci, a u međuvremenu se važećim smatra potvrda o tome da je zahtev "u proceduri".
       Bez obzira na koji vremenski rok je konačno odobrena viza, novinari su dužni da se jave MUP-u jednom u sedam ili deset dana. Na šalteru u ulici Slobodana Penezića Krcuna svakog jutra otegne se red onih koji sa pasošem i akreditacijom čekaju da službenik pogleda dokumenta i upiše da su se javili. Čak i oni novinari koji ne žive u Jugoslaviji već povremeno dolaze moraju da se podvrgnu istoj proceduri i da se u roku od dva dana prijave službenicima ministarstva u Međunarodnom pres centru i policiji.
       "Naše dopisništvo je registrovano u julu, mada smo čekali od početka godine, jer je administracija veoma spora", kaže Alesio Vinči iz Si-En-Ena. "Pošto smo američka televizija, ovde nismo mnogo omiljeni i postoji nepoverenje, ali sa vlastima nemamo problema. Imamo čak možda bolje odnose nego pre, verovatno zato što u nama vide mogućnost da ostvare kontakte sa ostatkom sveta. Naravno, najviše problema zadaje nam to što teško dobijamo vize, što su jednokratne i ne možemo da putujemo po regionu i što imamo obavezu da se svakih deset dana javljamo u policiju."
       Jugoslovenski državljani, ukoliko su stalni dopisnici stranih medija, trebalo bi da imaju akreditaciju. Ona se nekada izdavala na godinu dana, mada se na nju moglo čekati po nekoliko godina, a od prošle godine princip je "kako kome". Ako se zahtev preda u januaru, akreditacija može biti izdata u julu i može biti antidatirana na januar, tako da formalno ispadne da je važila cele godine. U međuvremenu može biti izdata potvrda o "procesu koji je u toku", što prema rečima jednog novinara, koji za sada bez problema radi i sa potvrdom, "izgleda kao da te drže na lancu, jer uopšte nije jasno šta ta potvrda znači i kada mogu da ti naprave probleme".
       Primećeno je da se u pismu, koje je povodom odbijanja registracije dopisništva ministar Goran Matić nedavno poslao Radiju Slobodna Evropa, ne navodi tačno po kom zakonu bi se rad bez registracije mogao kažnjavati. Istina, ministar nije dužan da išta objašnjava i njegovo je diskreciono pravo da odobri ili ne odobri rad dopisništva, ali uz svu buku koja se diže oko stranih medija, još se nikom nije omaklo da se javno pozove na konkretnu pravnu regulativu.
       Kada su nedavno nadležni organi jednom dopisniku, jugoslovenskom državljaninu, koji radi bez akreditacije pripretili da bi mogao da bude kažnjen na osnovu zakona iz 1974. godine, zvučalo je to kao dobra šala, dok se nije ispostavilo da je u stvari sasvim moguće. Jedini zakon koji reguliše ovu oblast "Zakon o unošenju i rasturanju inostarnih sredstava masovnog komuniciranja i o inostarnoj informativnoj delatnosti u Jugoslaviji", star 26 godina, predvideo je da stalni dopisnici, pod kojima se smatraju oni koji rade za strane medije, a kojima je to jedino zanimanje, ukoliko nisu registrovani, plate kaznu od 3 do
       15 000 dinara, što je izmenom iz 1987. preinačeno u 150 do 700 000 dinara. A redakcija za koju lice koje nije registrovano radi mogla bi da plati i do 2,5 miliona dinara.
       Potpuno je neizvesno šta bi u praksi ispalo od svih ovih propisa i kako bi se oni danas tumačili, ali je sigurno da je i takav kakav je ovaj zakon sasvim dovoljan da se ponekad pripreti.
       Nadležni se dosledno drže principa da sve zavisi od njihove volje. Kada su strani dopisnici potrebni, pozivi za konferencije za štampu isporučuju im se na kuću, telefonski ili se adresiraju kao "dopisništvo", iako isto ne postoji. Na kongresu SPS-a bio je dozvoljen pristup mnogim stranim medijima, ali ne i nekim domaćim. Oni često dobijaju izjave zvaničnika mnogo lakše nego ovdašnji nezavisni mediji... Ali, kako je volja jedna sasvim promenljiva kategorija, bilo bi dobro da se držimo onoga što sami dopisnici kažu - oni zaista nemaju nikakvih problema sa vlastima, naročito u poređenju sa tim kakve bi probleme tek mogli da imaju.
      
       IVANA JANKOVIĆ