3.
       Da li je koalicija koja nam drži vlast u Srbiji iskoristila Obnovu i izgradnju za učvršćenje poluga sopstvene vlasti i ubrzanje predizborne kampanje u svoju korist?
       O da, i preko svake mere.
       Vlada je sagradila, vlada je uložila sredstva, finansirala, zacrtala itd. Vlada, pa vlada.
       Vlada, međutim, niti gradi, niti ulaže sopstvena sredstva, niti odvaja (od usta). Tačno se zna ko gradi, ko ulaže, ko odvaja (od usta, bukvalno).
       To su poreski ob(a)veznici. (Za jedno postojano dao bih deset nepostojanih A).
       Vlada je u obavezi da prihodima ostvarenim po poreskoj osnovi raspolaže na najracionalniji način i da ih usmerava strogo po prioritetima društvene zajednice.
       U obavezi smo odmah da kažemo (a zarad mogućih nesporazuma): Od obnove zemlje nije bilo prioritetnijih poslova. Ako je iz mnogih predmeta padala na ispitu, Vlada je iz obnove i izgradnje položila s čistom desetkom. U korišćenju raspoloživog i vrlo iscrpljenog novca, kao i u aktiviranju pasivnih (uspavanih) potencijala srpske privrede, Vlada je uistinu bila "na visini zadatka".
       Vlada, međutim, nije multinacionalna kompanija, ona niti ore niti kopa, niti kupuje niti prodaje, ona u principu ne ostvaruje profit. NJen posao je (svakako jedan od najvažnijih) da kontroliše profit društvene celine, kako se isti ne bi izrodio u moć raznih najčešće militantnih interesa i grupacija.
       Usmeravanje profita (sveukupnog gospodarstva) glavni je posao jedne legitimne, na demokratskim izborima izabrane Vlade.
       Ako bi se (pak) pokazalo da Vlada raspolaže sopstvenim sredstvima dovoljnim za jedan grandiozan projekat kao što je Obnova, onda bi u ovaj stilski neizbrušen tekst utrčao zaključak da je Vlada, na ovaj ili onaj način, najveći i čak jedini profiter u opštem sirotinjstvu.
       To, razume se, ne bi bilo u skladu s njenim osnovnim dužnostima.
       Profit po osnovi vlasti nije dopušten, ne u normalnim okolnostima.
       Profit je ono što ostane kad se izmire sve zakonske obaveze prema državi, što će reći vojsci, policiji, školstvu, zdravstvu itd.
       Pojednostavljeno: Vlada (preko svojih specijalizovanih institucija) ubira porez, počev od poreza na pse i mačke, pa do poreza po zemljišnim knjigama. Porez se pribira od svakog, pa i najminimalnijeg dohotka - to je klasika poreske filosofije, da ništa ne ostane neoporezovano.
       I davalac dobrovoljnih priloga podleže oporezivanju.
       I humanitarne organizacije i ustanove plaćaju porez, uz određene povlastice, ali plaćaju.
       Ostareli pesnik (koga onomad sretoh ispred apoteke Crvenog krsta) koji na neki način već i prosjači za lekove (naiđu takva vremena u životu pesnika, dosta je bilo sjaja i slave), i on plaća porez. Na svaku objavljenu strofu (još mu ponešto objave), svaki stih, svaki znak interpunkcije, plaća porez. Nije velika para, ali za državu vajdica. Na novopodignutom mostu preko Dunava njegov je bar jedan šraf, nije baš sve dala Vlada.
       Hoće li neko umreti od gladi (ili od nemogućnosti da pribavi lekove), to je njegova privatna stvar, njegovo lično gospodstvo. Ali, porez mora da se plati. Porez je institut opšteg blagostanja i nema (kako bi rekli Šekspir i Laza Kostić) trt ili mrt, život ili smrt.
       Ova proširena (takođe stilski neizbrušena) digresija nije imala za cilj da zataška pitanje s početka: Da li je koalicija koja nam čvrsto drži vlast iskoristila Obnovu i izgradnju da nam se još više učvrsti?
       Naravno da jeste.
       A ko ne bi?
       U iskazivanju trijumfalizma uočene su nijanse.
       Srpski radikali bili su nekako najuzdržaniji, valjda iz skromnosti. Na adresu Vlade upućene su i određene skeptičke opaske, kao one o gazdovanju srpskim šumama (Srbijašume). Radikali su u kritici maštovitiji od Opozicije. S Radikalima se nikad ne zna. Izuzimajući Miloševića koji zna.
       Udružena Ju levica čuva imiy partijske ekskluzive. NJu (Udruženu levicu) vlast ne interesuje, izuzev kad se donose najvažnije odluke. U Obnovu i izgradnju uložili su svoj autoritet. Više nisu imali. Dr Mirjana Marković održala je besedu mondijalističkog prosedea. To je to.
       Socijalisti su da rečemo i prećerali: Mi, pa mi!
       Jovan Cvijić ukazuje da je određena korozivnost srpskog čoveka najvećma od prenaglašenosti lične zamenice u prvom licu: JA, PA JA!, a koja je posledica neurednog i nadasve nesigurnog života.
       Ja, pa ja je rasterivanje straha, kaže Cvijić.
       To isto važi i za mi, pa mi, s tim što je mi teži slučaj od ja.
       Kako se, glede svega rečenog, držala Opozicija?
       Tačka.