NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Titove mandarine za neposlušne profesore

Zašto su praksisovci smetali Titu; Polemika Bloha i Markuzea, Korčuli ; Kako je Gradski komitet uništio časopis "Filozofiju"; Zašto se dogodila '68; Ko je znao za 400 pušaka na tavanu Filozofskog fakultetat; U četri oka sa Rankovićem i Đilasom; Zašto Tito nije dobio Nobelovu nagradu za mir; Kako je Jovanka pokušala da spasi nepodobne profesore

      Titove mandarine za neposlušne profesore
       Zašto su praksisovci smetali Titu; Polemika Bloha i Markuzea, Korčuli ; Kako je Gradski komitet uništio časopis "Filozofiju"; Zašto se dogodila '68; Ko je znao za 400 pušaka na tavanu Filozofskog fakultetat; U četri oka sa Rankovićem i Đilasom; Zašto Tito nije dobio Nobelovu nagradu za mir; Kako je Jovanka pokušala da spasi nepodobne profesore
      
       PRAKSISOVCI: Početkom šezdesetih bilo je živih rasprava u Filozofskom društvu Jugoslavije, u Srbiji i Hrvatskoj, delimično i LJubljani. Na jednom takvom skupu bila je kritikovana i preispitivana tzv. Teorija odraza, jedna od bitnih tačaka dijalektičkog materijalizma. Tada su počela prva ozbiljnija preispitivanja Marksove filozofije i pokušaji da se iz te filozofije izvuku kritički i humanistički elementi, a da se ukloni ono što je kasnije uneto kao nadgradnja državnih ideologija uprošćavanjem marksizma, poznatog pod zajedničkim nazivom dijalektički materijalizam. Budući da je postojao državni konflikt, kasnije zadržan u distanci prema SSSR-u, i da je dijalektički materijalizam bio doktrina koju je Staljin formulisao, bilo je to prihvaćeno bez većih otpora. Izazvali smo pozornost nekih starijih dogmatizovanih marksista koji su pokušali da se tome suprotstave, a onda je nastala podela na ortodoksne marksiste i pristalice tzv. ranog Marksa, koji je u zvaničnim socijalističkim ideologijama bio suzbijan.
       Usledili su nekakvi jubileji povodom Marksovog rođenja i stvaralaštva, održavani su skupovi "Marks i savremenost", i razvila se plodna kritika društva sa stanovišta humanističkog, kritičkog marksizma. Među ljudima koji su za to vrlo zaslužni pomenuo bih na prvom mestu Gaju Petrovića i Rudija Supeka. Rudi je doktorirao psihologiju i bio odličan sociolog, dok je Gajo bio vrstan logičar, čovek koji se bavio filozofijom u nešto striktnijem smislu. Imali su mnogo talenta i umešnosti da priđu kritičkom preispitivanju Marksa. U toj zagrebačkoj grupi bili su još Danko Grlić, Milan Kangrga, Branko Bošnjak, Ivan Kuvačić, polako se uključivao i Predrag Vranicki. Mada su ga političke strukture prihvatile kao pisca "Istorije marksizma", bio je solidaran sa ovom grupom koja je radikalnije nastupala. Bio je još jedan talentovan filozof, Vanja Sutlić, koji, rekao bih, zbog svojih nekih ličnih osobina nije ostao do kraja u toj grupi. U Beogradu su bili: LJubo Tadić, Mihailo Marković, Veljko Korać, zatim grupa mlađih filozofa: Miladin Životić, Sveta Stojanović, Zaga Golubović, tu sam bio i ja, onda su došli još mlađi: Trivo Inđić i Nebojša Popov, zatim sociolozi: Vojin Milić i Mihajlo Đurić. Tako se stvorila jedna intelektualna zajednica, kojoj su, nekad bliže, nekad dalje, iz Slovenije prilazili: Pirjavec, Veljko Rus, Taras Kermauner.
      
       TITO I MARKS: Kad postoji zvanična ideologija nemoguće je razvijati i afirmisati neke druge struje, koje bi bile kritične prema njoj, u ovom slučaju marksizmu. Oni koji danas raspravljaju o "Praxisu" izbegavaju normalno hermeneutičko čitanje: šta je u tom trenutku bilo moguće kritički reći o društvu, ljudskim pravima, korpusu ideja o slobodi i emancipaciji i na koji način. Naravno, vlasti su brzo prepoznale subverzivnost naših ideja kad smo prešli na konkretnu analizu njihove vladavine. Tito je govorio: "Boga ti, šta je to nekakva kritika svega postojećeg?"
       Kad mu kažete da je to osnovni Marksov stav i da se on poziva da je marksista, onda on kaže: "Pusti ti to, nema kritike mene!" Došlo je do sudara sa zvaničnim ideolozima, recimo, usledila je polemika između Gaje Petrovića i Veljka Vlahovića na jednom simpozijumu u Novom Sadu, pa javne polemike između Kangrge i Milentija Popovića, pa druge debate koje su se završile preispitivanjem kulta ličnosti. Jugoslovenski politički sistem bio je neverovatan hibrid. Mogao je da stvori utiske da je on, ipak, drugačiji, ali kad bi se začeprkalo po njemu i dovela vlast u pitanje, videlo bi se da je to ista priča, kao i u svim drugim socijalističkim zemljama - autokratija, kult ličnosti, vladavina jednog čoveka. To je bilo umotano u nekakvu partiju koja, navodno, ima Narodni front ili Socijalistički savez, gde su uključeni svi građani a SK je predvodnik. Naravno, teoretičarima je samoupravljanje moralo biti smešno; ako ga imate, onda ne možete imati jednopartijski sistem i jednog čoveka koji drži svu vlast. Dakle, to je bio jedan hibrid za eksport.
       Postalo je ozbiljno, trebalo je ukinuti časopise "Praxis" i "Filozofiju" i Korčulansku školu. To se više nije moglo tolerisati s njihove strane. Opet, laskalo im je da se u Jugoslaviji okuplja svetska filozofska elita; na Korčuli smo držali letnju školu, gde su dolazili mnogi slavni filozofi: Bloh, Markuze, Lefevr, Fink, From, Kolakovski, Moravski, Kosik, Helerova... Dolazili su, čak, i neki ruski filozofi, što je izazivalo zaziranje u čitavoj Istočnoj Evropi: Šta je to? Kakva je to idejna priprema? Bili su svesni da su Francusku revoluciju pripremili francuski filozofi 'prosvetitelji' - da se tu njima ne sprema nešto loše?
      
      
       OTMICA FILOZOFIJE: Kulminacija u Letnjoj školi bila je '68, kada su došli Bloh, Markuze, Goldman i Lefevr. Bilo je tu dosta zanimljivih događaja. Prvo, Bloh je imao više od 80 godina, došao je sa svojom ženom Karolom, imao sam prijatnu dužnost da se staram o njima. Polemika je nastala kada je Markuze kritikovao pojam humanizma kao otrcani građanski pojam. Onda je stari Bloh ustao, i onako sa mesta održao mu lekciju. Bilo je to veličanstveno, svi su bili impresionirani. Markuze je rekao da će preispitati svoj stav. Na Korčuli se, inače, pilo dobro vino, neke naše kolege iz Zagreba imale su dosta kondicije.
       Događaji '68. bili su zgodan povod za raspuštanje Korčulanske škole i gašenje "Praxis-a" i "Filozofije". Ojačale su struje u partiji koje su bile protiv liberalizacije društva. Ideje koje smo mi plasirali u javnosti dobrim delom bile su osnova onog što je bio program studentske pobune, postali smo previše opasni po režim. Kad teorija ovlada masama, ona postaje materijalna sila, kako bi rekao Marks.
       Korčulanska škola je odigrala veliku ulogu; radovi su štampani u časopisu "Praxis", koji je imao međunarodnu reputaciju zbog tekstova velikih filozofa. Konačno '72, "Praxis" je ugušen tako što su "svesni" radnici štamparije u Sisku, gde je bio štampan, "odbili da ga štampaju". Tako je nestao "Praxis", odmah se to dogodilo i Korčulanskoj letnjoj školi - lokalne vlasti su saopštile da im ometamo turizam. Sudbina drugog časopisa, nama ovde bližeg, "Filozofije", još je simboličnija. U međuvremenu je pokrenut postupak za udaljavanje nas osmoro profesora sa Filozofskog fakulteta i odlučili smo da objavimo referate koje je o nama napisalo 40 naučnika, po pet za svakog od nas. Brozova Služba je to nanjušila i tražila da se to nipošto ne objavi jer bi bilo kompromitacija za režim. Naš prijatelj Jagoš Đuretić, direktor "Filipa Višnjića", bio je u komplotu sa nama, dogovorili smo se da se štampanje obavi u tajnosti. Jedva da su znali i radnici šta to štampaju. Poslednjeg jutra trebalo je samo nalepiti korice.
       Međutim, uveče je dojavljeno Saši Gligorijeviću, predsedniku Gradskog komiteta, šta se sprema u štampariji, i on stupa u akciju. Probude Jagoša, dovedu ga u komitet, saslušavanje bez rezultata. Bez rešenja tužioca i suda razbiju brave na magacinu, zgradi, obiju kancelarije, stolove, traže ključeve, ne mogu da ih nađu. Hvata ih panika, zora sviće, počinju radnici da dolaze i prijavljuju miliciji da se neki tipovi muvaju po magacinu. Konačno, prepoznaju "Filozofiju" bez korica, potrpaju brže u kombi koji su obili i pokupili ga sa ulice, svih tri hiljade primeraka doteraju u Gradski komitet i bace u podrum za ugalj. Tako je završila "Filozofija" u Srba.
       Onda smo, u dogovoru sa Đuretićem, tužili njega tražeći časopis. Nastane panika, jer su mu zapretili da ništa ne sme da govori. Ali, on sad ima štetu, gonimo ga sudski! Dobije veliko obeštećenje od GK, veće nego što je imao troškove, i uvek bi se šalio da je zaradio grdne pare na nama.
      
       BUDIŠA I '68: Ima nekoliko događaja koji su uslovili studentske nemire '68. Vrlo je zanimljivo da nauke koje pretenduju na egzaktnost, ponekad se užasno obrukaju. Godine 1967. održan je Svetski kongres sociologa u Italiji, u Strezi. Sociolozi su konstatovali da je omladina potpuno apolitična i destruktivna, da uopšte nema interesovanja za javni život. Sledeće godine mladi su stvorili planetarni pokret: od Meksika do Istanbula, nije bilo univerziteta koji time nije bio zahvaćen. Nastala je neophodna pobuna generacije koja traži pravo da oblikuje svoj život kako hoće. Drugo, odigrali su se veliki sukobi u intelektualnom svetu. Konzervativci su lako izlazili na kraj sa starom levicom, birokratizovanim i sklerotičnim komunističkim partijama, međutim, pojavila se na intelektualnom polju Nova levica, neprijateljski raspoložena prema stvarnosti socijalističkih država. Imali su ideju spontanog pokreta zasnovanog na pravdi, na većoj jednakosti i protiv diskriminacije. Nova levica je proizilazila iz ideja nekoliko velikih filozofa i sociologa: Froma, Markuzea i Milsa, teorijskoj snazi koja je dala podlogu kritičnosti prema postojećem društvu. Međutim, za sve pokrete veoma su zaslužni vlast i policija. NJihov "višak nasilja" prava je hrana za proteste. To se '68, prvo dogodilo u Nemačkoj, potom u Francuskoj...
       Zamolio me je Đorđijee Vuković, tada urednik "Studenta", da napišem uvodnik za prvomajski broj. Tekst naslovim: "Studenti i proletarijat", u njemu se govorilo da u svetu već postoji studentska inicijativa i da više ne može da se tvrdi da je samo radnička klasa subjekt nekih promena - Uuuuu! Napadnu me strašno na nekoj ideološkoj komisiji. Kasnije sam to saznao od mog rođaka Vukašina Mićunovića, člana te komisije. Smatrali su da je nedopustivo degradiranje radničke klase uvođenjem nekih drugih istorijskih subjekata. U Zagrebu držim predavanje, ustane tada omladinski funkcioner Dražen Budiša, kaže: "To što vi govorite o događajima u svetu, toga kod nas neće biti. Mi smo mrtva sredina i prema tome, to se nas ne tiče. Ovde će biti drugih problema, ne tih!" Odgovorim mu, kažem: "Sačekajte malo. Videćete, biće toga i kod nas!" Sadašnji funkcioner Živorad Đorđević doktorirao je na tome, navodeći kao krunsko svedočanstvo da su demonstracije '68. bile planirane, da sam ja to već u Zagrebu rekao: "Evo, malo strpljenja, sve smo mi to pripremili!"
      
       PENDREČENJE: Nikad se tako obimne demonstracije u Beogradu ne bi dogodile da nije bilo policijske brutalnosti. Bila je nekakva priredba kod brigadista, pala je kiša i nisu hteli da puste studente da uđu u barake; nastane gužva, dođe policija i počne da pendreči studente. Ovi na to odgovore, policija dovede pojačanje; studenti se vraćaju iz grada i oni imaju pojačanje. Policija upadne u Studentski grad, počne da mlati po sobama, studenti odgovore stolicama. Policija dotera vatrogasna kola, studenti ih otmu. Napravi se lom u kome postradaju mnoge studentske glave. Bilo je i pucnjave, nekoliko studenata je ranjeno. Stignu i rukovodioci, od Pere Stambolića nadalje, pričaju im bajke - yaba. Ne možeš to da radiš ako si ih tukao bez veze.
       Te večeri došla je iz Pariza dr Nevenka Tadić, LJubina supruga, moja dobra prijateljica. Zatekla se u Parizu i previjala povređene studente. Donela je intervju sa Markuzeom i ja uzmem da ga prevodim, da bih ga ujutro dao na štampanje u "Studentu". Na ulici saznam šta se te noći dogodilo u Studentskom gradu. Krenem tamo i sretnem studentsku kolonu kod podvožnjaka. Bio sam prisutan kad su vođeni razgovori; na jednoj prikolici bili su Pečujlić i Veljko Vlahović, bio je tu i student Vlada Mijanović, alijas Vlada Revolucija, sa megafonom u ruci. Bio je Dragi Stamenković, Milan Milutinović je kao neki omladinski rukovodilac, bio na onoj strani, s milicijom. Miloš Minić je bio u nekoj raspravi sa studentima. Kaže mi Pečujlić: "Govorite im!" "Bože sačuvaj! Šta imam ja da im govorim?! Sad vi govorite!" Uđemo u polemiku sa Dragim Stamenkovićem i tu se pojavila rečenica; "Mi smo vlast stekli krvlju, bez krvi je ne damo!" Koja vlast? O čemu mi to pričamo?!
       U jednom trenutku su se Vlahović i Pečujlić samo spustili sa prikolice i prešli na stranu milicije. Onda je počelo. Bacili su suzavac i pendrecima krenuli da mlate studente, ovi su popadali kao snoplje, 140 ljudi je tu povređeno. Odmah su kidisali na Vladu Mijanovića, smatrajući ga vođom nekakve organizacije. Udarali su ga po glavi, pao je. I ja sam dobio malo tih pendreka i jedan udarac čizmom po kičmi, dugo sam imao probleme s tim. Izvukli smo Vladu i studentkinju koja je tu ležala. Jedna studentkinja se uhvatila za banderu, vrišti, dok je dvojica sileyija u uniformi tuku pendrecima. Tadić zgrožen prizorom priđe, kaže: "Sram vas bilo, bijete decu!" Krene da je zakloni, i vidim kako pendreci sad pljušte po njemu, kako pada. Ispostavilo se da, ko god je skinuo cipelu i njom mlatnuo policajca, taj se spasio. Ovi drugi dobili su grdne batine i bežali sve do zgrade opštine. Jedini čovek koji nije dobio batine bio je Đorđije Vuković - sklopio je ruke da zaštiti naočare i tako prošao kroz špalir. Ovi ga nisu tukli misleći da je povređen. Kod zgrade opštine bilo je neko gradilište, studenti su se dokopali kamenica i krenuli nazad. Sad je herojska milicija počela da beži, sve do podvožnjaka, tamo su repetirali puške i postalo je gusto.
      
      
       ŽIVELA SLOBODA: Meni se nešto dopala reč okupacija univerziteta, to se već događalo u Poljskoj, ono, okupiraš zgradu. Kad sam došao na fakultet, pola sata posle događaja kod podvožnjaka, dvorište je bilo prepuno. Izvikali su me za predsednika akcionog odbora, napravljen je odbor. Odmah je telefonski zakazana sednica veća, došli su svi profesori Filozofskog fakulteta. Dekan je podneo ostavku, prodekan takođe. Filozofski fakultet stupio je u štrajk. Sat kasnije okupio se ceo Univerzitetski savet i proglasio generalni štrajk Univerziteta. Sećam se da je prorektor Buniševac dao jednu strašnu izjavu: "Ovako se nije tuklo ni pre rata!" Ta rečenica koštala ga je karijere rektora.
       Pet, šest hiljada studenata ispunilo je zgradu fakulteta, visili su po stepenicama, prozorima. Studentski trg bio je ispunjen masom, peli su se na trolejbuse, nastaju spontane rekcije. Mislim da su Laza Stojanović i LJubiša Ristić doneli zvučnike, neko je našao stari geštetner u podrumu, počeli smo da štampamo letke. Strahovao sam da nećemo imati šta da jedemo; pozove me Sonja Liht, kaže: "Dođi da vidiš ovo!" Jedna učionica bila je puna peciva i jogurta, građani su samoinicijativno donosili iz okolnih pekara. Istinska buna. Dok sam govorio na balkonu, neki vatreni slobodarski govor, čujem kako narod uzvikuje: "Živela sloboda!", "Hoćemo izbore!" Proradila je građanska savest. Tako je to bilo. Onda sam napravio veliku grešku: rekao sam da idu kućama oni koji su povređeni i umorni - mi izdržljivi držimo zgradu! Fakultet se, takoreći, ispraznio, ostalo je oko 300 studenata, narod je, takođe, otišao - Studentski trg je poplavio od uniformi. Spremao se udar. Gotovo da sam osedeo te večeri bojeći se da će biti mrtvih kad počne juriš milicije. U ponoć zvoni telefon: Miloš Minić uhvati me na prost trik: "Da li se vi plašite da dođete preko puta!" "Ne plašim se, nego ne mogu. Kako da prođem kroz toliku miliciju?" "Dobro, doći će kapetan po vas!" Dođem u njihov štab sa dvojicom studenata, oni već šalju trojke da blokiraju fabrike, da im niko ne može prići. Strahovali su od te stare šeme: studenti-radnici. Naravno, bila je to iluzija u koju smo i mi verovali. Mogli su da me uhapse, ali nisu znali šta se događa u zgradi fakulteta. Ja nisam imao pojma da na tavanu ima 400 pušaka za predvojničku obuku, niti znam šta bismo s njima radili. Verovali su da smo se dočepali toga i stalno su govorili: "Sprečimo krvoproliće!" Naravno, isključili su nam struju. Miloš Minić je te noći leteo na Brione da uveri Tita kako sve treba da se završi mirno. Ujutro je došao na kapiju i rekao: "U redu, ostanite u zgradi, sklonićemo miliciju."
      
       INDUS U POBUNI: Ma, kakva đačka pobuna! Treslo se sve, bilo je to vrlo ozbiljno. Najvažnije mi je bilo da niko ne pogine. Verovao sam da će milicija krenuti u juriš, da neće dozvoliti jednu takvu pobunu. Bilo je važno da isteramo Tita na čistinu; da se on oglasi, da nas ne smandrljaju ovi lokalni funkcioneri. Onda je to kontrarevolucija, i otišli smo!
       Problem je nastao četvrtog dana, kada je pod pritiskom CK popustio Univerzitetski savet. Došao je indijski predsednik, pa treba da prekinemo štrajk - nije lepo da Indus vidi pobunu! I to je pokolebalo veliki broj fakulteta. Zakazao sam zbor, u prvom trenutku podržale su me akademije, Pozorišna i Likovna, onda je prišao i Filološki fakultet, u toku noći okrene se priča i produži. Sedmog, osmog dana, Tito je uvideo da je đavo odneo šalu, počeli su da se bune i univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu; glumci su prekidali predstave i bacali studentske letke. Čak smo i od Kriminološkog instituta dobili podršku. Kad je Tito video da je to grudva koja se pretvara u lavinu, da postaje opasno, mudro je odreagovao za razliku od nekih srpskih rukovodilaca i Kardelja, koji su hteli da nas žestoko slome.
       Danas o tome postoji mit da nas je Tito lukavo prešao, i da se završilo sa Kozaračkim kolom. Istina je da je ispunjeno više naših zahteva; prvo da niko ne bude krivično gonjen zbog učešća u pobuni i drugo, priznao je da su studenti bili u pravu - da postoje velike socijalne nejednakosti i nebriga o omladini. Prvi put je tada rekao: "Ako treba, ja ću otići." Doduše, nikad više to nije ponovio. Tito nije mogao da kazni pobunu i to je bio presedan. Izabrao je grupu profesora kojoj će se osvetiti, ali blam da se njemu kao "najidealnijem predsedniku" u "najidealnijem društvu", pod nosem, napravi pobuna, a da on ne može da je kazni, bio je njegov veliki poraz. Naravno, smešno je tvrditi da smo mogli da uzmemo vlast. Bilo je važno da trajemo, da probudimo svest u ljudima i da se on izjasni. I to smo postigli. To što danas '68. proglašavaju levom pobunom, za razliku od ne znam čega, da smo hteli "više komunizma"... To su čiste budalaštine! Bio je to spontan pokret protiv laži i batina. Tražila se sloboda štampe, slobodno udruživanje, sloboda govora. Bio je to liberalni pokret. Naravno, imao je levu konotaciju, jer je insistirao na većoj jednakosti i pravdi, a protiv pljački društvene imovine, koje su onda počele i ideološki se opravdavale.
       Bila je to sjajna epizoda u mom životu, možda i najlepša. Velika politička avantura posle koje nikakav politički angažman nije bio strašan. Bez obzira što mi je oduzet pasoš, što sam izgubio posao, bio blaćen u novinama, to mi je donelo unutrašnju snagu, zrenje. Sve to što je izgledalo krajnje negativno i teško za porodicu i mene, zapravo bilo je korisno, nikako ga se ne bih odrekao.
      
       ĐILAS I RANKOVIĆ: Otreznio sam se tek na kraju, kad su počela neprestana praćenja i priče o procesima, suđenjima... Pristajao sam da se sretnem sa svakim ko je to želeo. Naravno, Udba je to pratila, Ranković je bio u penziji, ali mu je bilo stalo da vidi ko su pobunjenici. Obojica smo tog leta bili u Dubrovniku, njegov sin koji je radio zajedno s nekim mojim prijateljima, kaže: "Moj otac bi želeo da vas vidi!" Zanimalo ga je da vidi čoveka koji je učestvovao u pobuni protiv Tita, a još je živ?! "Da li je posredi neka organizacija?" Bio je vidno razočaran kad je čuo da nemamo nikakvu organizaciju, da nema nikakvih tajni. Bilo je očito da na studentski bunt gleda sa simpatijama. Mene je zanimalo da vidim čoveka koga sam smatrao kreatorom Golog otoka. Pitao sam ga čija je to bila ideja, rekao mi je: "Ako vam kažem da nije bila moja, biće vam lako da pogodite čija je. Možete to da pretpostavite!" Ostavio je na mene utisak; bio je inteligentniji nego što sam mislio, ali vrlo opasan. Znao je dosta tajni. Nažalost, sve je zatrpao, ništa nije ostavio zapisano, a mogao je o mnogo čemu da svedoči. Predložio mi je da se vidimo još jednom, da plivamo u moru, pa da se negde tamo sretnemo, bio je oprezan, ali ja sam to odbio, nije me zanimao nastavak razgovora.
       Takođe, istog leta u Dubrovniku, dođe jedan moj prijatelj, novinar, kaže: "Neko želi da te vidi!" Otvaraju se vrata, prepoznam Đilasa. Samo što je izašao iz zatvora, kaže, izađe na ulicu, tamo pobuna. Želeo je da me vidi jer je slušao te moje govore "vatrenjake". Pita me isto što i Ranković: "Imate li vi neki centralni komitet?" "Ma, taman posla. Samo nam još to treba, pa da nas pohapse! To se dogodilo spontano, divlje." "Onda nećete moći da se održite!" "Pa, nema šta da se održavamo. Živi smo, a sad, ne možemo da budemo nekakva vlast ili ministri." U jednom trenutku pita me koliko imam godina, kad sam mu rekao, u sekundi je sabrao, kaže: "Ja sam od vas stariji 19 godina, koliko i Tito od mene!" Shvatio sam da je Tito bio prisutan u svim njegovim razmišljanjima, bio mu je parametar. I kasnije sam se viđao s njim najčešće kod zajedničkog prijatelja dr Veska Savića. Kad bi dolazio na fakultet, svi bi se razbežali da ga ne sretnu. Dođe da pita za sestrića i sina koji su studirali kod nas. Ja bih ga pozvao na kafu, bio je mudar i bilo mi je zanimljivo da pričam s njim.
      
       ŠETNJA DO SURČINA: Pasoš su mi oduzeli početkom '69. Doneli su dopunu zakona o putnim ispravama i dodali neku zloglasnu tačku 6, po kojoj policija ima diskreciono pravo da ne izdaje ispravu i da ne mora da obrazlaže zašto to čini. Prva tri pasoša koja su oduzeli bili su: Đilasov, Pekićev i moj. Odatle i datira moje poznanstvo s Pekićem. Priđe mi u Klubu književnika, kaže: "Čuo sam da su Đilasu i vama oduzeti pasoši. Razumem zašto su to njemu učinili, on je neprijatelj broj 1, razumem zašto su to učinili i vama, dizali ste studentsku bunu, ali ne razumem zašto su oduzeli meni?!" Kažem mu: "Gospodine Pekiću, zato da se ne bi znalo zašto su Đilasu i meni oduzeti pasoši!" Zaista, ubrzo su mu vratili pasoš, Đilasu posle godinu dana, meni posle pet godina. U međuvremenu pasoši su oduzeti Zagi Golubović, Nebojši Popovu, LJubi Tadiću, Miladinu Životiću, na kraju i Mihailu Markoviću.
       Kad sam prvi put prešao granicu, stalno sam se osvrtao, nisam verovao da ću je preći. Nisam imao potrebu nešto mnogo da putujem, ali bilo je strašno što ne mogu. Često sam odlazio na Surčin, gledam avione kako poleću, i to mi je stvaralo utisak da i ja negde putujem.
      
       VOJVODA LUKSEMBURŠKI: Postupak za udaljavanje nas osmoro profesora i asistenata sa Filozofskog fakulteta otpočeo je '71. Ta farsa trebalo je da se odigra u okviru nekakvih zakona, i tu je nastao problem. Ispostavilo se da po zakonu o našoj sudbini odlučuju naše kolege. I od 300 profesora Filozofskog fakulteta, 299 je stalo u našu odbranu, jedan se uzdržao. Ceo fakultet stao je u našu odbranu, i to ne jednu, četiri godine trajala je ta borba. Glasanje je bilo javno i nijedan profesor nije hteo da rizikuje moralni žig. Osećaj za moral bio je iznad njihove lične karijere. Naravno, bilo je šokantno za socijalistički režim da je tako nešto moguće da se održi u dužem periodu. Potpuno je anegdotska priča zašto su vlasti to tolerisale. Naime, Tito je strašno želeo Nobelovu nagradu za mir, i hteo je da je kupi na razne načine. Bio je tu umešan i vojvoda luksemburški koji ga je predlagao, glasine tvrde da je on to radio za veliki novac. Titu je skrenuta pažnja da ne bi bilo dobro da isteruje profesore sa Univerziteta ako hoće nagradu. Bilo mu je strašno stalo da nas otera, i onda je tražio način koji neće biti vidljiv. Brant i Palme skretali su mu pažnju da to ne bi trebalo da radi s profesorima - "Ne, ne!" On lično nema ništa s tim, zakoni će to da rade, kako rade. Ali, čim se on distancirao, zakonodavci su se upetljali. Doneli su drugi, pa treći zakon, i uvek bi se slomili na fakultetu. Pa su raspustili partijsku organizaciju fakulteta jer nije htela da učestvuje u toj raboti, ni sindikat, ni Udruženje. Svake godine donosili su novi zakon o školstvu tražeći formulu kako da nas oteraju, ali nikako da pređu tu fakultetsku barijeru. Vojvoda bi opet predlagao Tita za nagradu, opet bi stvar propala, ali on nije odustajao.
      
       Jovanka je intervenisala u našu korist, Veljko Korać bio je u nekom srodstvu s njenim Budisavljevićima, i jednog dana Tito ga je pozvao da dođe na Brione. Zapadni prijatelji su mu sugerisali da nas ne dira i on je smislio rešenje: rekao je Koraću da nam predlaže da napustimo katedre i odemo u diplomatsku službu - da budemo kulturni atašei po Evropi i da se time sve bezbolno završi. Čak nam je, kao gest dobre volje, poslao kotaricu mandarina. Naravno, mi smo to odbili mada smo se posle šalili: da li je bolje biti na ulici, ili biti ataše za kulturu u Parizu. Bilo nam je jasno da je to vid kompromitacije, da bi nas ubrzo, kao nepodobne, izbacili iz ambasada.
       Medveđu uslugu učinio nam je jedan norveški filozof, prijatelj Mihaila Markovića, potpredsednik Akademije koja predlaže kandidate za nagradu. Hteo je da nam pomogne tako što će nas predložiti za Nobelovu nagradu za mir. Kad je taj predlog stigao na fakultet, odmah smo rekli dekanu: "Sakrij to, nemoj da neko vidi!" Na našu nesreću, taj dopis je stigao i na Filološki fakultet, gde je dekan smatrao da je to velika čast. E, kad je vest stigla do Tita, zavapio je: "Oni ili ja!" Skupština Srbije donela je zakon za nas osmoro, poređana su imena za koga važi taj zakon, i izglasali su ga. Kad je trebalo da nam napišu rešenje, shvatili su kakvi su amateri. Ako na njega nemamo pravo žalbe, onda je ništavno jer nema pravnog leka a radi se o radnim odnosima. Ako nam napišu da imamo pravo žalbe, onda je ono ništavno jer se na akte Skupštine ne možete žaliti, ona je vrhovni organ. Našli su solomonski izlaz: rešenja nismo dobili, a o našem uklanjanju sa Univerziteta saznali smo - preko radija.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
       (Nastaviće se)
      
      

Na jednom mestu Andrić kaže: "Kad naiđu nekad teška vremena, pa se ljudi uplaše, počnu da se ponašaju ružno. Kad opasnost prođe, vide da to i nije bilo tako opasno, i da nisu baš morali da čine ružne stvari." Kad sretnem ljude koji su doprinosili našem izbacivanju s fakulteta, šikaniranju, maltretiranju, spaljivanju knjiga, zabranama, a mnogi od njih sada su veliki zagovornici slobode i ljudskih prava, primetim u njihovim očima nelagodnost. To je meni jedina satisfakcija i zadovoljan sam što nisam u njihovoj ulozi.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu