Centrifugalne sile koje nas drže u neprestanom sužanjstvu nepogrešivo razgrađuju razne federacije, saveze, hiljadugodišnja carstva koje bi centripetalisti hteli da nam namaknu naglavačke

      Kao i svako drugi na kraju ovog milenijuma, i ja stalno mislim na to kako je sve počelo u Evropi. Prođe li i jedan dan da neko makar i ovlaš ne pomisli na cara Otona III ili papu Silvestera II? Morao bih uveliko da posumnjam u to. Najzad, njih dvojica su atraktivan par - maloletni car i njegov stari učitelj, umni papa. Zajednički, na početku našeg milenijuma, oni su odlučili da vrate hrišćansko carstvo koje je dva veka pre toga Šarlemanj pokušao da reuspostavi, ili - tačnije - da rekreira, ili - još tačnije - da kreira među zaraćenim plemenima zapadne Evrope. Ako je Šarlemanj bio Žan Mone osamstotih godina, Oton III je Romano Prodi devetstotih. Kao što će se svi setiti, Oton je imao tek četrnaest godina kada je postao kralj Nemačke. Od detinjstva je veoma ozbiljno shvatao ideju o ujedinjenom hrišćanstvu, Svetom rimskom carstvu. Kao i mnogi preterano delatni i preučeni dečaci toga doba, bio je rođeni general, dobijao je bitke na svim stranama po Nemačkoj koja je više ličila na Kinu iz konfučijanske ere, razdoblje poznato kao "zaraćene grofovije".
       U šesnaestoj godini Oton je krunisan za cara Zapadnog carstva. Kao intelektualni snob, prezirao je ono što je nazivao "saksonskom rustičnošću" a iskazivao je naklonost prema onom što je označavao kao grčku ili vizantijsku "suptilnost". Čak je sanjao o tome da otplovi do Vizantije i sveukupno hrišćanstvo, dotad pod Božjom vladavinom, podvede pod svoju vladavinu. U tom uzvišenom poduhvatu vodio ga je njegov stari tutor, francuski učenjak po imenu Žerber.
       Kao znak solidarnosti - o morbidnosti da i ne govorimo - Oton je otvorio Šarlemanjov grob i posetio svog velikog prethodnika. Mrtav car je sedeo na tronu. Prema svedočenju jednog očevica, samo mu je deo nosa bio otpao ali su mu nokti na prstima bili izrasli kroz rukavice pa ih je on pobožno podrezao i cara malo prikladnije namestio. Može li neko zamisliti Prodija - ili čak Šredera - da toliko porade za mrtvo Moneovo telo?
       Sada se približavamo sudbonosnoj 999. godini. Oton ima devetnaest godina. Opsednut je Italijom. Rimom. Carstvom. U toj godini pobrinuo se da Žerber bude izabran za papu, koji je uzeo ime Silvester. Sada se car i papa kreću na jug prema gradiću Rimu koji se rastače i gde Oton sagrađuje sebi palatu na Aventinu - brežuljku nesreće, kako se i Ciceron mogao osvedočiti.
       Zajedno su, Oton i Silvester, negovali svoju ljubav i ambiciju prema Rimljanima, koji su i jednog i drugog ostrašćeno mrzeli. U godini kad je ovaj naš zajednički vek zaista počeo, 1001, Rimljani su izagnali cara i papu iz grada. Oton je u dvadeset drugoj godini umro od malih boginja nedaleko od Viterboa. Godinu dana kasnije i Silvester je bio mrtav pošto je najpre, kako se priča, izmislio orgulje. Tako se san o Evropskoj uniji za dvojicu sanjara završio porazom.
       Neću ići dotle da kažem kako je hiljadu godina od Otonove smrti bilo potpuno gubljenje vremena. Svakako, i drugi sanjari imali su slične centripetalne snove. Ali one centrifugalne sile koje nas drže u neprestanom sužanjstvu nepogrešivo razgrađuju razne federacije, saveze, hiljadugodišnja carstva koje bi centripetalisti hteli da nam namaknu naglavačke.
       Nedavno je književni kritičar Harold Blum, u pomalo donkihotskom stilu, pokušavajući da uspostavi Zapadni književni kanon, podelio istoriju čovečanstva na faze koje se ciklično ponavljaju. Najpre, kaže on, imamo teokratsko doba, potom aristokratsko, za kojim dolazi demokratsko koje propada u haos iz kojeg će izroniti neka nova ideja božanstva da nas sve zajedno ujedini u ganc-novo teokratsko doba, i onda ciklus opet počinje. Blum se boji teokratskog doba koje dolazi, ali pošto ga on - a ni ja - nećemo doživeti, možemo se udobno smestiti u tekući haos u kojem je značenje značenja beskrajno ugodna tema a Hajzenbergov princip nesporan zakon tla, bar s mesta na kojem se svako od nas nalazi.
       Neću raspravljati o Blumovom književnom kanonu koji, kao i sama literatura, brzo reaguje - ako ne na haos, a ono na entropiju. Ali, dok promišljamo avanture Otona i Silvestera, moramo zapaziti cikličnu prirodu načina na koji se ljudsko društvo razvija kao nešto što je prvi postavio Platon u osmoj knjizi Republike, a dalje razvio Đovani Batista Viko u svojoj Scienza Nuova.
       Profesor Blum ide pravo na Vikoa, napuljskog naučnika iz ranog osamnaestog veka koji se zainteresovao za nastanak Rimskog prava. Što je Viko dublje zalazio u predmet, sve dublje je morao da se vraća u prošlost, posebno u grčku. Zatim je počeo da se interesuje za to kako je ljudska rasa mogla za sebe da stvori sliku o sebi. U početku je, izgleda, bila animistička vera u magiju mesta i personifikaciju elemenata kao bogova. Za Vikoa, te legende, ukorenjene u preistoriju, bile su urođena mudrost. Jasno, bio je nešto kao jungovac pre nego što se javila ta mutna švajcarska činjenica. Ali tada se vreme bogova našlo pred izazovom pojedinačnog ljudskog uspona. Odjednom su na sceni kraljevi i junaci. Oni, opet, donose na svet oligarhije, jedno aristokratsko društvo u kojem se patricije bore za prvo mesto u državi. Uvek uzbudljiva igra oko toga ko će biti kralj u zamku vremenom donosi tiraniju koja će naveliko nadahnuti narod da se pobuni protiv tirana i uspostavi republike, koje, zahvaljujući ljudskoj prirodi, teže imperijalnim osvajanjima, i tako, u svoje vreme, ta carstva-republike suočavaju se s prirodnim krajem u - da kažemo - yunglama Vijetnama.
       Šta se dalje događa? Sledeći stadijum Viko naziva haosom, za kojim će naići novo teokratsko doba. Taj proces je, naravno, čist hinduizam, čije se prodiranje u grčku misao nikada nije moglo zaustaviti, od Pitagore do neoplatonista, pa čak ni sada u kolektivnu svest mnogobrojnih kalifornijskih surfera i keramičara kao i učenika dobrog Alena Ginsberga. Rođenje, smrt, haos, onda ponovno rođenje i tako dalje, i dalje, i dalje.
       Ali, iako je Vikoov um bio briljantan i intuitivan, istorija s kojom je imao posla neminovno je izostavljala nauku koju mi poznajemo, a koju on nije poznavao. Sada moramo da razmišljamo o tome kako haos, ipak, može da se organizuje uz pomoć tehnologije kao sredstva vrhunske kontrole nad svakim, makar to, trenutno, izgledalo kao da služi živahnim milionima Kineza kao korak napred ka oslobađanju. Haos - naše sadašnje stanje - može se u celini pokazati kao veoma zanimljiv da se napravi od njega red. Hoće li sledeći bog biti kompjuter? U kojem slučaju bi to bio tiranski bog za one među nama koji borave u mraku kompjuterskog izazova?
       Karakteristika našeg sadašnjeg haosa jesta dramatična migracija plemena. Ona se kreću od istoka na zapad, od juga na sever. Liberalna tradicija zahteva da granice moraju uvek biti otvorene za one koji tragaju za bezbednošću, ili čak za srećom. U slučaju Sjedinjenih Država, sticanje novih građana iz svih ovozemaljskih plemena oduvek se smatralo veoma dobrom pojavom. Ali, na kraju svega, s toliko mnogo milijardi ljudi koji su se pokrenuli, čak i najvelikodušniji mogu da postanu razdraženi kad jednom budemo progutali sve kompjuterski profitne imigrante.
       Dok smo na početku trećeg milenijuma onoga što mi na zapadnom delu globusa volimo da nazivamo hrišćanskom erom, moramo biti svesni, naravno, da većina svetskih plemena, srećom po njih, nisu uopšte hrišćanska. Tako, mnogi od nas koji su svrstani u hrišćane i žive u narodima gde je taj oblik monoteizma nekada bio svemoćan, sada žive u sekularizovanom svetu. Haos, tako, ima svoje lepote. Ali u slučajevima kad hrišćansko rezonovanje drugima ne znači ništa (na šta su budisti podsetili sadašnjeg papu na njegovom odmoru u Sri Lanki), tako ni Platon s njegovim trajno zanimljivim viđenjem sveta nema mnogo smisla kad se primeni na društva kao što je naše. Sviđa mi se njegov koncept političke progresije društava i to bi se moglo braniti, kao što je Viko činio. Ali Platon, kao politički mislilac, mora da bude uzet s antičkim duhom koji Yon Yej Čepmen briljantno objašnjava u jednom eseju nedavno pronađenom u njegovom arhivu (umro je 1933). Iako je bio najveći američki esejista posle Emersona, danas je malo poznat. Žalosno, ali onda su i ovo žalosna vremena, ili nisu?
       Čepmen o Platonu:
       Platon na jednom mestu upoređuje filozofiju sa splavom kojim mornar brodolomnik može da se domogne kuće. Nikada sličnost nije bila prigodnija. Svaki čovek ima svoj splav koji je uglavnom dovoljno velik samo za jednoga. Sastavljen je od predmeta koje je pokupio u svojoj kabini - jedan do dva psalma za spas života, poslovica ili basna; nekoliko dasaka koje se drže zajedno najčudnijim krajičcima užadi ispredenih od iskustva; i celo to klimavo plovilo zahteva neprestanu pažnju. Koliko je, onda, apsurdno misliti da je bilo koja formalna filozofija moguća - kad dronjak starog zastora jednome služi kao pojas za spasavanje, a već sledećem kao prostirka za molitvu! Pokušaj da se splav napravi za suseda, ili pokušaj ukrcavanja na tuđi splav, to je, izgleda, opsesivni smisao filozofije i religije.
       Sam splav je iluzija. Mi niti pravimo niti imamo svoj splav. Nismo sposobni da ga razumemo ili objasnimo; ne možemo ga prizvati po želji. On dolazi i odlazi kao duh. Drugim rečima, vera jednog čoveka ili njegov filozofski sistem nikada ne mogu biti vlasništvo drugog - možda čak nisu ni njegovi. Platonov glasnogovornik Sokrat očito nije bio teokrata, i u zoru nove ere bogokraljeva oličenih u Aleksandru, Sokrat je pozvan da izvrši samoubistvo.
       O Platonu, kao neki glas odnekud sa samog kraja demokratskog doba, Čepmen s mirnim zadovoljstvom zapaža:
       Tako je za svakog postalo nemoguće da čita Platonove dijaloge ili bilo koju kreaciju grčke pameti sa istinskim saosećanjem, jer ta dela govore o čudesnom, surovom, dalekom dobu duha, i predstavljaju zabavu čudesnog, surovog, dalekog, duhovitog sveta, koji je živeo da bi se zabavljao i s tog razloga i nestao. Uživajmo u igra-rijama tog mudrog čoveka, ali klonimo se, koliko je to do nas, da ih opterećujemo svojim objašnjenjima.
       San Otona i Silvestera, da je ikada, makar i delimično bio pretvoren u stvarnost, podstakao bi novo teokratsko doba koje bi, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, lako moglo da postane tamnica za sve nas, bez nekog sveta na drugoj strani u koji bi se moglo izbeći.
       Velike centrifugalne sile sada su na delu u gotovo svakom narodu-državi, i zašto im se odupirati? Jer centripetalno nadahnuti - teokratski ili imperijalno, ili i ovako i onako - mozaik šarolikih plemena koja će okupirati Evropu, da kažemo od pitomog Bantrija (na krajnjem jugoistoku Irske) do svetlucajućeg Vladivostoka, biće, na kraju, u obavezi da dođu zajedno u interesu svetske trgovine. Nije li to sasvim dovoljno? Bar u odsutnosti nekog novog boga.
       Svejedno, dok zavesa pada na naš nesrećni vek i neuhvativi milenijum, na sve strane se mogu videti, na istoku, na zapadu, na severu i na jugu od Tjenanmen trga znakovi verske obnove. Svuda se Teosi dižu iz svojih memljivih grobova, čupajući hrabrost u crnim srcima, zlokobnih i užagrelih očiju u svakoj zemlji dok počinju svoj rat protiv vajkadašnje noći i haosa koji su pružali tako utešan zaklon plašljivoj raznolikosti. Čovek se takođe seti, iz prošlog veka, portparola u američkom Predstavničkom domu koji je bio toliko reakcionaran da se za njega govorilo: da je njega Bog nešto pitao kad je stvarao svet, on bi se sigurno opredelio za haos. Uzimajući u obzir alternative, bar ove koje sada postoje, ko i ne bi?