Politički preokret u Hrvatskoj nezamisliv je bez pravnog pokrića, a promene nacionalnog ustava bile su jedno od glavnih predizbornih obećanja nove vlasti

      Iznenadni dolazak bivšeg saveznog premijera Milana Panića u Zagreb pokazao je da Hrvatska još ne zna kako treba da se ponaša prema susedima iz nekadašnje Jugoslavije. Kontakti sa predstavnicima oficijelnog Beograda praktično su zabranjeni, a nacionalni Ustav od 1997. godine zabranjuje i bilo kakvo udruživanje sa ostalim državama bivše SFRJ. Neformalni Panić baš zato slovi za dvostruku opasnost. Bogati Srbin iz Amerike ovde je ranijih godina bio poznat kao "jugonostalgičar", a za Hrvatsku je to bila veoma loša politička dijagnoza. Nacija je u međuvremenu promenila "uređivačku politiku", pa su Milan Panić i Stjepan Mesić prijatno ćaskali u nekadašnjoj Titovoj i Tuđmanovoj vili "Zagorje" na Pantovčaku. S lakoćom su se složili da i Hrvatska i Srbija imaju svoje mesto u Evropi i da svi ratni zločinci treba da budu kažnjeni. Ili, kako to Panić obično kaže: "Mi smo za mir!"
      
       Papirna demokratija
       Omiljenu frazu ima i Stjepan Mesić. Otkako je bio predsednik Jugoslavije, aktuelni prvi čovek samostalne Hrvatske voli da podseti: "Ja sam legalist!" Prevedeno na tekući dnevnopolitički žargon, to znači da Hrvatsku ponovo čeka "dug marš kroz institucije". Vesti o ustavnim promenama u Beogradu zatekle su Zagreb na pola puta. Velike političke promene u Hrvatskoj nezamislive su bez pravnog pokrića, a revizija nacionalnog ustava bila je jedno od glavnih predizbornih obećanja sadašnje vlasti. Prvi ustav Republike Hrvatske proglašen je u domaćem parlamentu uoči katoličkog Božića 1990. godine. NJegova glavna karakteristika bilo je određenje Hrvatske kao samostalne, nacionalne države u kojoj su Srbi postali samo jedna od mnogih nacionalnih manjina. Mada se tvrdi da su "Božićnim ustavom" stvoreni temelji hrvatske demokratije, zemlja je naredne godine provela u vlasti jedne partije i jednog autokratskog vođe. Pokojni predsednik Franjo Tuđman oko sebe je tada okupio pravnike sposobne da Hrvatsku preurede u državu po meri njegovih ambicija, a da to na papiru ipak ne izgleda kao diktatura. Formalno se radilo o polupredsedničkom sistemu, a uzor je bio današnji ustav Francuske. Sam Tuđman rado se upoređivao sa Šarlom de Golom ili sa nekadašnjim nemačkim kancelarom Konradom Adenauerom. Tvrdio je da se Hrvatska njegovog doba nalazi na istorijskoj prekretnici na kakvoj su posle Drugog svetskog rata bile Francuska i Nemačka, pa joj je potrebna čvrsta ruka i jedinstveno provođenje državne politike. Načelo podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu ostalo je mrtvo slovo na papiru a omiljeni dvorski pravnik dr Smiljko Sokol iz šešira je po potrebi izvlačio spasonosne ustavne formule za "ne daj bože" situacije.
       Prva takva situacija nastala je krajem 1996. godine kad su američki onkolozi u vojnoj bolnici "Volter Rid" otkrili da pokojni Tuđman boluje od uznapredovalog karcinoma želuca. Bivšem predsedniku Hrvatske dali su svega još šest meseci života, pa je dr Smiljko Sokol obznanio da su tri elegantna pravna zahvata dovoljna da se tadašnji hrvatski ustav pretvori u čist parlamentarni. Bilo je planirano da predsednika Republike bira Sabor, a ne građani, jer je nekad vladajuća Hrvatska demokratska zajednica u parlamentu imala obezbeđenu većinu zastupničkih mesta. Predsednik Franjo Tuđman u međuvremenu se spektakularno oporavio od bolesti i promene Ustava niko više nije smeo ni da pominje. Naredna, 1997. godina ipak je donela drugačije formulacije u hrvatskom ustavu. Tuđmanova bolest dovela je do novih spekulacija o ekonomskom udruživanju zemalja bivše Jugoslavije pa je pokojni predsednik lično zahtevao da se ta mogućnost zabrani u nacionalnom ustavu.
      
       Ograničavanje predsednika
       Interesantno je da ekspertske grupe za treće ustavne promene u Hrvatskoj, koje su okupili predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivica Račan, i dalje ne preporučuju ukidanje ustavne zabrane udruživanja Hrvatske sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije, kao ni definiciju Hrvatske kao građanske države u preambuli Ustava. Mada je smešno pretpostaviti da će pravne prepreke zaustaviti malo verovatni "jugonostalgičarski" entuzijazam aktuelne i buduće vlasti u Hrvatskoj, za brisanje ove odredbe zalagao se jedino penzionisani profesor ustavnog prava sa Pravnog fakulteta u Zagrebu dr Veljko Mratović. On smatra da politička situacija u Evropi pokazuje da je Hrvatska već prihvaćena kao samostalna država, a referendum je dovoljno snažno pravno sredstvo kojim zemlja može da se brani od saveza sa drugim državama.
       Pripreme za novi ustav Republike Hrvatske započele su još početkom marta, ali su se odvijale na dva koloseka. Razlog je poznato sukobljavanje ambicija i političkih nadležnosti premijera Ivice Račana i predsednika Stjepana Mesića. Kako su obojica vezana obećanjem biračkom telu koje je glasalo za promene, ali i pritiscima međunarodne zajednice, svaki je okupio "svoje" pravnike i objasnio im šta Evropa očekuje od Hrvatske. Kažu da predsednik Mesić uopšte nije bio zainteresovan za sadržaj promena. Zanimalo ga je samo da li će Ustav biti završen na vreme i dokle se u tom poslu stiglo. Ovo bi trebalo da bude dobar primer političkog marketinga jer smisao ustavnih promena i leži u pretvaranju polupredsedničkog sistema u Hrvatskoj u čist parlamentarni u kojem glavnu vlast ima Sabor a ne predsednik države.
       To praktično znači da tri glavne poluge države - vlada, parlament i predsednik - treba mnogo uspešnije da sarađuju i da se uzajamno kontrolišu, čak i kada nisu politički istomišljenici. Nova hrvatska vlada koju vodi Ivica Račan više ne bi trebalo da bude odgovorna i Saboru i predsedniku Republike. Vladu bi ubuduće trebalo da kontroliše isključivo parlament koji nadgleda i oružane snage i obaveštajne službe. Za hrvatske prilike ovo je posebno važno pošto su poslednje godine bivše vlasti bile obeležene isključivo ratovima tajnih policija, koje su pokretali posvađani savetnici pokojnog Franje Tuđmana. Predsednik države u Hrvatskoj se i dalje bira na opštim izborima, ali se u Ustav uvodi institucija zajedničkog potpisa. Na sve važne državne odluke treba da ga stave predsednik države i premijer, što znatno ograničava predsedničku moć i njene eventualne zloupotrebe.
       Aktuelni predsednik Stjepan Mesić posle ovih ustavnih promena i dalje ostaje vrhovni zapovednik Hrvatske vojske, on predstavlja državu u inostranstvu i može da imenuje i smenjuje njene diplomatske predstavnike. Mesić će biti arbitar i u slučaju sukoba između vlade i parlamenta. On može da raspusti Sabor i raspiše nove izbore kako bi određeni problem rešio narod. Stjepan Mesić ipak je izgubio neka od dvadesetak važnih ovlašćenja koja je praktično nasledio od pokojnog Tuđmana. Predsednik više ne može sam da raspisuje referendum ako ga ne predloži i vlada i ne podrži predsednik parlamenta. Isključena je i mogućnost da prvi čovek države sam objavljuje rat ili zaključuje mir sa susednim državama ako se s tim ne slažu birači, vlada i Hrvatski državni sabor.
       Ono što je posebna novost u odnosu na raniju praksu jeste odluka da predsednik države više ne može da bude član nijedne političke stranke. Mesiću se ipak ostavlja mogućnost da piše i šalje "poslanice" po kojima je bio čuven pokojni Franjo Tuđman, a nije mu uskraćena ni protokolarna privilegija da dodeljuje ordenje i odlikovanja, što je bivši predsednik posebno činio. Malo je verovatno da će se novi hrvatski predsednik odvažiti da sam sebi dodeli deset najviših državnih priznanja, kao što je to pre pet godina učinio Tuđman, ali je jedna od njegovih protokolarnih obaveza već izazvala veliko nezadovoljstvo javnosti. Reč je o pomilovanju kojim je Stjepan Mesić praktično oslobodio zatvorske kazne dvojicu splitskih dilera drogom koji su narkoticima snabdevali čitavu Dalmaciju. Za razliku od ogorčenih policijskih inspektora i lekara na odeljenjima za sprečavanje zavisnosti, predsednik Hrvatske smatra da se radi o mladim ljudima koji zaslužuju još jednu priliku.
      
      
       Gost na Pantovčaku
       Čim je zakoračio u vilu "Zagorje", nekadašnje "Predsjedničke dvore" na rezidencijalnom zagrebačkom brežuljku Pantovčak, Stjepan Mesić najavio je da nema nameru da bude samo fikus u kancelariji svog prethodnika. Svoju političku arbitražu nedavno je demonstrirao u sukobu ambicija između premijera Ivice Račana i njegovog koalicionog partnera, liberala Dražena Budiše.
       Hrvatski liberali veoma su nezadovoljni svojom sadašnjom zastupljenošću u Račanovoj vladi pa su predlagali da Budiša bude imenovan za potpredsednika. Mada je predsednik Hrvatske socijalno-liberalne stranke to nekoliko puta demantovao, kriza u odnosima među vladajućom koalicijom bila je toliko velika da su se pominjali i vanredni izbori. Mesić je tada prvi put rekao da šestorka iz bivše opozicije koja sada vlada Hrvatskom nema pravo da se sastaje kao neko posebno državno telo, nego samo kao skup političkih stranaka. Posle toga Račan i Budiša neočekivano su se sastali u Budišinoj vikendici u okolini Zagreba i rešili sve probleme. Mesić je ovde opet bio "siva eminencija" jer je socijaldemokratama i liberalima preporučio da u svoje političke projekte svakako uključe i umerenu liniju poražene Hrvatske demokratske zajednice.
       U doba predizborne kampanje za predsednika Hrvatske Stjepan Mesić je svom rivalu Draženu Budiši redovno prigovarao da za svaki važan politički posao "prvo mora pitati Ivicu". On je dotle, kako je govorio, sve političke odluke donosio sam. Istina je da ga u bivšoj državi vojska nije slušala i da ga je otvoreno opstruirao potpredsednik tadašnjeg Predsedništva SFRJ Borislav Jović. Milana Panića tada još niko nije pominjao, ali kako sada izgleda on će na Pantovčaku 241 biti rado viđen gost.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ