"Sveti grad" je obema stranama - sve ili ništa. Arafat nije mogao da prihvati manje od vekovnog sna da istočni (arapski) deo bude jedino moguća prestonica buduće države Palestinaca

      Zatočenici Kemp Dejvida su se dramatično razišli, ali - za diplomatsku utehu, bar na rečima - ne pokopavajući "zauvek" izraelsko - palestinski mirovni proces. Ehud Barak i Jaser Arafat su se potrudili da ostave poruku kako će "što pre nastaviti da tragaju za sporazumom". Bliskoistočna stvarnost je mnogo složenija od učtivosti iz Vašingtona.
       Sada više nije u pitanju sporazum dvojice protivnika, već njihova sudbina kod kuće, gde ih čeka domaći "strašni sud". A o mirenju Jevreja i Palestinaca - tek potom.
       Izraelski premijer Barak se vraća "praznih ruku" i njegova politička budućnost je veoma nesigurna.
       Lidera Palestinaca Arafata u Gazi su sačekali igrajući i pevajući - slaveći čvrstinu koju je pokazao - ali i s pretnjama o povratku nasilju kao alternativi za "propalu diplomatiju". Radikalna islamska grupa Hamas već je pozvala Jasera Arafata da se okrene oružju pošto je samit u Kemp Dejvidu završen bez sporazuma: "Sada je rešenje, kad su pregovarači proglasili čitav mirovni proces beskorisnim, povratak na put otpora i yihada (svetog rata)." Hamas traži pet godina jer za to vreme će "biti u stanju da yihadom postepeno oslobodi čitavu Palestinu".
       Jaser Arafat se drži svog oružja. Mnogo puta je ponovio, pa i sada, da ni na koji način nema odlaganja proglašenja palestinske države, a 13. septembar smatra za poslednji rok (datum koji su obe strane ranije prihvatile kao rok da se napravi konačni sporazum). "Kome se to ne dopada može da se napije vode iz Mrtvog mora", začinio je političku proklamaciju arapskom izrekom.
      
       Jednostran korak
       Prema odredbama prelaznog mirovnog sporazuma iz Osla (potpisan 1993. između Palestinaca i Izraelaca) uz sve zastoje, delimično ili potpuno, Jaser Arafat je uspeo da kao bivši "neprijatelj broj jedan", rukujući se sa Jichakom Rabinom i još trojicom lidera jevrejske države, dobije kontrolu nad četrdeset procenata Zapadne obale i gotovo čitavim područjem Gaze.
       Povratak iz Kemp Dejvida u Gazu bez papira koji bi dalje usklađeno vodio "sporazumnoj državnosti", može da ga podstakne da koloritno obećanje pokuša i da ispuni kako bi zadržao palestinski "presto". Ako obećanja zaista ispuni, rizikuje da Izrael takođe napravi jednostran korak i proglasi aneksiju delova okupirane Zapadne obale, dok je sa istočnim (arapskim) Jerusalimom to odavno učinjeno. To može da izazove rat i obnovljeno krvoproliće.
       Ukoliko izabere da Palestince, održavajući manevarski prostor, još jednom uputi na strpljenje i diplomatiju, izlaže se opasnosti jer u tom slučaju doček uz pesmu i igru može da bude izliv kratkotrajnog raspoloženja. Već ionako teško izlazi na kraj sa borbenim, nestrpljivim i razočaranim sunarodnicima i radikalnijim frakcijama. Arafata, vidno umornog sedamdesetogodišnjaka, primetno pogoršanog zdravlja, njegovi bi mogli da otpišu pre "krunisanja".
       Napuštajući posle dve nedelje "diplomatsko - političku tamnicu" u odmaralištu američkog predsednika, Izraelci i Palestinci su jedni druge optužili kao krivce za propali izlet u Kemp Dejvid. Za Jerusalim, Palestinci su se "držali neprihvatljivih ekstremnih stavova, pa smo morali da odemo". Hanan Ašravi, s druge strane, jevrejsku delegaciju optužuje za "potpuno ignorisanje svih međunarodno prihvaćenih normi, pa nije bilo svrhe da dalje ostajemo".
       Ipak je, kad se pažljivije presluša, svakoj strani to delom bio i razumljiv "zaštitni omotač" pred povratak na domaću "žeravicu", koliko i stvarno uverenje. Iskušenja Izraelca i Palestinca svakako su različita, ali obojica moraju da se čuvaju zamki i "vruće kaše".
      
       Odlazak u nepoznato
       Ehud Barak bi, možda, vojnički poslovno (posle trideset pet godina armijske službe, svi politički lavirinti su mu kao relativnom novajliji još manje bliski) mogao da reši palestinski deo poluvekovnog rata Izraela sa Arapima. Domaćim protivnicima sa desnice i religioznim radikalima, koji su mu pred put govorili da "davanjem teritorija Palestincima rizikuje sigurnost zemlje i biblijska prava Jevreja", podsećajući ih na svoju oficirsku prošlost (general sa najviše odlikovanja), odgovorio je: "Niko me neće učiti šta je bezbednost." U Kemp Dejvidu nije dao ništa, ali se vraća "prazne torbe" i sa dodatnim strepnjama.
       Inače smireni pedesetosmogodišnji Barak je izjavio: "Bliski istok ide u nepoznato." Sam premijer kreće - u neizvesno.
       Već iduće nedelje u parlamentu čeka ga glasanje o poverenju vladi. Pre Vašingtona napustili su ga ministri tri partije desnice i religiozno - nacionalističkog usmerenja, pa trenutno matematičkom veštinom mora da sačuva primat, što u politici - za razliku od njegove osnovne struke fizičara - nije neophodno nerešiva jednačina. Ali, moguć je i drugačiji razvoj. Barakova koalicija nastojaće da se provuče kroz iglene uši.
       Zbog neprobojne izolacije samo može da se nagađa kako su tekli razgovori, a pogotovo u kojim tačkama su se Izraelci i Palestinci "našli". Potpuno je sigurno da je pitanje Jerusalima "oborilo pregovarački sto". Unapred su sagovornici naznačili da će mogući mirovni sporazum izneti na narodno izjašnjavanje. Za mnogo šta i moglo je da se nađe solomonsko rešenje, ali "sveti grad" je obema stranama - sve ili ništa. Arafat nije mogao da prihvati manje od vekovnog sna da istočni (arapski) deo bude jedino moguća prestonica buduće države Palestinaca, a Jevreji nisu mogli da dozvole da se u Jerusalimu rasparčava suverenitet.
       Kad je domaćin Bil Klinton već saopštio da je "sastanak završen bez rezultata", gosti su disciplinovano ostali da sačekaju povratak predsednika SAD iz Japana i popravni ispit, jednom vraćeni iz mrtvih pregovori su doživeli krah kad je na papir počeo da se stavlja Jerusalim. Prethodno niko nije hteo da rizikuje da bude okrivljen za krah samita ili - i gore - za scenario koji u tom slučaju ne može da isključi raspaljivanje nekontrolisanog nasilja. Takav rizik, u konačnom ishodu, prihvatljiviji je od odricanja ma i jedne stope Jerusalima. Međutim, analitičari konstatuju dosad nezamisliv kvalitet, ma kako posrnulog procesa. Izraelci su sa Barakom sada pristali da o Jerusalimu uopšte bude reči, a to je dosad bila nedodirljiva tema jer je to njima "večita i nedeljiva prestonica".
      
       Povratak na početak
       Posle kraha, Izraelci jasno stavljaju na znanje da za njih ne važi i ostalo što je izgledalo dogovoreno za dve nedelje. "Jedno od pravila je da se ni o čemu nismo složili dok se o svemu nismo složili, pa možemo da kažemo da se ni o čemu nismo složili", izjava je Barakovog spouksmena Gadija Baltinskog, svedena u ovu rogobatnu rečenicu, ali razumljivu političku poruku.
       "Palestinci neće prihvatiti delimičan sporazum", rekao je predstavnik PLO Hasan Andel Rahim.
       U jednom trenutku verovalo se da je provalija smanjena, čak i da su usklađeni stavovi o sudbini jevrejskih naselja na teritorijama Zapadne obale i Gaze, ovlašćenju i veličini države Palestinaca, pa i da je načet i tretman palestinskih izbeglica od 1948. Sve se, znači, briše.
       Američki predsednik Klinton se sigurno sećao čuda (njegove ambicije da izađe iz Bele kuće kao bliskoistočni mirovni čudotvorac nisu ništa manje) koje je napravio Dzimi Karter dovodeći Menahema Begina i Mohameda Anvara Sadata u Kemp Dejvid i samo dan pošto je najavljen brodolom pregovora, ispratio ih je sa nacrtom mirovnog ugovora Izraela i Egipta i završetka četrdesetogodišnjeg rata dva biblijska naroda u moderno doba. Ovog puta nije pomoglo ni što su Baraku i Arafatu ponuđeni kreveti, u kojima su 1978. konačili prethodni zavađeni gosti.
       Manje romantični i ne preveliki pesimisti, kao izvesnu utehu zapažaju da su liderima Izraela i Palestinaca odnosi sa Amerikom veoma važni - takvi komentatori su saglasni - da se može "očekivati da će ipak razumno izbegavati da preterano razljućuju Vašington". Jer, SAD su ipak u mnogim međunarodnim poslovima prevashodni "pravni zastupnik" Izraela, sada češće i Palestinaca , ekonomski snabdevač, a za Jerusalim glavni vojni liferant. Tako uvezan čvor može da utiče i na rasplet.
      
       MILOŠ OFNER