Anketni konkurs za uređenje Kalenić pijace u organizaciji Socijalista Vračara i Saveza arhitekata Jugoslavije, Beograd 2000. Milorad H. Jevtić

      Konkurs za Kalenić pijacu izazvao je posebno zanimanje jer ga je, neuobičajeno za našu praksu, raspisala jedna partija - SPS, preko svog vračarskog odbora, u saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije. Tim postupkom je jedna vrlo složena i izazovna, ali ipak lokalna arhitektonska tema podignuta, na izvestan način, do saveznog značaja. No kako je svako takmičenje na planu ideja uvek dobrodošlo, treba ostaviti na stranu neobične okolnosti raspisivanja ovog nadmetanja i poći u Narodni muzej gde je izloženo svih sedamnaest radova sa Konkursa.
       Konkursni katalog, uzorno dizajnerski obrađen i kvalitetno odštampan, donosi, posle uvodnog teksta dr Branislava Ivkovića, kao predstavnika raspisivača, opise i ilustracije osam radova, te odluku i obrazloženje žirija koji su činili članovi velikog stručnog autoriteta. Žiri je dodelio četiri ravnopravne prve nagrade, ali, po redosledu u katalogu i na izložbi, prednost je ipak dao radu arhitekte Marinka Božanića iz projektantske kuće CIP. I doista, ovaj projekat je i konceptom i obradom najbliži intencijama organizatora i u njemu treba tražiti idejne klice budućeg pijačnog organizma. Pored dobrih funkcionalnih i likovnih predloga, prilagođenih lokacijskim uslovima i našim investicionim prilikama, Božanić je ukazao na mogućnost da se lučnim povlačenjem pijačnog korpusa od ulice Maksima Gorkog formira mali trg kao neophodan prostorni odušak. Maštarski pristup Ilije Gligorijevića, umnogome inspirisan stranim publicističkim izvorištima, teško da bi kod nas bio izvodljiv u neko dogledno vreme, pa je ovde žiri verovatno više nagradio autorov napor nego doprinos upotrebljivim sugestijama za pijačno unapređenje. Nacrti Milovana Kronje su kao izložbeni eksponati teško čitljivi, ali po opštim naznakama rekli bismo da sadrže neke privlačne ideje, posebno u sadržajnom domenu. Branislav Jovin je pošao od stanovišta da nema dobre pijace bez odgovarajućeg saobraćajnog rešenja, koje upravo ovde najviše nedostaje. Kao vrstan poznavalac beogradskog urbanizma i tvorac nekoliko uspešnih gradskih poteza, Jovin je svojim radom zahvatio širi prostor - od Pančevačkog mosta do Prokopa - i pokazao neke mogućnosti razrešenja teškog saobraćajnog problema na ovom važnom gradskom pravcu koji dotiče Kalenić pijacu kao značajno čvorište. Samom pijačnom prostoru autor je poklonio manje pažnje i ostavio ga umnogome nedorečenim. Žiri je, inače, bio izdašne ruke i dodelio je jednu specijalnu i tri otkupne nagrade za radove koji su, po našem mišljenju, poprilično skromnih idejnih i prezentacionih vrednosti. Takođe smatramo da neki od radova svojim kvalitetima nisu zaslužili izložbeno predstavljanje i da bi njihovo izostavljanje samo doprinelo povoljnijem utisku koji posetilac ponese iz Narodnog muzeja.
       Zanimljivo je da su mnogi učesnici primenili šatoraste krovne pokrivače, što može da bude prikladno za pijace (naravno, uz, za nas, bar zasad, teško ostvarive tehnološke zahteve), ali mi bismo ovoj pojavi pre potražili pomodni uticaj sa, recimo, poznate Milenijum arene u Londonu.
       Na kraju, konkurs za Kalenić pijacu ostaće upamćen više po velikom publicitetu koji ga je pratio, nego po ponuđenim projektantskim idejama.