Pre petnaest godina, u samo dvadesetak dana, umrli su Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić, glumci koji su gradili neponovljivi duh Ateljea 212

      U ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici. 21. jula 1985, umro je Zoran Radmilović. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se i život Slobodana Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio načeo 53. godinu, Alija (po tom nadimku su zvali i znali Aligrudića) nije dočekao ni 51. rođendan. Otišli su u leto kada se glumci, kažu, obično opraštaju od nas, da ne bi poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio glas da preterano ne drže do reda.
       Kada se govori o Radmiloviću, misli se, između ostalih retkih, na Aligrudića, a kada se misli na Radmilovića i na Aligrudića. sećanja su često selektivna, pa se iz njih izdvaja ono što bi se moglo nazvati skandaloznom hronikom njihovih života. Stvar je, možda, najbolje definisao njihov mladi kolega Dragan Nikolić, primetivši da Zoranu i Aliji, baš kao i Pavlu Vuisiću ili Slobodanu Peroviću, gluma nije bila pod A. Pod A im je bio život. Ako mu je u glumi nešto bilo uskraćeno, Alija je tu uskraćenost pripisivao sebi a ne drugima. Uostalom, ako mu je ponekad bilo tesno na pozornici, nije mu bilo tesno na prostorima njegovih društvenih scena među kojima posebno mesto pripada "Brionima", u susedstvu Ateljea 212. Zoran je, sa svoje strane, "Brionima" pridruživao "Boku" i slična beogradska "primorska mesta".
      
       Kao Vilma Rudolf
       Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju. U pozorištu su odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti: "Mrzelo me je." S druge strane, sebe je upoređivao sa Vilmom Rudolf, "crnom gazelom", koja u svlačionici pred trku deluje odsutno, mrzovoljno, a kada izađe na stazu - eksplodira. Trčao je i on, voleo je da kaže, kratki sprint, na sto metara, sa eksplozivnim naponom.
       U opisima je karakter Aligrudićev sav od protivrečnosti: plemenit, druželjubiv, duhovit, ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak, setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, mekan. Mnoge od tih osobina, ako ne i sve, pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje onog časa kad počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu. Valja odmah napraviti ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome dobijali. Ako su bili nepredvidivi, nepredvidivost je u korenu njihove harizmatične glume, ona tajna koju je Aligrudić upoređivao sa grumenom zlata ("ili je to možda stvar lučenja žlezda"). Nepredvidivost dolazi i otuda što su glumu doživljavali kao igru. Ali, bila bi velika greška tvrditi kako su u igri bili neobuzdani, povodljivi za lakim efektom, skloni hirovitim improvizacijama. Pre će biti da je njihovo osećanje za scenu bilo neodvojivo od njihovog odnosa prema prirodi scenskog prerušavanja. U tom odnosu sadržana je svest o ljudskom sadržaju onoga što glumac donosi na pozornicu. Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.
      
      
       "Skoro" kao Radmilović i Aligrudić
       Kada je Radmilović samovoljno skinuo s vlasti Žarijevog Ibija, odbacivši njegovu masku, ustoličio je novog kralja, provincijalca Radovana bez maske. Veliku dečju igru rata samo je produžio u rat manjih razmera. Nije bilo na beogradskoj pozornici takvog bojovnika. Radovan je naše gore list, ali po mnogo čemu, ne samo po kraljevskom imenu, duhovni sabrat Žarijevog Poljaka. Radmilović im je zajednička sudbina. Sa svog kraljevskog prestola, kao s nebeskog trona, evo već petnaest godina obrće kasete jedine žive pozorišne uspomene na sebe. I to je nepravda prolaznosti: onaj što je stigao da bude Šekspirov Malvolio, Selimovićev Ahmed Nurudin ili Bulgakovljev Molijer stoji u pamćenju kao lakrdijaš s francuskih i naših strana. Ako je za utehu, neuporediv lakrdijaš.
       Igra "skoro kao Radmilović". "Skoro" je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u našem pozorištu ceni glumački posao. Skoro kao Radmilović, skoro kao Aligrudić, skoro kao Perović, skoro kao Neda Spasojević, skoro kao Miloš Žutić... "Kakva podela!", rekao bi LJuba Tadić, posle jedne setne šetnje beogradskim Novim grobljem.
       Poslednju, 299. predstavu "Radovana III" odigrao je Radmilović krajnjim naporom, devetog juna 1985. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U kasno proleće 1985. Aligrudić je, već teško načet bolešću, odigrao krunu svoje glumačke karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj "Odbrani i poslednjim danima". Smrt se, i simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.
      
       FELIKS PAŠIĆ