Vladimir Menjšov, reditelj

      Predsednik žirija Filmskog festivala na Paliću je ruski glumac i reditelj Vladimir Menjšov, koji je igrao u oko pedesetak filmova, a svet je za njega saznao kada je 1980. godine dobio "Oskara" za ostvarenje "Moskva suzama ne veruje". Bio je to njegov drugi film koji je potpisao kao reditelj.
       Postoji zgodna priča s tim u vezi : njegove ( drage ) kolege su ga odvraćale da potegne do Holivuda, pošto tamo nema šta da traži u konkurenciji s jednim Kurosavom ili Trifoom. Tako je ostao u Moskvi saznavši preko radija vest svog života: da je upravo on osvojio najveće filmsko priznanje na svetu. Ovih dana Menjšov je na Paliću prikazao (ekskluzivno za novinare) svoj peti film "Zavist bogova", kome tek predstoji zvanična premijera i, uopšte, bioskopski put...
      
       Zašto ste odlučili da dođete u Jugoslaviju i budete u žiriju ovog festivala?
       - Prvo, ja sam prijatelj s gospodinom Radoslavom Zalenovićem. NJegov poziv nisam mogao da odbijem. U Jugoslaviji sam inače bio pre dve godine kada su u Beogradu priređeni "Dani moskovskog filma" i tada upoznao niz vaših reditelja i glumaca, susreo se sa studentima Akademije dramskih umetnosti, video da svi oni vrlo dobro poznaju rusku kinematografiju, baš kao što i mi poznajemo i volimo jugoslovenski film. Sve je to, dakle, bilo dovoljno da sada budem na Paliću.
      
       Verovatno vam je dosadila ta priča, ali recite ipak još jednom: Koliko je "Oskar" bio značajan, pa i presudan, možda, za vašu karijeru?
       - Svakako je doneo veliku promenu. Mene je publika i do tada volela kao glumca i reditelja, ali nisam uživao podršku kritike, naročito ne kao reditelj. Sa "Oskarom" su, onda, morali da izmene svoj negativan stav, počeli su, u stvari, da me uvažavaju. Od tada su, nekako, u istoj ravni i gledaoci i kritičari. Što se posla tiče, "Oskar" mi nije mnogo olakšalo posao. U Rusiji je po pravilu uvek malo čudo kad neko snimi film, jer mora da prođe kroz strašne muke dok ne nađe novac. Danas, srećom, mnogo manje računamo na državu. Okrenuli smo se sponzorima, nekim dobrim ljudima koji hoće da investiraju u kinematografiju.
      
       U vašem poslednjem filmu "Zavist bogova", jednoj pravoj melodrami, malu ulogu tumači Žerar Depardije. Kako ste uspeli da ga dobijete, i to za epizodu?
       - Ne bih se složio da je reč o melodrami, pre mislim da je taj film tragedija, ako hoćete lirska tragedija, moja verzija priče o Ani Karenjini. Depardijea sam upoznao u Moskvi, bio je na našem festivalu i hteo da vidi film "Moskva suzama ne veruje" pošto je on bio u direktnoj konkurenciji s filmom "Poslednji metro" u kome je igrao s Katrin Denev. Tad smo se sprijateljili. Za film "Zavist bogova" bio mi je potreban neko ko igra Francuza, a znao sam da to onda mora biti glumac kojeg svi znaju, koga čim vide shvate da on može biti samo Francuz. Lako je pristao i to upravo zato što se radilo o maloj ulozi, on je vrlo zauzet kao što znate.
      
       Kakvi su vaši odnosi s Nikitom Mihalkovim koji je, takođe, oskarovac, ali i, kažu, vrlo moćni predsednik vašeg udruženja filmskih radnika?
       - Naši odnosi su specifični. Mi smo zajedno studirali, zajedno počeli kao glumci, zatim se nekako istovremeno okušali i u režiji. Prošli smo sličan put i među nama nema niti može biti odnosa nekoga na vlasti prema nekom potčinjenom. Ja se, inače, držim daleko od rada tog udruženja, ne interesuje me da se s tim petljam, teram svojim putem, pri čemu me gluma sve manje zanima. Potpuno sam se, i to sa zadovoljstvom, okrenuo režiji.